Kabare Volter u Beogradu: kako je bilo
88 views
Skip to first unread message
AG
Sep 9, 2016, 7:11:53 AM9/9/16
to blo...@googlegroups.com
U ovom žurnalu:
1. Jedno veče u Beogradu
2. Zašto dada, zašto volimo Kabare Volter, itd. (in nuce)
3. Odjavna špica
Pre nepuna dva dana, u poslednji čas, poslao sam obaveštenje o izvođenju Ursonate u Dada šatoru, ispred Kulturnog centra Beograda. Evo kako je bilo. U nastavku spominjem Lauru Sabel i Adrijana Noca (Adrian Notz), iz ciriškog Kabarea Volter, s kojima sam se upoznao prethodne večeri. Izvinjavam se što nema osvrta na ostale stavke programa: na ono pre Ursonate nisam stigao, a posle smo odmah udarili u razne priče, uz još neke dogodovštine. Ovo je samo jedno lično viđenje, u nekoliko razbacanih crtica, nije zvanična reportaža.
Ursonata je bila odlična. Laura je to uradila doslovno, prema Švitersovoj ludoj partituri, ali opet na svoj način. U stvari, bila je to alt ili sopran (ne znam tačno) interpretacija nečega što bi u Švitersovoj verziji bila rika – da se poslužim izrazom kojim je naš LS jednom opisao sebe – leptira zarobljenog u telu bizona. Ovo je bilo nekako milozvučno, što nije greh, čak i sa najstriktnijeg dada stanovišta. Laura me posle pitala kakve su bile reakcije, da li su ljudi bili "šokirani", itd. Ne, niko nije bio šokiran, bilo je začuđenih prolaznika, ali svi koji su seli u šator ili se zadržali okolo (a napravila se gužva), bili su nekako razgaljeni, na mnogim licima je lebdeo smešak ili bi prasnuli u smeh, od srca. Sve je bilo kako treba, osim što je pri kraju, sasvim normalno, pažnja ipak počela da popušta. U jednom segmentu, u tri ili četri navrata, kako bi Laura izgovorila ono "u-u-u", iz publike bi jedna mala pudlica žustro odgovarala: "av-av-av". Tačno u pauzama, kao da su vežbale. I vrlo artikulisano, pravilno, na književnom psećem jeziku, ako mogu tako da se izrazim. I Laura je to primetila i zbog toga joj je bilo posebno drago. (Najzad, setimo se i Švitersovog laveža na Dada Hollad Tour 1923.)
To je inače bilo njeno prvo izvođenje Ursonate negde van Švajcarske (i jedno od prvih uopšte). Nije ni glumica, niti pevačica (izvođenje Ursonate zahteva muzičku pismenost, čitanje partiture, pa sam zato pomislio da je školovana pevačica, a zbog dobrog držanja pred publikom, da je glumica). Možda je ipak imala neki trening. Za sebe samo kaže, "ja sam Kurt Šviters, to me zanima".
Boško Mandić joj je posle poklonio jedno obrađeno parče leske (izgledalo je kao tompus, pa je Adrijan pitao, "... jel to može da se puši?"), i zamolio me da joj prevedem priču o tome. Nešto o drvetu (ksilos), kao prapočetku (Ur-izvoru) svega. Ne znam da li je to bilo svesno, pošto Boško uvek sa sobom nosi neke amulete, ali to je bilo više nego prigodno, za Ur-sonatu.
Izvođenje je nehotično bilo praćeno pravim uličnim, skoro dikensovskim scenama. Samo što je Laura počela da izvija glas u zvuke Ursonate, ulični orkestar od nekih 4-5 Cigančića, udario je u doboše i trube, da je sve prštalo. (Svi metar i ćevap; i da izvinu neromski proromski aktivisti, ali tako bi rekao i Lorka.) Ja sam iskočario da vidim gde su, ali Olivera (urednica KCB, "Vek avangarde") već me prestigla, ide žurno do njih, ništa ne preti, samo pregovara (posle mi priča), o tarifi, da ne sviraju sada nego posle. Oni kao pristali. Ali, posle su još malo zaprašili – čisto da dignu cenu. Deca... Olivera opet ide do njih. I to mora da radi glavna urednica (kako ona sve to postiže, imajući u vidu obim i dnevno trajanje programa, uopšte mi nije jasno).
Za to vreme, dolaze i secikese... Znaju šta je pravi trenutak. Dok narod gleda na jednu stranu, neku predstavu ili svirku (kojih u Knezu ima na svakom koraku), oni džepare. Ali, prilično neiskusan tandem, nešto starijih klinaca, u stvari, momaka. Došli su i do mene, ali izgleda da ih je zajebo moj sako. Suviše mek, lako se savija, i onda ne možeš da mu digneš klapnu od džepa i zavučeš prste, a da se to ne oseti. Obaška što bi tamo našli samo prastari mobilni, zbog kojeg mi se svi smeju, i kartu za prevoz. Oni se nešto pravili ludi, kad sam ih provalio, i čak se nešto uskopistili, ali kad su videli da prilazi i Coka Kola, zapalili, bez drugih incidenata. I to je, u stvari, bilo u redu, pokušali su, nisu uspeli, idemo dalje – više sreće malo dalje niz ulicu – bitno je da cela scena nije bila mnogo bučna i da niko nije pohisterisao pa zvao muriju.
Za Sentu: Andrijan mi je posle pričao da Kabarea Volter, kao kuća, odnosno grupa prijatelja, svake godine uplaćuje "kiriju" za Bakunjinov grob u Bernu, da ga ne bi uklonili, i uopšte, vodi brigu o njemu. Okupe se tamo na taj dan, ponesu flašu vina, popiju malo za Bakunjina, idu dalje. Ove godine su dodali i plaketu, sa radom Daniela Barabadea i jednim citatom Bakunjina. Istina, teško da bi grob bio uklonjen, kada bi ta uplata izostala, neko bi se na kraju setio da ga zaštiti, makar po službenoj dužnosti, kao "istorijski spomenik"; ali, niko drugi se nije setio da treba redovno uplaćivati tu godišnju "kiriju" i povremeno sve malo očistiti. Kaže i da pokušavaju da tu formalnost konačno uklone, kao neku pretnju ili problem, ali taj deo nisam najbolje shvatio. Adrijan i ostali nisu deklarisani anarhisti, ali im je zbog veza dade i anarhizma sve to blisko ili bliže od bilo čega drugog, u ravni opštih društvenih ili političkih ideja. Iako mi je Bakunjin prilično dalek kao mislilac, nije i kao figura, i ta priča me je nekako ganula. Ta njihova pažnja. Ne prave od toga nikakvu predstavu, Adrijan mi je ovo ispričao skoro u pola glasa, skoro kao nešto intimno. Desetka za gest.
Posle smo celo veče sedeli na jednom mestu dole na Savi, pričali o dadi, Kabareu Volter i još mnogo čemu. Pričao sam Adrijanu o svojim utiscima i sitnim malerima kada sam bio u Dadalandu, počevši baš od Kabarea Volter, ali nisam insistirao da mi bilo šta objašnjava, bilo je jasno kako sve to ide. I dalje su najotvorenije i najjeftinije mesto u starom jezgru Ciriha, ako nešto radiš, tamo možeš da besplatno iznajmiš prostor ili se dogovoriš s ljudima, uvek ima i nekog praznog hoda, rutine, itd., ali onda se zategnu, kad treba uraditi nešto konkretno. Od kada je tamo Adrijan, imaju bolje veze sa Kunsthausom i jednim izdavačem, koji je ove godine priredio dugo očekivanu i već mistifikovanu Carinu antologiju "Dadaglobe", tako da će možda biti još nekih dobrih publikacija s te strane.
Dotakli smo i neke ezoteričnije stvari – "ezoteričnije" samo zato što još mucamo u pokušajima da ih artikulišemo, u čemu ćemo možda i uspeti. Adrijan i ostali se još drže konteksta "umetnosti", uz sve otklone od njene tradicionalne društvene funkcije, osim ako o takvim "otklonima" nije bizarno pričati s nekim ko je formalno "direktor" neke kulturne institucije – makar i jedne koju je Cirih zamalo likvidirao, da bi je prodao privatnicima, i da bi je tek sada, na stogodišnjicu dade, pomazio, kao svoje malo blago. Ali, nije bilo bizarno ili izlišno. Uvek iznova se pokazuje da jedni druge zatičemo u najrazličitijim situacijama, na najrazličitijim pozicijama, u večitom klinču između imperivativa zarađivanja za život i ličnih stremljenja. Pozicija mu je svakako privilegovana (ako radite nešto u sektoru kulture u Cirihu – bilo šta – pozicija će vam sigurno biti takva, ne samo po našim merilima), ali očigledno je posvećen tome, pri čemu izgleda ne upada u zamku "specijalizacije", večitog dokazivanja uvek iste štreberske art-teze. Radi i svoje stvari, razvija to, ide okolo, sreće ljude, pričao mi je i koga je sve upoznao u Kabareu Volter (Grejla Markusa, između ostalih), a ovde je ostavio i svoju malu knjigu o dadi (Dada Hand Book, proširena prezentacija, koju inače koristi u ovakvim prilikama; ali, uradio je još neke knjige, sam ili s još nekim drugom). Pitanje je koliko na kraju Kabare pomaže dadu ili to i dalje ide skroz nasumično, samo njoj znanim putevima. Ali, oko Kabarea se pletu razna zbivanja, to je živo iskustvo nekih ljudi, ne samo posao, tako da se o svemu tome sigurno ne može suditi samo s jedne strane. Kabare je svakako podrška, jatačko uporište. (U jednom intervjuu, na pitanje da li je on neki "prvosveštenik dade", Adrijan odgovara da sigurno nije, već samo njen "domar".) Ponekad drečavo, ponekad dosadno (svi ti umetnički, galerijski performansi), ali takvi smo svi, ponekad. Očigledno su u stanju da se začas zategnu i urade neke vrlo fokusirane, dobre stvari.
A tu je i ovaj šator: dobra, jednostavna, originalna ideja. Direktna edukacija, bez pridikovanja. (U prethodnom žurnalu to sam pogrešno vezao za aktivnosti Komiteta Dada 100, ali to je samo Kabare Volter.) Olivera i njen tim iz KCB su uradili prevod filma "Dada in nuce" (vrlo dobar, 4+, sa svega par manjih, faktičkih omaški, koje ne ometaju priču), koji se vrti po ceo dan, a tu su i dva pulta s raznim pubilikacijama, doduše, uglavnom samo za prelistavanje. Rekli su mi da su štampali i nekoliko kompleta onih mojih bukleta, ali to tamo nisam video; kažu da je brzo otišlo; što se mene tiče, mogli su još, ali verovatno nisu stigli. Sve skupa, povuci potegni (naročito prva tri dana, s najviše posla, zbog vrlo gustog rasporeda tribina i ostalih stavki programa), ali šator je tamo, stoji, ne mrda, iako još svega par dana.
I to je to, što se tiče ove godišnjice dade. Niko drugi nije uradio ništa, makar među "institucijama kulture", na celom prostoru nekadašnje "jugodade". Svi ti umetnici, intelektulaci, eksperti, urednici, raspoređeni po svojim institucijama, makar oni koji se ponašaju kao da je to njihov zabran. Znam samo za jedan pokušaj iz Zagreba, u sličnim okvirima, ali kojem je izostala svaka podrška. Nijedna publikacija, sa prevodima originalnih dadaista – osim uvek istih reizdanja "jugodade" i, koliko sam video, jedne antologije potpuno izlišnih akademskih tekstva o dadi, domaćih autora. Stvari stoje toliko loše, da je kritika nekih aspekata onoga što su neki ljudi ipak uradili, kada je reč o predstavljanju autentičnih sadržaja, potpuno neumesna. Ali, možemo da nastavimo da pričamo o svemu tome. Biće uskoro još povoda, s naše strane, mi sigurno idemo dalje.
Na kraju, kada smo se opraštali, zaboravio sam da kažem Lauri i Adrijanu da lupnu zid Kabarea par puta za mene, kada se vrate tamo. Tamo se dešavalo nešto stvarno, što nisu bile samo "teze" i "tekst", za nečije lagodno prežvakavanje. Tamo je počela potraga za "severozapadnim prolazom" (Debor), ne ka novim umetničkim formama i praksama, nego ka novom kvalitetu iskustva, bića, ljudskih odnosa. To je ono čemu bi trebalo da služe sve naše sposobnosti i darovi, kao i svi materijali, zvuci, slike, boje, reči, forme, konstelacije, do kojih možemo doći – izgradnji naših bića i odnosa, a ne izgradnji odvojenih sektora "umetnosti" i "kulture", s njihovim idiotskim profesijama, ulogama, patosom, institucijama, tržištem. Preotimanje naših kreativno-ludičkih potencijala od svake otuđujuće specijalizacije, od cele ove naopake kulture. Da stvaramo, kao što bi trebalo i da živimo, jedni za druge. (Tome je ljudski potencijal oduvek i služio, u jedinom ljudskom kontekstu – zajednici.) TO je, dakle, značenje tih fraza koje ne prestaju zbunjuju eksperte, umetnike i ostale profesionalce iz sektora kulture: "antiumentost" (dada) i "prevazilaženje umetnosti" (situacionisti). Odbacujemo jedan kontekst, a ne svoje darove. Da, nisu to baš sproveli do kraja – osim onih koji jesu, koliko je to bilo moguće, za raštrkane pojedince, u poludelom svetu (Bal, Arp, Hausman, Šviters, Debor) – ali, to je bila ideja. Zato volimo Kabare Volter i zato je važno da postoji, da nas na to podseća. "Mala pukotina u zidu imbecilnosti." Uz sve razlike u viđenjima nekih stvari, za sada je sigurno da će ga ova ekipa sačuvati.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
anarhiju/ blok 45 pomažete i tako što ćete ove poruke slati dalje.
1. Jedno veče u Beogradu
2. Zašto dada, zašto volimo Kabare Volter, itd. (in nuce)
3. Odjavna špica
Pre nepuna dva dana, u poslednji čas, poslao sam obaveštenje o izvođenju Ursonate u Dada šatoru, ispred Kulturnog centra Beograda. Evo kako je bilo. U nastavku spominjem Lauru Sabel i Adrijana Noca (Adrian Notz), iz ciriškog Kabarea Volter, s kojima sam se upoznao prethodne večeri. Izvinjavam se što nema osvrta na ostale stavke programa: na ono pre Ursonate nisam stigao, a posle smo odmah udarili u razne priče, uz još neke dogodovštine. Ovo je samo jedno lično viđenje, u nekoliko razbacanih crtica, nije zvanična reportaža.
Ursonata je bila odlična. Laura je to uradila doslovno, prema Švitersovoj ludoj partituri, ali opet na svoj način. U stvari, bila je to alt ili sopran (ne znam tačno) interpretacija nečega što bi u Švitersovoj verziji bila rika – da se poslužim izrazom kojim je naš LS jednom opisao sebe – leptira zarobljenog u telu bizona. Ovo je bilo nekako milozvučno, što nije greh, čak i sa najstriktnijeg dada stanovišta. Laura me posle pitala kakve su bile reakcije, da li su ljudi bili "šokirani", itd. Ne, niko nije bio šokiran, bilo je začuđenih prolaznika, ali svi koji su seli u šator ili se zadržali okolo (a napravila se gužva), bili su nekako razgaljeni, na mnogim licima je lebdeo smešak ili bi prasnuli u smeh, od srca. Sve je bilo kako treba, osim što je pri kraju, sasvim normalno, pažnja ipak počela da popušta. U jednom segmentu, u tri ili četri navrata, kako bi Laura izgovorila ono "u-u-u", iz publike bi jedna mala pudlica žustro odgovarala: "av-av-av". Tačno u pauzama, kao da su vežbale. I vrlo artikulisano, pravilno, na književnom psećem jeziku, ako mogu tako da se izrazim. I Laura je to primetila i zbog toga joj je bilo posebno drago. (Najzad, setimo se i Švitersovog laveža na Dada Hollad Tour 1923.)
To je inače bilo njeno prvo izvođenje Ursonate negde van Švajcarske (i jedno od prvih uopšte). Nije ni glumica, niti pevačica (izvođenje Ursonate zahteva muzičku pismenost, čitanje partiture, pa sam zato pomislio da je školovana pevačica, a zbog dobrog držanja pred publikom, da je glumica). Možda je ipak imala neki trening. Za sebe samo kaže, "ja sam Kurt Šviters, to me zanima".
Boško Mandić joj je posle poklonio jedno obrađeno parče leske (izgledalo je kao tompus, pa je Adrijan pitao, "... jel to može da se puši?"), i zamolio me da joj prevedem priču o tome. Nešto o drvetu (ksilos), kao prapočetku (Ur-izvoru) svega. Ne znam da li je to bilo svesno, pošto Boško uvek sa sobom nosi neke amulete, ali to je bilo više nego prigodno, za Ur-sonatu.
Izvođenje je nehotično bilo praćeno pravim uličnim, skoro dikensovskim scenama. Samo što je Laura počela da izvija glas u zvuke Ursonate, ulični orkestar od nekih 4-5 Cigančića, udario je u doboše i trube, da je sve prštalo. (Svi metar i ćevap; i da izvinu neromski proromski aktivisti, ali tako bi rekao i Lorka.) Ja sam iskočario da vidim gde su, ali Olivera (urednica KCB, "Vek avangarde") već me prestigla, ide žurno do njih, ništa ne preti, samo pregovara (posle mi priča), o tarifi, da ne sviraju sada nego posle. Oni kao pristali. Ali, posle su još malo zaprašili – čisto da dignu cenu. Deca... Olivera opet ide do njih. I to mora da radi glavna urednica (kako ona sve to postiže, imajući u vidu obim i dnevno trajanje programa, uopšte mi nije jasno).
Za to vreme, dolaze i secikese... Znaju šta je pravi trenutak. Dok narod gleda na jednu stranu, neku predstavu ili svirku (kojih u Knezu ima na svakom koraku), oni džepare. Ali, prilično neiskusan tandem, nešto starijih klinaca, u stvari, momaka. Došli su i do mene, ali izgleda da ih je zajebo moj sako. Suviše mek, lako se savija, i onda ne možeš da mu digneš klapnu od džepa i zavučeš prste, a da se to ne oseti. Obaška što bi tamo našli samo prastari mobilni, zbog kojeg mi se svi smeju, i kartu za prevoz. Oni se nešto pravili ludi, kad sam ih provalio, i čak se nešto uskopistili, ali kad su videli da prilazi i Coka Kola, zapalili, bez drugih incidenata. I to je, u stvari, bilo u redu, pokušali su, nisu uspeli, idemo dalje – više sreće malo dalje niz ulicu – bitno je da cela scena nije bila mnogo bučna i da niko nije pohisterisao pa zvao muriju.
Za Sentu: Andrijan mi je posle pričao da Kabarea Volter, kao kuća, odnosno grupa prijatelja, svake godine uplaćuje "kiriju" za Bakunjinov grob u Bernu, da ga ne bi uklonili, i uopšte, vodi brigu o njemu. Okupe se tamo na taj dan, ponesu flašu vina, popiju malo za Bakunjina, idu dalje. Ove godine su dodali i plaketu, sa radom Daniela Barabadea i jednim citatom Bakunjina. Istina, teško da bi grob bio uklonjen, kada bi ta uplata izostala, neko bi se na kraju setio da ga zaštiti, makar po službenoj dužnosti, kao "istorijski spomenik"; ali, niko drugi se nije setio da treba redovno uplaćivati tu godišnju "kiriju" i povremeno sve malo očistiti. Kaže i da pokušavaju da tu formalnost konačno uklone, kao neku pretnju ili problem, ali taj deo nisam najbolje shvatio. Adrijan i ostali nisu deklarisani anarhisti, ali im je zbog veza dade i anarhizma sve to blisko ili bliže od bilo čega drugog, u ravni opštih društvenih ili političkih ideja. Iako mi je Bakunjin prilično dalek kao mislilac, nije i kao figura, i ta priča me je nekako ganula. Ta njihova pažnja. Ne prave od toga nikakvu predstavu, Adrijan mi je ovo ispričao skoro u pola glasa, skoro kao nešto intimno. Desetka za gest.
Posle smo celo veče sedeli na jednom mestu dole na Savi, pričali o dadi, Kabareu Volter i još mnogo čemu. Pričao sam Adrijanu o svojim utiscima i sitnim malerima kada sam bio u Dadalandu, počevši baš od Kabarea Volter, ali nisam insistirao da mi bilo šta objašnjava, bilo je jasno kako sve to ide. I dalje su najotvorenije i najjeftinije mesto u starom jezgru Ciriha, ako nešto radiš, tamo možeš da besplatno iznajmiš prostor ili se dogovoriš s ljudima, uvek ima i nekog praznog hoda, rutine, itd., ali onda se zategnu, kad treba uraditi nešto konkretno. Od kada je tamo Adrijan, imaju bolje veze sa Kunsthausom i jednim izdavačem, koji je ove godine priredio dugo očekivanu i već mistifikovanu Carinu antologiju "Dadaglobe", tako da će možda biti još nekih dobrih publikacija s te strane.
Dotakli smo i neke ezoteričnije stvari – "ezoteričnije" samo zato što još mucamo u pokušajima da ih artikulišemo, u čemu ćemo možda i uspeti. Adrijan i ostali se još drže konteksta "umetnosti", uz sve otklone od njene tradicionalne društvene funkcije, osim ako o takvim "otklonima" nije bizarno pričati s nekim ko je formalno "direktor" neke kulturne institucije – makar i jedne koju je Cirih zamalo likvidirao, da bi je prodao privatnicima, i da bi je tek sada, na stogodišnjicu dade, pomazio, kao svoje malo blago. Ali, nije bilo bizarno ili izlišno. Uvek iznova se pokazuje da jedni druge zatičemo u najrazličitijim situacijama, na najrazličitijim pozicijama, u večitom klinču između imperivativa zarađivanja za život i ličnih stremljenja. Pozicija mu je svakako privilegovana (ako radite nešto u sektoru kulture u Cirihu – bilo šta – pozicija će vam sigurno biti takva, ne samo po našim merilima), ali očigledno je posvećen tome, pri čemu izgleda ne upada u zamku "specijalizacije", večitog dokazivanja uvek iste štreberske art-teze. Radi i svoje stvari, razvija to, ide okolo, sreće ljude, pričao mi je i koga je sve upoznao u Kabareu Volter (Grejla Markusa, između ostalih), a ovde je ostavio i svoju malu knjigu o dadi (Dada Hand Book, proširena prezentacija, koju inače koristi u ovakvim prilikama; ali, uradio je još neke knjige, sam ili s još nekim drugom). Pitanje je koliko na kraju Kabare pomaže dadu ili to i dalje ide skroz nasumično, samo njoj znanim putevima. Ali, oko Kabarea se pletu razna zbivanja, to je živo iskustvo nekih ljudi, ne samo posao, tako da se o svemu tome sigurno ne može suditi samo s jedne strane. Kabare je svakako podrška, jatačko uporište. (U jednom intervjuu, na pitanje da li je on neki "prvosveštenik dade", Adrijan odgovara da sigurno nije, već samo njen "domar".) Ponekad drečavo, ponekad dosadno (svi ti umetnički, galerijski performansi), ali takvi smo svi, ponekad. Očigledno su u stanju da se začas zategnu i urade neke vrlo fokusirane, dobre stvari.
A tu je i ovaj šator: dobra, jednostavna, originalna ideja. Direktna edukacija, bez pridikovanja. (U prethodnom žurnalu to sam pogrešno vezao za aktivnosti Komiteta Dada 100, ali to je samo Kabare Volter.) Olivera i njen tim iz KCB su uradili prevod filma "Dada in nuce" (vrlo dobar, 4+, sa svega par manjih, faktičkih omaški, koje ne ometaju priču), koji se vrti po ceo dan, a tu su i dva pulta s raznim pubilikacijama, doduše, uglavnom samo za prelistavanje. Rekli su mi da su štampali i nekoliko kompleta onih mojih bukleta, ali to tamo nisam video; kažu da je brzo otišlo; što se mene tiče, mogli su još, ali verovatno nisu stigli. Sve skupa, povuci potegni (naročito prva tri dana, s najviše posla, zbog vrlo gustog rasporeda tribina i ostalih stavki programa), ali šator je tamo, stoji, ne mrda, iako još svega par dana.
I to je to, što se tiče ove godišnjice dade. Niko drugi nije uradio ništa, makar među "institucijama kulture", na celom prostoru nekadašnje "jugodade". Svi ti umetnici, intelektulaci, eksperti, urednici, raspoređeni po svojim institucijama, makar oni koji se ponašaju kao da je to njihov zabran. Znam samo za jedan pokušaj iz Zagreba, u sličnim okvirima, ali kojem je izostala svaka podrška. Nijedna publikacija, sa prevodima originalnih dadaista – osim uvek istih reizdanja "jugodade" i, koliko sam video, jedne antologije potpuno izlišnih akademskih tekstva o dadi, domaćih autora. Stvari stoje toliko loše, da je kritika nekih aspekata onoga što su neki ljudi ipak uradili, kada je reč o predstavljanju autentičnih sadržaja, potpuno neumesna. Ali, možemo da nastavimo da pričamo o svemu tome. Biće uskoro još povoda, s naše strane, mi sigurno idemo dalje.
Na kraju, kada smo se opraštali, zaboravio sam da kažem Lauri i Adrijanu da lupnu zid Kabarea par puta za mene, kada se vrate tamo. Tamo se dešavalo nešto stvarno, što nisu bile samo "teze" i "tekst", za nečije lagodno prežvakavanje. Tamo je počela potraga za "severozapadnim prolazom" (Debor), ne ka novim umetničkim formama i praksama, nego ka novom kvalitetu iskustva, bića, ljudskih odnosa. To je ono čemu bi trebalo da služe sve naše sposobnosti i darovi, kao i svi materijali, zvuci, slike, boje, reči, forme, konstelacije, do kojih možemo doći – izgradnji naših bića i odnosa, a ne izgradnji odvojenih sektora "umetnosti" i "kulture", s njihovim idiotskim profesijama, ulogama, patosom, institucijama, tržištem. Preotimanje naših kreativno-ludičkih potencijala od svake otuđujuće specijalizacije, od cele ove naopake kulture. Da stvaramo, kao što bi trebalo i da živimo, jedni za druge. (Tome je ljudski potencijal oduvek i služio, u jedinom ljudskom kontekstu – zajednici.) TO je, dakle, značenje tih fraza koje ne prestaju zbunjuju eksperte, umetnike i ostale profesionalce iz sektora kulture: "antiumentost" (dada) i "prevazilaženje umetnosti" (situacionisti). Odbacujemo jedan kontekst, a ne svoje darove. Da, nisu to baš sproveli do kraja – osim onih koji jesu, koliko je to bilo moguće, za raštrkane pojedince, u poludelom svetu (Bal, Arp, Hausman, Šviters, Debor) – ali, to je bila ideja. Zato volimo Kabare Volter i zato je važno da postoji, da nas na to podseća. "Mala pukotina u zidu imbecilnosti." Uz sve razlike u viđenjima nekih stvari, za sada je sigurno da će ga ova ekipa sačuvati.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije
Bukleti (izbor)
Anarhistička biblioteka
anarhiju/ blok 45 pomažete i tako što ćete ove poruke slati dalje.
Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages