MEKANI BRODOVI, u prolasku kroz Beograd (osvrt)
AG
U ovom žurnalu:
1. MEKANI BRODOVI: obavezno pogledati opet
2. Problem
3. Odjavna špica
MEKANI BRODOVI: Dokumentarni film o avangardnoj kazališnoj skupini Kugla glumište
Autori: Ur-Kugla, Željko Zorica Šiš (1957–2013), Ana Janjatović-Zorica i Viktor Krasnić. Razgovore vodili Suzana Marjanić i Željko Zorica Šiš. Studio Artless, Zagreb, 2022, 88 min.
Beogradska premijera: 5. XI 2023, 19 č, Dvorana Kulturnog centra Beograda.
Najava Festivala Slobodna zona
Rekao
sam Viktoru (koautoru i montažeru), odmah posle projekcije: mnogo bolje od svega
što sam mogao očekivati. Bravo za njega i Anu – i za celu ekipu! Izuzetan
dokument. Bogat, nabijen, dinamičan, lucidno i besprekorno montiran (u tom
pogledu, čist trijumf), koji drži pažnju od početka do kraja. I ne tek uzgred:
s muzikom koja je trenutno nešto najbolje što možete čuti na svemirskim
radio-valovima (na zemaljskom radiju toga nema).
Jedina "mana" filma je što ne traje recimo tri sata, umesto sat i po. Završava se prilično naglo, odmah posle epizode sa snimanjem filma za TV Beograd 1981, što je obrađeno samo ukratko – iako je to priča u priči, o čijim bi se detaljima moglo raspredati unedogled. Ali opet, odlično vođeni i sjajno ukršteni razgovori – razgovore su uglavnom vodili Suzana Marjanić i Željko Zorica Šiš, i to je bilo ključno za kvalitet tog aspekta filma – razni arhivski snimci, s mnogo izjava za tetoviranje... Recimo, kad Šilo, kao iz topa, odgovara na pitanje o "jeziku", odnosno, na kritiku zbog odbacivanja dramskog teksta... Da je to mogao da čuje, i Rolan Bart bi se pokrio ušima.
Posle su Ana Zorica i Branislava Brana Stefanović odgovarale na pitanja iz publike i rekle još ponešto o filmu – i to izvanredno. Tako poletno, artikulisano, promišljeno. Mislio sam da toga više nema. Ljudi verglaju na sve strane, o svemu i svačemu, ali uglavnom ne zbore ništa. Ovde je svaka reč imala svoje opravdanje.
U najkraćem, sjajno veče, izuzetan događaj. Pre projekcije sam i upoznao Anu, Branu i Viktora. Koliko znam, nije bilo najavljeno da će biti prisutni i autori. Ali onda sam ugledao Anu – to je morala biti ona, pomislio sam, na osnovu fotki koje sam ranije video – kako ulazi u KCB... Svakome od njih poklonio sam najnoviju verziju bukleta s transkriptom Kuglinog filma iz 1981, a Ani još i ona naša dva Makavejeva (nisam poneo više, nisam očekivao da ću ih videti). I posle sam još malo pričao s njima, u stvari, najviše s Viktorom. Ali onda je već počeo postprojekcijski raspašoj, Ana i Brana okružene prijateljima, traženje rasute ekipe, itd., tako da se u tom malom metežu pogubismo. Verujem ne zadugo!
A onda,
problem: povratak u stvarnost. To sad i ne znam kako da izrazim – mada sam na
to upozoravao i ranije.
Preskačem sve ostale detalje filma, koje ionako ne mogu da dočaram. Nadajmo se da će film moći da se pogleda još koji put u Beogradu ili da će neka njegova kopija biti parkirana i ovde – ili da će postati dostupan u nekom trenutku, budući da svakako nije reč o filmu namenjenom komercijalnoj distribuciji. Ali zašto govorim o problemu?
Film MEKANI BRODOVI prikazuje strasti, stremljenja i zamah iz jedne druge epohe, nepojmljivo bogatije kada je reč o raznim ljudskim pokušajima izlaska iz kaveza ove kulture. To je glavna razlika u odnosu na trenutak u kojem nas film zatiče. Od te orijentacije i od te posvećenosti, koje ovaj film tako snažno dokumentuje, danas nije ostalo skoro ništa – sigurno ne u nekadašnjem rasponu i zamahu. I to se ne može vratiti. Ali to jednostavno mora početi da se dešava opet. Ova stvarnost se mora proširiti, inače ćemo se pogušiti. Ali to može početi da se dešava opet samo iz najdublje potrebe. Neće početi da se dešava samo iz glave, samo na osnovu svesti da bi tako nešto bilo dobro ili da je reč o nečemu nasušnom. To se ne može postići na silu, ubeđivanjem, nagovaranjem, zavođenjem. Mora doći iznutra, odozdo, kao "tiranska potreba", koja će onda početi da stvara nove forme, sopstvena uporišta, okupljališta, kanale.
Ta potreba se već dugo ne oseća – osim tu i tamo, među raspršenim pojedincima (ta raspršenost je dobra, kao znak lične autonomije i nepoverenja u sve otuđene kolektivitete; ali je i loša, kao znak izolacije, koja svakog vuče u neki oblik stvrdnjavanja, tromosti, konformizma). I to je ono što je u ovom dobu najstrašnije. Život – neko bolje, uzbudljivije, smislenije iskustvo, lično i zajedničko, kreirano autonomno, ne po bihevioralnim klišeima iz najnovije ponude – kao da više ne zanima nikog. Posle filma, padate nazad u ovu prazninu. I to onda treba podneti – i nekako nastaviti dalje. To nam je polazna tačka. Neki jači odgovor, lični i zajednički, svakako je potreban.
Ne pričam ovo samo zbog Kugle. Mislim na sve čime se ovde bavimo. Ono oko čega smo ovde počeli da se okupljamo, godinama unazad, jesu ljudi, ideje i pokušaji (eksperimenti) koji su proširivali stvarnost. Svaki od tih pisaca ili mislilaca, koje tako rado čitamo, formirao se u uslovima potpune i strastvene lične posvećenosti – i skoro neprekidne razmene s drugima. To su oni ključni elementi. Prvi se apsolutno podrazumeva, a bez onog drugog – bez intenzivne razmene i dalje razrade – u najboljem slučaju (ako mogu da budem tako neskroman), dobijate samo ovakve samouke šlosere kao što sam ja! Nasuprot tome, imate one koji ovu stvarnost – kao umetnici, pisci, mislioci – sužavaju ili zadržavaju u datim, uvek preuskim i degradirajućim okvirima. Isprobajte ovu podelu na ma kojem nizu konkretnih primera. Da vidimo ko ili šta proširuje stvarnost, a ko ili šta je sužava.
Kaže Džulijan Bek, na jednom mestu:
"... ne možemo se natjerati da uistinu poduzmemo nešto više od sitnih liberalnih gesta jer zapravo ne osjećamo ono u što vjerujemo. Ne možete više razdvajati. S tim je gotovo. S pošasti razdvajanja. Ne možete govoriti o promjeni i ostati nepromijenjeni" (Julian Beck, Život teatra, 1972, DAF, Zagreb, 2012).
Mora se ići dalje od te ravni "sitnih liberalnih gesta", sitnih sranja, tih brabonjaka autoerotskog "samoizaražavanja", paradnog "aktivizma", dokazivanja sopstvene nenaivnosti (politikantskih naklapanja na svaku aktuelnu "kosku"), karijerizma, oportunizma, jajarenja, celog tog gnusnog prenemaganja.
Ali sad i ne znam šta više da kažem o tome. Ni ovakvi vapaji neće učiniti da to počne da se dešava opet! Makar sam to još jednom izrazio, za sebe. Ali prosto je, kao što je i neumoljivo: BUDUĆNOST ĆE BITI DELFIN U SUNČANOJ NOĆI – ili je neće biti. A s njom ni nas, ovde i sada, sigurno ne u nekom obliku vrednom pomena.
Ovo, dakle, nije toliko osvrt na film, koliko na ono na s čime nas je film tako neumoljivo suočio: s našim trenutkom, s našim sredinama, s nama samima, s tom strašnom prazninom. To je ono o čemu sam posle filma pričao sa Stevom Glušcem i bratom Paunom, gde je uglavnom Steva davao šlagvort sa svojim zapažanjima i iskustvima iz te ranije epohe. Ali šta god da je bilo, ako naš lični i zajednički odgovor ne bude jači i maštovitiji, propadosmo načisto.
Hvala Šišu, Ani, Brani i Viktoru na ovom moćnom podsticaju!
Još jednom, drugovi i drugarice kulturnjaci, postarajte se da se ovaj film prikaže negde opet.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
NEPREKIDNI POTLAČ ANARHIJE/ BLOK 45
DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.