Veče u Meduzi i još neka razmišljanja
AG
U ovom žurnalu:
1. Mali izveštaj za one koji su opravdano izostali
2. Ne "politička alternativa", nego alternativa politici
3. Odjavna špica
Borjan, iz bratskog Mirijeva, došao je da mi uruči poklon, razglednicu koju nije imao sa sobom kad smo se poslednji put slučajno sreli – to su slike i reči na formatu razglednice, ili ponekad samo reči, koje formiraju neko kritično pitanje, dilemu, tezu – što je i zabeležio na fotkama za svoj kanal.
Taj njegov rad tako dobro izražava duh u kojem bi trebalo probijati svoj put kroz ovu pometnju. Kao ono Morisovo, "... u zajedništvu je raj, a kad zajedništva nema, to je pakao; u zajedništvu je život, a kad zajedništva nema, to je smrt", samo izraženo još jezgrovitije i bliže našem uhu.
Taj novi vetrić strujao je i u Meduzi, sad u nedelju. Divno veče, usred ludila koje se nastavlja.
Bile su studentkinje u blokadi (dve od Tri Jegulje, s drugaricom M., sa istog fakulteta), nestudenti na blokatorima (za pritisak, kao ja, Steva, BP), oni za i protiv, s kritičkom rezervom ili bez, čitaoci i čitateljke koje – srećom! – nisu odbili moji poslednji žurnali (iza kojih i dalje stojim), uopšte šareno društvo. Ali svi smo MOGLI DA PRIČAMO, ne tek da ćaskamo, nego o onome što svakoga vuče ili zabrinjava. Živo, urnebesno, bučno, ali opet bez buke i besa. To je bila terapija.
Prilozi: lova do krova. Puno toga je i otišlo, moraće ozbiljno da se doštampava. Kao i uvek, nisam izvodio preciznu računicu, ali pošto je opet ostala dobra osnova, makar u knjigama (treba doštampati svega 2-3 naslova, ne računajući "Tehniku", koja je ipak zahtevnija), to neće biti problem – osim što je za doštampavanje bukleta potrebno neko vreme. A toga valjda još imamo. Nema zime.
Veliko hvala svima!
Gi Debor, sa drugaricama i drugovima, u jednoj od njihovih "Meduza" (1961)
Kažem, razgovaralo se, po radnim grupama (uglavnom se radilo na alkoholu, lagano) i između, ali naravno, nije to situacija kada razgovor može da postigne neki jači fokus, u malo dužem intervalu. Nema veze, opet je bilo dobro, a uvek se možemo videti i drugačije. Ali opet nekoliko utisaka, na osnovu tog drugarskog žagora.
Očigledno nisam jedini koga sve to što se dešava, ne samo kod nas, mada ovde kod nas zaista naporno i kritično, samo još više udaljava od "politike", u smislu vlasti, borbe za vlast i fascinacije moći. A opet, kako se udaljiti još više, nepovratno, a da se ne sklizne u defetizam, individualizam, eskapizam, cinizam? Kako uopšte artikulisati tu aktivnu alternativu samoj "politici", u celini, sa svim njenim "političkim alternativama"?
Pošto živimo u sklopu koji neminovno iziskuje efikasnu upravu, dakle vlast – zbog ogromnih potreba u radu, energiji, organizaciji – "politika" ostaje, dokle god taj sklop, ova kultura, opstaje kao jedini materijalni oslonac, a za mnoge i kao jedini pojmljivi mentalni okvir. Ali za one za koje je taj okvir odavno pukao, to je opet nešto očigledno pogubno i ljudski neprihvatljivo. I kako se sad postaviti prema tome? Kako to izraziti?
Tako možda izgledaju pitanja koja nas, kao u nekom dobrom kovitlacu, vraćaju u pravu ljudsku perspektivu.
A kada ateriramo na tu ravan u kojoj zaista živimo – u svoje živote, u krug svojih ljudskih odnosa, u svoj realni ljudski opseg – i pogledamo oko sebe, šta vidimo? Šta tu uopšte znače vlast, moć, "politika", "demokratija", BNP? I u kakvom stanju zatičemo taj naš ljudski teren? Dok se mi gložimo uvek oko nečeg spoljašnjeg, za šta vezujemo sva svoja očekivanja – oko političara, partija, institucija, zakona, "društvenog poretka", "pravne države", ekonomije, geopolitike – sadržaj naših bića i odnosa sve više postaje samo rupa, praznina, koju više ništa ne može da ispuni.
"Politika" je, između ostalog, jeftina pur-pena upravo za tu rupčagu. Laka iluzorna kompenzacija, uvek otvoren portal kroz koji, bez ikakvog ličnog, autonomnog doprinosa – za sadržaj, artikulacije, ciljeve zadužen je uvek neko sa strane i odozgo – prelazimo iz nebitnog u bitno, iz zaludnog u svrhovito, iz neherojskog u herojsko, iz banalnog u "istorijsko", iz praznog u puno.
A onda, posle manjih ili većih turbulencija, u nekoj političkoj krizi, opet ništa. Vidimo da taj mentalitet može promeniti neki politički režim, to se dešava stalno, na izborima ili nasilno, ali to je i sve što se tu dešava. Dan posle izvojevane "slobode", od nekog mrskog režima, ona zgažena i ispražnjena ljudska limenka vraća se na svoje radno mesto, najčešće nimalo slavno, i nastavlja sa istim besmislenim životom. Jedan režim je otišao, ali Nadrežim, onaj kulturni, ostao je netaknut, zapravo samo još više ojačan. Vrtimo se u krug, ona praznina nas i dalje muči, rupa se ne može zakrpiti, nezadovoljstvo se opet akumulira i projektuje samo na nešto spoljašnje, uglavnom na "vlast", i sve kreće iz početka, sa istim ishodom. Svemir nas u čudu gleda. Svemir naših netaknutih, neprepoznatih, prezrenih mogućnosti.
Ovako i ponekad drugačije, šaljem svoje predloge za novu orijentaciju na tom polupanom ljudskom terenu. To je nešto što radim ZA SEBE; kad pomislim da bi to moglo značiti još nekome, šaljem dalje. Stalno tražim reči, isprobavam razne pristupe. U nedostatku iole kontinuirane razmene, i meni samom to ponekad zvuči kao mucanje. Onima koji znaju samo za "politiku" je lako: to su razrađeni pristupi, gotovi misaoni klišeni i obrasci ponašanja, čije usvajanje ne iziskuje nikakav napor, uopšte, poznat teren, staze utabane stampedima bezbrojnih krda. Ovde još tražimo reči, neki novi jezik. "O usta, u potrazi za novim jezikom nalazi se čovek, i tu nijedan gramatičar (rob 'politike') nema šta da kaže!", reče jednom Apoliner. Možda ponekad mucamo, ali u onome što pokušavamo i što se tako pred nama otvara još leži pravo uzbuđenje.
Ali nešto je valjda dovoljno jasno: pravi teren borbe – dakle, ova kultura, svakodnevni život – kraj iscrpljivanja tlapnjama o nekom "novom društvenom poretku" i tkanje novog društvenog tkiva. Odozdo i između nas, i nikako drugačije. To bi se moglo izraziti na još mnogo načina, ali neka sada ide ovako. Ili kao gore, u sadržaju žurnala: ne "politička alternativa" nego aktivna – dakle kreativna, lucidna, ludička – alternativa politici.
Neki to već rade, nagonski, i onda svesno, ali uglavnom izolovano, u svakom slučaju, u raštrkanoj formaciji. Ne odriču se sebe, svojih strasti i težnji, svojih nezavisnih uvida, zbog one tako nadmoćne većine koja se povodi samo za svojim neosvešćenim frustracijama i tuđim političkim ambicijama. Ta nemonolitnost je dobra kao znak nepoverenja u sve lažne i otuđene kolektivitete, ali je i nužno krhka. A opet ne znam da li bi trebalo težiti nekom čvršćem povezivanju – prosto ne znam, ne mogu sve sam da dokučim, bez drugih, bez više razmene. Treba podići ozbiljniju odbranu, to je očigledno, to se oseća u svačijem glasu, pod pritiskom svega što se dešava, ali ta šaka rasutih svitaca možda i treba da ostane takva. Ali niko nam ne brani da se srećemo i razgovaramo malo češće!
"
Učim da se branim. Jedva čekam da vidim drugarice i drugove!"
Te reči sada padaju u onaj muk koji usledi posle svakog našeg ukazivanja, i koji ume da se oduži, ali ni to sigurno nije nešto konačno.
U svakom slučaju, vredi videti šta znače sva ova razmatranja i kuda bi to moglo da vodi.
U tom smislu... biće još nekih predloga... Ali nadam se da će biti i drugih!
Hvala MEDUZI i svima vama koji ste došli!
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
NEPREKIDNI POTLAČ ANARHIJE/ BLOK 45
DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.