Letnje ukazivanje Gargojlovo: Meduza, 14 jun, nedelja
AG
U ovom žurnalu:
1. San letnje noći (i šta onda, do septembra?)
2. Štand u punom rasponu i mali kavez za Kejdža (za priloge za štampu)
3. Muzički nameštaj: plink-plonk i kling-klang (razno, na bazi sintisajzera)
4. PS (kulturna produkcija u uslovima tranzicionog varvarstva)
5. Odjavna špica
Scena iz predstave "A Midsummer Night’s Dream", režija Cyril Ritchard, 1967, foto Max Waldman.
Letnje ukazivanje Gargojlovo: Meduza, 14 jun, nedelja, od 19.00 do fajronta.
Šaljem najavu malo ranije, pošto smo s našom dragom MEDUZOM već utvrdili termin. Kao što se vidi u zaglavlju, već imam ideju i za muzički nameštaj. Podsećanje sledi svakako, ali treba se osvrnuti na još neke stvari.
Mali kavez za Kejdža, za sakupljanje priloga za štampu, koji će stajati na našem štandu u MEDUZI.
Cele sezone zima-proleće sve se vrtelo oko Kejdža, iako to nije bio nikakav plan. Prosto, ono malo odlomaka koje sam u jednom trenutku emitovao odmah je naišlo na dobar prijem i podstaklo nekoliko inicijativa sa strane (uslovno rečeno, ovde smo svi na istoj strani). Prvo, da se za blog RED BOX-a uradi malo veći izbor odlomaka, onda čitanje još većeg izbora na Trećem programu Radio Beograda, u 14 emisija, a onda i program Satie Revisited dueta Penezić & Paunović, izveden u Novom Sadu, 14. maja, i susret sa studentima na Muzičkoj akademiji u Beogradu, dva dana posle toga, gde smo u stvari najviše pričali o Kejdžu (pri čemu je Kejdž prvi prateći lik – nikako ne možemo reći "sporedni" – i u knjizi o Satiju). To je sve bilo dobro.
Ali sada treba konačno odštampati knjigu – što nas potpuno prevazilazi. Nismo još radili knjigu od preko 500 str., pri tom, u većem formatu, koji takođe još nismo probali (u našem do sada najvećem formatu to bi bilo oko 600 str.). To je realno zid, za naše mogućnosti. Ali sve je skoro spremno, treba to odštampati, makar u minimalnom početnom tiražu – ili malo većem "minimalnom". Kad to krene (što važi za svaki naslov), onda će – možda – u distribuciji to samo ići dalje, od priloga, bez dodatnog naprezanja.
To nas ozbiljno iscrpljuje: štampa i redovno doštampavanje tako velikih knjiga, pri čemu ova nije jedina takva, ugrožava redovno doštampavanje onih manjih – koje nose naš štand – čak i u našoj neredovnoj distribuciji (distribucija sa štandom je neredovna, pre svega zato što ne možemo da odjednom uradimo malo veće tiraže, dok direktna distribucija bez štanda teče stalno, u smislu, kad god se neko javi, samo što nema uvek svega). Nisam siguran koliko tako veliki zalogaji imaju smisla. Ali utoliko bolje. Biće i meni zanimljivije da pratim ishode.
U tom smislu, i nezavisno od ukazivanja u Meduzi, svaka pomoć je dobrodošla. Ne samo za ovu knjigu, nego za štampu uopšte; da se preko leta pripremimo za novu sezonu, za još jedan nalet. I dokle tako? Dokle god mrdamo i dokle god ima onih kojima mozak nije spržen političko-mrežnim krekom. Oni koji tome još odolevaju jedino su pravo društvo za nas, a štampane stvari su posebno dobar povod za susrete u stvarnosti (to skoro da postaje neka egzotična destinacija), za živu reč, možda za još neki prodor ili ludoriju, mada svi znamo da to deluje i na daljinu – ali najbolje opet baš kao štampana stvar.
Na meni je da to kažem, ali niko time ne treba da se opterećuje. Uradićemo više ili manje, pre ili kasnije, ali svakako nastavljamo, makar još neko parče puta. (Iza sebe sada imam mnogo duže parče tog puta, nego što imam ispred sebe, takav je život, zanimljivo je kad to u jednom trenutku primetite. Ništa strašno – za sada! – samo malo podesite perspektivu.) Da je kod mene situacija iole bolja, kao što nije (niti će biti, tako da time ne vredi razbijati glavu), čekao bih na nešto još kritičnije, za ovakvu akciju, jer nikome ništa ne pada s neba. Ali ovo s Kejdžom vredi probati i onda idemo.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
PS: o kulturnoj produkciji u uslovima tranzicionog varvarstva
Iako ovde nikome ništa ne dokazujemo, nešto od toga ipak ima svoju poruku o tome kako uopšte uraditi nešto u ovom kršu.
Sticajem okolnosti, zbog jednog prevodilačkog posla (čak zanimljivog i s jednim pravim otkrićem, među autorima koje sam prevodio, Alanom Sekulom), još jednom sam se podsetio koliko su "normalni" putevi "kulturne produkcije" frustrirajući i sad već praktično neprohodni, naročito za one koji nešto pokušavaju preko "ustanova kulture", s dobrim idejama i u najboljem duhu. Tu se više ništa ne može uraditi ili samo na jedvite jade. Slično je i s nekolicinom dobrih, beskompromisnih izdavača, koji jedva opstaju, u uslovima potpuno promenjene strukture izdavaštva i samim tim "publike". (Ne računam smeće koje rade ili objavljuju privilegovani kulturnjaci lojalni paralelnim kulturnim vlastima, onim iz NVO sektora – mada i tu tek ponešto kane, šta god to bilo, ali ne zbog loših uslova, nego zato što su to mrcine.)
Ovako kako mi radimo je praktično jedini preostali put. Očigledno ne stajemo. (Svi koji su u ovo i dalje uključeni, ovako ili onako, ne samo ja.) Nema gubljenja vremena na moljakanje, ubeđivanje, čekanje da se neko smiluje (ne nužno neka ustanova kulture, koja ima neku svoju ideju, i to dobru, nego kulturni komesari od kojih zavise), na uslove. Samo sledite svoj zov, bezuslovno.
Tu nezavisnost možete kupiti svojim parama, ako ih imate, ili je steći bez para, ako imate one kojima je stalo – mada i tu treba početi, kad okolo nema nikog. Ali usput se srećemo. Mi smo taj drugi slučaj, razume se.
O tome se onda obično govori kao o "entuzijazmu", pohvalno, i u mom slučaju, ali ja se ne prepoznajem u tome, uopšte ne baratam tim pojmom. To mi izgleda kao neko povremeno stanje, a ovde je na delu nešto drugo. Stalno ste u tome, bez prekida i razdvajanja (kao što ne razdvajate sebe na onog ko diše i onog ko ne diše). Ne bavim se "izdavaštvom", nego nečim što, u mom slučaju, obuhvata i takozvano izdavaštvo (koje na tom putu inače nije obavezna aktivnost za svakog putnika). Onda se nešto uradi i u tom obliku, kao knjiga ili buklet, ili čak gomila toga, za šta se onda još pokaže da ljudima zaista nešto znači.
I zato bih voleo da ovo s Kejdžom uspe – da neko ne pomisli da je to glavni razlog – da zveknemo jednu dobru šamarčinu, ne nekom od tih kulturnjačkih autoriteta ili primadona, nego celom ovom cajtgajstu. Opet, čim to kažem, podsetim se koliko je i naš odgovor na to stanje slabašan, umesto da ima neki jači cug, kontinuitet, raspon. Nismo ni mi baš tako veliki lafovi i lafice. Ali tu sve još stoji otvoreno. Na drugim stranama je uglavnom zatvoreno.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin@gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.