Poljubac za drugaricu parolu
AG
U ovom žurnalu:
1. Dušan Makavejev, Poljubac za drugaricu parolu, tekstovi 1952–1964.
2. Nova sudbina ljudskih snova
3. Odjavna špica
Iz teksta:
"...Bio je to neuporediv doživljaj. To nije imalo nikakve veze sa literaturom... Radili smo i po deset časova, hrana je bila loša, voleli smo da pevamo, bili smo dobri drugovi."
"... Zašto ta nametljiva, kao neumesna reč: kristal. Nisam našao drugu za ono što nastaje u čežnji potencijalnog čoveka za unutrašnjom zrelošću, samostalnom aktivnošću, doslednošću samom sebi. Potrebna mi je reč koja bi označila čistotu i red ali bez uskraćenosti, lepota celine je ono što je zanimljivo. Kristal ima još jednu osobinu: kada ga neko spreči da se razvija, on se uobliči, raskomadan, u male parcijalne lepote. Kao da ga nešto tera da procveta u samog sebe, pa kad i ne uspe, on se naznači, nagovesti šta je mogao da postane. U sasvim nepovoljnim uslovima, mineral od koga je mogao da se desi sklad, ostane amorfan, rasejan, nelep, a u nekom ugalcetu – procveta kristalče: kao sitan znak!"
Odgovor na pitanje iz prethodnog žurnala:
Dušan Makavejev, Poljubac za drugaricu parolu, Nolit, Beograd, 1965 (12 x 17 cm, 152 str.). Tekstovi iz perioda 1952–1964 (iako je u biografskoj belešci naveden period 1957–1962).
Divno, malo izdanje iz 1965, na ćirilici, od kojeg sam, uz pomoć Ksenije i Bojana, dobio ćirilične i latinične fajlove. Ćirilični original je skeniran, doteran i postavljen na više kanala (archive.org, scribd, pored naše stranice), a latinični fajl u Anarhističku biblioteku. To je ujedno i prvi put da se ti tekstovi, makar u ovoj celini, mogu čitati i na latinici.
Tekstualni fajlovi su inače dopunjeni fusnotama i ponegde malo
prošireni, s delovima koji su ispali iz konačnih verzija, ali koji se mogu
videti u onim prvobitnim, koje sam našao u arhivi časopisa Polja; tu je i prilog iz jedne diskusije iz 1963, sa Makovim izlaganjem,
koje se uklapa u ovaj izbor.
I da odmah dodam: ne znam kako stoje stvari s pravima za Makove tekstove, niti ko može da, posle Maka (1932–2019) i Bojane (1941–2021), polaže pravo na to. Možda je to nekako "rešeno", ali sigurno će se već pojaviti neko ko će početi da krčmi to nasleđe, u obliku luksuznih i preskupih izdanja. Ako ne bude tako nepristupačno, kao što obično biva, utoliko bolje. Ali ovako to stavljamo na raspolaganje kao što bi se i Maku sigurno svidelo, na izvolte drugovi i drugarice, komunistički, slobodno.
U prethodnom žurnalu preneo sam ceo tekst "Komunisti, napred!", kao što sam u celini mogao da navedem bar dve trećine ove zbirke. Pre svega, "Nesporazum sa stvarnošću" – kao pravi Makov lični manifest i najbolji komad misaono-kritičke proze u nas, posle 1945. (proverite da li preterujem!) – a onda i "Prašina, sunce i ljudi", "Umetnost treba cimnuti", "Eksproprijacija klikera", "Malo ljudožder, malo građanin", itd. Ni ono što možda ne bi ušlo u najuži lični izbor nije izlišno, daleko od toga. Ali tu je sada cela knjiga, svakako pogledajte, vidite kako deluje. Kulturološki, sociološki, istorijski, kako god hoćete, za sve nas iz bivše Juge, ovo je nezaobilazno štivo. Sa ove distance, svaki dokument iz ranijih vremena nešto govori, sve može imati neki značaj, ali ovakvih dokumenata je ipak malo. A najmanje je onih koji, ovako retrospektivno, otvaraju drugačiju perspektivu – bitno drugačiju od ovog novog varvarstva koje je odavno zavladalo svuda.
Na prvi pogled, nekome ovo može izgledati kao čist anahronizam, u stvari, kao neobuzdana komunistička propaganda. Idealno za hipstersku aproprijaciju! SFRJ, omladina, radne akcije, izgradnja socijalizma… Zastupljeni su svi motivi od kojih ta mala, ali donekle upadljiva frakcija dominantne liberalne magme, ona "leva", danas pravi svoje fetiše. Ali za Makavejeva to nije bila igrarija. Bio je svestan svega, video je šta se dešava, i sam je trpeo udarce dogmatizma, zabrana (još od 1962. i dokumentarca "Parada", odnosno pozorišnog komada "Novi čovek na Cvetnom trgu", iz iste godine), najcrnjeg oportunizma, kabadahijske proizvoljnosti, čiste gluposti. Ali, za njega, u tunelu, usred mraka, vazda sija zvezda petokraka: njegova zvezda, njegova vizija komunizma, dakle života, drugačija od one zvanične – ili od ovog raspomamljenog malograđanskog materijalizma koji imamo danas. Bio je osetljiv na svaki treptaj te svetlosti, umeo da ga prepozna ispod pojavnosti svog okruženja, njegovih gestova, glasova, parola. Najlakše je bilo odustati i jedan dogmatizam zameniti drugim, marksističko trange za liberalno frange; upravo to je bio uobičajeni domet istočnoevropskih "disidenata", tog neopevanog ljudskog šljama. Zbog Lenjina, Trockog, Staljina, Maoa, Pol Pota, Tita, odustati od potrage, od borbe za "novu sudbinu ljudskih snova"... Tu sramotu autor ovih tekstova nije sebi mogao da dopusti.
Kao proza, pisana tako živim, osobenim, razigranim jezikom, ovi tekstovi nam otkrivaju još mnogo toga, celu jednu stvarnost, ličnu, lokalnu (uglavnom beogradsku) i društvenu (jugoslovensku), i naravno iščezlu, ali koja nam se i dalje obraća. Zaista vredi pogledati.
Ne znam kako je moguće da se ova knjiga nije pojavila u još nekom izdanju, posle onog iz 1965. Pretpostavljam da je Makov urkomunizam, od kojeg ovde sve pršti, bio nesvarljiv za svu tu liberalnu gamad koja se nakupila oko njega; to svakako, ali biće i da to prosto više nikome nije bilo važno. Opet, fama koja se stvorila oko njega kao filmskog autora bila je toliko velika da je zasenila sve ostalo. Što se mene tiče, bilo bi bolje da je bilo obrnuto – mada bi najbolje bilo da je išlo zajedno (kao recimo kod Pazolinija). U svakom slučaju, ne zanemarujmo Makavejeva pisca i mislioca.
Za knjigu se naravno znalo, ali najviše među antikvarima, koji su joj s godinama samo nabijali cenu. Odavno me je vuklo da je nađem i pročitam – taj naslov je tako neodoljiv – i knjiga mi je jednom, pre mnogo godina, dospela u ruke, ali samo nakratko. Šacnuo sam neke tekstove, video te lude, vrcave rečenice, još neke čarobne naslove, i shvatio da se to mora jednom pročitati natenane. Onda sam, pre samo desetak dana, našao primerak za svega 800 din. Neverovatno! Inače košta 2-3000 ili više. Progutao sam je u jednom dahu i odmah rešio da to prosledim dalje.
Knjigu bih možda nekako nabavio i ranije, ali, kako je bila skupa, odlagao sam to, mada i iz drugih razloga: najviše, iz silnog otpora prema skoro svemu i skoro svakome iz Makovog vremena i miljea, kada je reč o našim umetnicima i intelektualcima – osim njega lično! On je prosto zračio – vedra, sunčana duša („sunny disposition“, kako su opisivali Kejdža, on mi je prva asocijacija), koja, što je ovde najvažnije, prosto nije mogla da izneveri to sunce, dakle, sebe. To se videlo i u skoro svakom njegovom oglašavanju u poznijim godinama. Pisao je i snimao sve manje, ovo drugo i sve bleđe, ali opet se videlo da nije spustio barjak. Nije se razmetao njime – pred kim, s kim, koga je zaista bilo briga da se potraga nastavi? – ali nije ga ni krio, niti se pravdao zbog njega, bilo kome.
Podsticaj mi je dao i naš prvi susret – tako lep, blesav, urnebesan, s tom njegovom prvom reakcijom na sam pomen reči „anarhija/ blok 45“, kad mu je Senta rekao ko sam. Inače je išao pognut, ali tada se naglo uspravio i prozborio: „U JEBOTE! ŠTA JE TO? PRIČAJTE MI O TOME!“ Tim njegovim dečačkim glasom, koji se nije sparušio ili ogrubeo ni u njegovim najpoznijim godinama. Nešto sam mu valjda i rekao, ali ne sećam se šta, jer je on odmah krenuo da priča nama, o pastiru Kostji, o prvim filmovima koje je gledao kao dečak, kako ga je to ponelo, itd. Sledeći susret je bio drugačiji (opet na Sajmu knjiga), od zida oko njega nije se moglo disati (mada je on bio nepromenljivo srdačan prema svakome), tako da sam samo gledao da se sklonim odatle.
Treći put sam ga samo blago lupnuo po ramenu, kad je s Bojanom došao da gleda izvođenje Švitersove "Ursonate", u DADA šatoru ispred KC Beograd (povodom 100 godina dade, 2016, zar i to nešto ne govori?), da mu kažem da bi Adrijan iz Kabarea Volter voleo da ga upozna (i mislim, da mu dam Sentu na telefon). Uglavnom, ne mogu da kažem da sam ga poznavao (ili on mene, mislim da sam svaki put morao ponovo da mu se predstavljam), niti znam mnogo detalja o njegovom životu ili političkom kontekstu koji ga je pratio. Verovatno ima onih koji bi o tome mogli da me prosvetle ili da me opomenu zbog naivnosti. Ali nemam ništa protiv da ostanem u neznanju. Imam svoje utiske – i ovu knjigu. S ljudima koji su u nekom trenutku nešto otvorili, posejali neke ideje, može kasnije da bude svašta, ali ideje (mogućnosti) ostaju. Treba videti šta ćemo s tim, budući da su neke koje je ovde razvio Makavejev-pisac akutnije nego ikad. Ostalo je zaista sporedno.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije