Gargojlo podseća: San letnje noći, Meduza, 14 jun, nedelja
AG
U ovom žurnalu:
1. Podsećanje na druženje u MEDUZI
2. Gargojlo je malo zabrinut
3. Profesor Ino (faktor scenius)
4. Odjavna špica
Letnje ukazivanje Gargojlovo: Meduza, 14 jun, nedelja, od 19.00 do fajronta.
Distribucija knjiga i bukleta anarhije/ blok 45.
Kompletna najava, iz prethodnog žurnala
Ta "ukazivanja" u Meduzi, i ranije, otkad je došao Gargojlo, trebalo je da daju novi zamah našoj distribuciji. Pokazalo se sledeće: zaista su privukla novu pažnju, nove čitaoce, proširila glas i stvarala dobru atmosferu; ali između neke dve "Meduze" sve se nastavljalo kao i ranije: u nepredvidljivom ritmu, ni jačem, ni slabijem, u odnosu na ta posebna ukazivanja, s velikim osekama i naglim plimama. I tako u krug. Sve se nastavilo, s novim čitaocima – pomalo, ali stalno, kao što i treba da bude, da neko ne pomisli kako govorim o nekoj navali – ali i sa nekim starim boljkama, od kojih je najveća uporni izostanak iole kontinuirane razmene o stvarima zbog kojih i radimo sve to.
https://www.youtube.com/watch?v=Z8ld5wFSoew
Izostanak te razmene, koja je inače bila nešto što se podrazumevalo u formiranju i radu SVIH tih mislilaca i umetnika koje čitamo, bez koje nikog od njih ne bi ni bilo, obogaljuje svačiju misao, izraz, domet. Nema "usamljenih genija"; svaki genije, kao i svaki lični, ljudski dragocen doprinos (koji ne mora nužno biti "genijalan", u uobičajenom smislu) uvek je komunalno dostignuće, kao što kaže naš dragi profesor i socijalista Ino. To je uvek plod "veoma aktivnih, bujnih komunalnih scena":
"Iako velike, nove ideje obično artikulišu pojedinci, njih skoro uvek generišu (rađaju) zajednice. Ono što vidim kao gubitak jeste taj gubitak koji pravimo od kooperativne inteligencije. Kao umetnik, često slušate priče o 'geniju', što je proces izdvajanja nekih ljudi iz istorije umetnosti, za koje se onda kaže, 'to su oni važni'... znate, Pikaso, Rembrant, Šostakovič, svejedno... Ali kada pogledate svakog od tih umetnika, uviđate da su svi oni živeli i crpeli iz veoma, veoma aktivnih, bujnih komunalnih scena, i da su bili samo jedan element tih scena.
Svi ti ljudi koji se nazivaju 'genijima' u stvari su se nalazili usred nečega što nazivam scenius: kao što je genius kreativna inteligencija pojedinca, tako je scenius kreativna inteligencija zajednice. Ono što želim da vidim jeste da se toj mogućnosti kreativnog ponašanja pridaje veća pažnja, što podrazumeva dve stvari: prvo, svest da se ljudi rađaju nejednaki (različiti), što znači da se svako rađa s posebnim i jedinstvenim skupom darova i talenata, kakvi god oni bili; i drugo, da inteligenciju generiše zajednica, kroz neku vrstu saradnje.
Pretpostavljam da je najveća prepreka tome, u ovom trenutku, to što ljudi moraju da zarađuju za život. Često me zovu da govorim u umetničkim školama, i na to se retko odazivam, zato što je prva stvar koju uvek kažem, 'Ovde sam da vas ubedim da se ne tražite posao'. (Smeh.) I profesori na to uvek reaguju malo nervozno, zato što često misle da je njihov zadatak da vam nekako olakšaju da nađete zaposlenje. Uglavnom, moja prva poruka ljudima glasi: 'Pokušajte da ne nađete posao.' To ne znači, gledajte da ne radite ništa, to znači, nastojte da održite sebe u poziciji u kojoj ćete moći da radite ono što želite da radite sa svojim vremenom, u kojoj ćete moći da izvučete maksimum iz svojih mogućnosti, kakve god one bile. Prepreka je naravno u tome što većina ljudi nije u poziciji da to uradi. Zato želim da na svaki način doprinesem budućnosti u kojoj će svako biti u poziciji da to uradi.“ (Brian Eno, 2015)
Te "aktivne, bujne komunalne scene" nisu nestale tek
tako. Tačnije, tu situaciju još donekle imamo, ali samo u nišama koje sami uspemo da stvorimo i održimo.
Ali to što se nekada podrazumevalo više ne važi. Šta se to dogodilo? To nam je
jedna od glavnih tema, to i dalje pokušavamo da dokučimo, da bismo tome nekako
odoleli, ali pod svim tim uzastopnim talasima sve invazivnijih distrakcija,
koje mrve svačiju, svest, podsvest i iskustvo, teško da je moglo biti
drugačije. Ljudi se naravno i dalje sreću, druže, razgovaraju – ili nešto pišu,
stvaraju, misle – ali šta, s tom svešću i podsvešću prepunim sadržaja koje su
generisali mediji i društvene mreže, mogu da prenesu jedni drugima? Čak i ako
ne koriste sve te kanale, opet toliko pilje u razne ekrane ili oko sebe imaju
one koji sve to koriste mnogo više, da opet prolaze kroz istu degradaciju. Šta
je u njihovim interakcijama zaista njihovo iskustvo ili misao? Njihovo, dakle, nešto
autentično i autonomno, izraz njihove "posebnosti i jedinstvenosti"?
[Ulazim u jednu čuvenu beogradsku knjižaru, nailazim na društvance koje o nečemu živo razgovara – vrlo živo – među njima jedna naša vrhunska izdavačica-prevoditeljka i jedan poznati "kulturni bloger". I o čemu tako živo razgovaraju? O serijama sa Netflixa... Do u detalje, dramaturške i ostale, s oduševljenjem. Moj ulazak u knjižaru dočekali su svečanim "Ooo...", u smislu "Ave!", ali kad sam im rekao da sam ostao na Tvin Piksu, iz 1990–1991, samo su me ignorisali. Nisam ni pokušavao da se uključim u to, inače sam tražio jednu knjigu. Glavne, zapravo jedine teme vlasnika te knjižare, koji i sam važi za jednog ozbiljnog kulturnjaka, jesu tekuća politika i Liga šampiona. S time me je satro, godinama unazad, s vrhuncem tokom ove poslednje malograđanske bune, tako da tamo više ne zalazim. Koleginica-izdavačica me onda zove na piće; idemo, naravno; bez "poznatog kulturnog blogera", koji je žurio kući da nastavi s pisanjem svoje studije o EKV, s čime inače razvlači već 100 godina (što se mene tiče, ne mora da žuri s tim, ja mu evo dajem još 100 godina fore). Preko puta knjižare, u jednoj kafanici, za stolom s pogledom na mokre pločnike i bujne krošnje lipa – lepo, beogradsko veče, posle kiše, sluti na romantiku, čak i s nekim natruhama erotike – razgovor se opet vrti oko najpliće politike (slično kao i o serijama, s prekomernim žarom, s obzirom na siromaštvo teme) i još nekih opštih mesta, da bi onda tek pomalo skrenuo na nešto drugo, opet ne preterano zanimljivo ili makar povezano. A krem de la krem beogradske "kulturne scene". Faktor scenius, "kreativna inteligencija zajednice (ili sredine)", prema prof. Inou: nula. Istina, ume da bude i mnogo gore.]
Ostaju samo mrvice. Ima i drugih razloga za takav ishod našeg slavnog „tehnološkog i društvenog progresa“, ali da sad podvučemo ovaj, koji razara samo društveno tkivo, dakle nas same.
Bez te žive razmene, u kojoj jedno nosi drugo, svako ostaje i doslovno ometen u razvoju. Ni ja nisam izuzetak. Jednom me je jedan mlađi drugar pitao "zašto ne pišem (još) više", u smislu, više "autorski", kako se to kaže. Rekao sam mu, "Zato što ti ne pišeš ništa". Na tragu koji ovde sledimo, niko ne piše ništa, makar u obliku beleški, ili do mene to ne dopire. Očigledno nastavljam da pišem, nemam problem sa samim pisanjem, utoliko što ne oklevam, ali dobro osećam dokle tako dobacujem: ne baš daleko. (Slutim dalje nego što uspevam da izrazim.) Dalje od lokalnih profesora-kolumnista i njihovih kolega taksista (na to se sveo naš intelektualni diskurs, ako malo bolje pogledate), to svakako, ali to je jadno merilo. Ako ponekad i dobacim malo dalje, to ostaje na nivou nekih dobrih uvida, ali bez dovoljno dobre razrade. U osnovi, u toj tački pokazujem depresivnu reakciju: nedostaje mi živahnije okruženje, nemam dovoljno motiva da pišem bez te razmene, bez dobrih podsticaja, mada opet pišem, jer mi same stvari koje otkrivam daju podsticaj. Ali kako je ta moja depresija prilično živahna, niko me ne shvata ozbiljno kad to tako opišem.
Naravno, tu smo, i dalje u nekoj razmeni, ali suviše isprekidanoj – kao što nam je i celo iskustvo. Na to sad mogu samo da upozorim, kao i nekoliko puta ranije. Tu se ništa ne može promeniti na silu ili samo iz glave, na osnovu "svesti" da je nešto "kritično" ili "neophodno", nego samo iz najdublje potrebe. Dok se ta potreba ne iskaže malo jače, u ovoj sredini, ako je to još moguće, možemo da to stanje još bolje sagledamo, u njegovim glavnim uzrocima – tu je došlo do nekih opasnih prekida, ne samo ovde, svuda – i naravno, da nastavimo s onim što nas vuče, šaljemo to dalje i nadamo se nekom dobrom naletu vetra, još nekoj inicijativi.
A same knjige i bukleti idu svojim tokom, nužno nepredvidljivim, šta god vi pokušavali u pogledu distribucije, pored onog osnovnog: da sve bude slobodno i lako dostupno. To je prosto zato što se te stvari obraćaju ljudima, od kojih svako ima svoje razloge, interesovanja, sklonosti, svoj trenutak prijemčivosti. Pored toga, ne znate ni kako te knjige ili glas kruže, do koga sve dopiru, s kakvim dejstvom. Znate nešto, kad se neko javi, ili kad se vidite s nekim, recimo za štandom, jasno je da smo tu nešto postigli, ali to je samo delić slike. I to je jedan od najboljih aspekata celog iskustva. Zamislite da znate sve unapred: nikako! Na vama je da nastavite iz svojih razloga, kako je vama najzanimljivije, a ako to pogađa nešto ljudski važno i kod drugih, odjeka će uvek biti. (Naročito kada tu nije samo jedan autor, nego mnogo njih.) I ti odjeci mogu biti razni, u kvalitetu – puki brojevi ovde ne znače ništa – jači ili slabiji, to ostaje da se vidi.
Prema tome, nastavljamo sa štandom u Meduzi, i možda još ponegde, zato što nam se tako sviđa. U nepravilnom ritmu, kako nam dođe, koliko stignemo, i možda malo drugačije. To je prosto povod za okupljanje i druženje, što je uvek dobro. Ali nećemo sebi zadavati neki precizan raspored.
Slično kao gore, samo bez štanda, kod mene na gajbi.
U toj čudnoj situaciji, nekako je ispalo i da treba podsećati na nešto što se podrazumeva: da distribucija teče stalno, nezavisno od nekih posebnih događaja.
To sam od skora istakao i na našoj stranici, u par redova, odmah na početku: ako nekog zanima nešto od naših štampanih izdanja, ili ima neke druge razloge, ideje, predloge, treba samo da se javi. Ne treba čekati da negde postavimo štand. Bilo je ljudi koji su, u najboljoj nameri i s previše obzira, oklevali da se jave nezavisno od "Meduza", da ne bi "smetali", da se ne bih dogovarao "samo" s njima, i tome slično. Ali sve ovo i radimo zato da bi nam neko tako "smetao"!
Tu je doduše i jedna posebna napomena (ili opomena), ali to mora tako. Onih kojima je to namenjeno ima previše. I njima sve stoji na raspolaganju, makar u obliku fajlova, ali neka ne dave za nešto više od toga (kao što umeju).
Ne treba, dakle, čekati na "Meduze" – iako i tamo treba doći! Odziv je znao da bude manji ili veći, ali atmosfera je uvek bila izuzetna. I sada će sigurno biti tako.
Ali treba razmotriti i ono što zapinje, tačke u kojima klecamo, najzad, zaista izaći na neki novi teren. Ovako nas "kreativna inteligencija (?!)" ove sredine i nesvesno uvlači u svoju maticu, počinjemo da se vrtimo krug, i taj trend se mora saseći u korenu – makar između nas.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin@gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.