Čarls Olson: iz knjige o Melvilu, "Mobi Diku", Americi (1947)

[AG]

U ovom žurnalu:

1. Zovite me Ismael

2. Odjavna špica

Charles Olson (1910–1970), Call Me Ishmael: Herman Melville, „Moby Dick“ and America, Reynal & Hitchcock, New York, 1947. Podnaslov iz kasnijih izdanja: A Study of Melville.

Nešto za to čudno pleme, rasuto po svim meridijanima, ljubitelje Melvilovog Mobi Dika, na predlog Milovana Novakovića, mladog profesora umetnosti, pisca i prevodioca iz Podgorice, kome, između ostalog, dugujemo i sugestiju za Šatakov esej o Moneu.

 

Esej Čarlsa Olsona, velikog imena američke modernističke poezije (i jednog od predavača i poslednjeg rektora Koledža Blek Mauntin, s kojim smo se sreli u priči o Kejdžu), iz 1947, koji i danas važi za jedan od najuzbudljivjih i najpronicljivijih osvrta na Melvila.

 

Samo prvo poglavlje, u celini, za čitanje direktno iz žurnala.

 

U originalnom prelomu iz 1947. nema nikakvih separatora između pasusa (zvezdica i sl.) nego samo duplog proreda.

 

 

PRVI DEO

 

Zovite me Ismael

 

Smatram da je PROSTOR ključna činjenica za čoveka rođenog u Americi, od pećine kod Folsoma do danas. Pišem tu reč velikim slovima zato što je on ovde ogroman. Ogroman i nemilosrdan.

 

U samoj srži, reč je o geografiji, o zemlji koja je odvajkada bila zastrašujuće prostrana. To je iznedrilo prvu američku priču (onu Parkmanovu): priču o istraživanju.

 

Bilo je tu još nečeg osim samog kopna – sa morem s obe strane i bez ikakvih prepreka koje bi mogle obuzdati taj nemirni duh koji je zapadni čovek poprimao u Kolumbovo doba. Od toga je sazdana i Melvilova priča (ili makar njen deo).

 

A POVRH toga, tu je i surovost koju i danas ovekovečujemo: sunce oštro poput tomahavka, nešto slabiji zemljotresi, ali zato razorni tornadi i uragani, i ta reka koja teče od severa ka jugu, kroz samo srce zemlje, kao da iz nje isisava krv.

 

Glavna uporišna tačka Amerike su Velike ravnice, napola more, napola kopno, gde je Sunce visoko, metalno i nepopustljivo poput gvozdenog horizonta, a zadatak čovekov da rešava kvadraturu kruga.

 

*

 

Neki ljudi kroz taj prostor jašu, dok drugi moraju da se prikuju za njega, kao šatorski kočić, kako bi preživeli. Po mom viđenju, Po se ukopao, a Melvil je uzjahao. To su dve mogućnosti.

 

*

 

Amerikanci i dalje vole da sebe video kao velike demokrate. Ali njihovi trijumfi su delo mašine. Ona je jedini gospodar prostora koji prosečna osoba ikada upoznaje, od točka volovske zaprege do klipa, od mišića do mlaznjaka. Mašina određuje putanju.

 

Za Melvila, u osnovi svih nas, kao pojedinaca i kao naroda, ne leži težnja ka slobodi, već težnja da se nadvlada priroda. Ahab nije demokrata. Mobi Dik, protivnik, samo je kralj prirodne sile, resursa.

 

*

 

Zanima me onaj Melvil koji je negde tokom 1850. odlučio da napiše knjigu o industriji lova na kitove i o tome šta se desilo čoveku koji je komandovao jednom od najuspešnijih mašina koju su Amerikanci do tada usavršili – velikim kitolovcem.

 

Taj kapetan, po imenu Ahab, poznavao je prostranstvo. Krstario je njime preko sedam mora. Bio je vešt zapovednik, koga bi ribari među kojima sam odrastao zvali "asom". Bogat ulov: vraćao se s brodskim skladištem punim buradi ulja ulješure, koje je sve do sredine 19. veka osvetljavalo američke i evropske zajednice.

 

Taj Ahab se pomamio. Predmet njegove pažnje postalo je nešto nepojmljivo ogromno i belo. Postao je specijalista: ceo prostor je sažeo u oblik kita po imenu Mobi Dik. I jurišao je na njega kao Kolumbo na okean, kao La Sal na kontinent, kao Donerovi pioniri na svoj zimski Prevoj.

 

*

 

Zanima me onaj Melvil koji je imao dovoljno širok pogled da Pacifik shvati kao deo naše geografije, kao drugi Zapad, nagovešten u Velikim ravnicama, atitetički.

 

Početak čoveka bilo je slano more, a neprestani odjek te velike, drevne činjenice, neprekidno obnavljane u odvijanju života svakog ljudskog bića, predstavlja ključnu činjenicu o Melvilu. Otvoreno more.

 

Nosio je u sebi tu tradiciju, duboko u svom umu, u svojim rečima, u slanom bilu svoje krvi. Nosio je u sebi more, na snažan, obuzet način, kao i Po ulicu. To mu je dopuštalo da crpe snagu iz Šekspira. To je od Noja i Mojsija činilo njegove savremenike. Istorija je postajala ritual i ponavljanje kada bi Melvilova mašta uhvatila svoj pravi ritam.

 

Bio je to osećaj drevniji od onog evropskog čoveka, više vezan za magiju nego za kulturu. Za magiju, koja je, za razliku od bogopoštovanja, potpuno crna. Naime, magija služi samo jednoj stvari: da se ljudi ili neljudske sile povinuju nečijoj volji. Kao i Ahab, Amerikanac, ona ima samo jedan cilj: vlast nad prirodom.

 

*

 

Spreman sam da zaronim u Melvilovu viziju čoveka, kita i okeana kako bih kod njega otkrio proročanstva i pouke koje on sam ne bi izrekao. Rastojanje od sto godina daje nam prednost. Naime, Melvil je bio veći od samog sebe, kao i Ahabova mržnja od samog Ahaba. Bacao se naglavačke. Umeo je da preuzme rizik.

 

Čovek je napravio zbrku od svega. Potpuno se zaglibio u Hrista. Ušao je u brak bez ljubavi. Jedan sin mu je umro od tuberkuloze, drugi je pucao sebi u glavu. Samo jednom se otisnuo u svoj pravi prostor – s Mobi Dikom. Morao je da bude divlji, inače ne bi bio ništa posebno. Morao je da juri, kao Amerikanac, inače bi utonuo u potpunu obamrlost. Pola konj, pola aligator.

 

Melvil je pretrpeo strašan poraz. To je bilo neminovno. Bio je originalan, aboriginalan. Početnik. Tako to ide kod sanjara, da bi mogli otkriti Ameriku: Kolumbo i La Sal su je osvojili, ali su je onda izgubili od kompetentnijih. Danijel Bun je voleo tu zemlju (Daniel Boon). Harod (James Harrod) priča o tome kako je jednog dana naišao na Buna daleko na zapadu, u Kentakiju, gde je mislio da nijedan belac nikada nije kročio. Čuo je neki zvuk, koji nije mogao da razazna, prišunjao se do jedne stene i tamo, na proplanku plave trave, ugledao Buna kako peva za svoju dušu. Bun je umro zapadno od Misisipija, u svojoj zemlji proglašen za kriminalca – "s poternice", pošto je ostao i bez duha i bez zemlje.

 

*

 

Početnik – i neko koga privlače počeci. Melvil je umeo da se vraća kroz vreme:  potiskivao je istoriju toliko daleko unazad da je vreme pretvarao u prostor. Bio je poput migranta koji se vraća ka Aziji, kao neki Inka koji pokušava da pronađe izgubljeni dom.

 

Mi smo poslednji "prvi" ljudi. Stalno to zaboravljamo. Pravimo se važni, zloupotrebljavamo svoju zemlju i same sebe. Gubimo ono što nam je izvorno.

 

Melvil se vratio unazad, da bi nas otkrio, da bi krenuo napred. Stigao je do Mobi Dika.

 

Ortega i Gaset kaže da je čovek antike, pre nego što bi bilo šta učinio, pravio korak unazad, kao toreador koji malo uzmiče pre nego što zada smrtonosni ubod.

 

*

 

Čini se da je Vitman, koji je pomno beležio crte američkog života i svesno se poistovećivao s narodom, u većoj meri pesnik. Ali Melvil je posedovao volju. Bio je bez doma u svojoj zemlji, u svom društvu, u samom sebi.

 

Logika i klasifikacija usmerile su civilizaciju ka čoveku i udaljile je od prostora. Melvil se uputio u prostor kako bi istražio i pronašao čoveka. I ljudi iz davnina činili su isto: poezija, jezik i negovanje mita, kako kaže Fenoloza (Ernest Fenollosa), razvijali su se zajedno. Kod Egipćana, Horus je bio bog pisma i bog Meseca; jedna figura za oboje, BELI MAJMUN.

 

Umesto Zevsa, Odiseja i Olimpa, dobili smo Cezara, Fausta i Grad. Došlo je do pomeranja od čoveka kao dela grupe ka pojedincu. Sada, uprkos tome što je fašizam iskvario mit, taj zamah se okreće u suprotnom smeru, unazad. Melvil je jedan od onih koji su to pokrenuli.

 

*

 

Sve ga je vuklo ka prapočecima stvari, ka prvom danu, prvom čoveku, nepoznatom moru, Betelgezu [Orionu], ka potopljenom kontinentu. Iz tih nepomičnih predela, njegova mašta je odapinjala svoj harpun.

 

Tragao je za iskonskim. Nosio je u sebi hladnoću koja je i naša, ali on se grejao na vatrama koje su planule posle Potopa. To mu je podarilo moć da otkrije izgubljenu prošlost Amerike i njenu skrivenu sadašnjost, da stvori mit, Mobi Dika, za narod sastavljen od Ismaela.

 

Stvar mu se otela. Tako to biva i s nama. Stvaramo Ahaba i Belog kita, a zatim ih gubimo. Puštamo Džona Henrija, crnca, radnika, čoveka s maljem, da ode:

 

"Spustio je čekić svoj i umro."

 

*

 

Vitmana smo nazvali svojim najvećim glasom jer nam je ulivao nadu. Melvil je istinitiji čovek. Duboko je proživljavao nedela svog naroda, njegovu krivicu. Ali pamtio je onaj prvobitni san. Beli kit je verodostojniji od Vlati trave. Zato što je Beli kit Amerika, sav njen prostor, njeno zlo, njen koren.

 

(Kraj Prvog dela.)

 

 

Umesto fusnota, o nekim referencama iz teksta:

 

"... pećina kod Folsoma": Folsom Site, arheološko nalazište kod Folsoma, u Novom Meksiku, otkriveno 1908, iskopano 1926, koje pokazuje da su starosedeoci Amerike došli na taj kontinent pre približno 10.000 godina. (Neki to i dalje osporavaju.)

 

"... prva američka priča (ona Parkmanova)": Francis Parkman, The Oregon Trail: Sketches of Prairie and Rocky-Mountain Life, 1849. Melvil je voleo tu knjigu, ali joj je ozbiljno zamerao zbog prezrivog odnosa prema starosedeocima. Videti njegov prikaz, H. Melville, "Mr. Parkman’s Tour", New York Literary World 4 (March 31, 1849): 291–293.

 

"... La Sal": René-Robert Cavelier, Sieur de La Salle (1643–1687), francuski istraživač i trgovac krznom, koji je istražio veliki deo Severne Amerike, od Velikih jezera do Meksičkog zaliva, i zapadno do Misisipija, čiji je ceo basen proglasio za francuski posed (prvobitna "Luizijana").

 

"... Donerovi pioniri": Donner Party ili Donner–Reed Party, grupa doseljenika koja je 1846–1847. krenula u proboj ka Kaliforniji, preko Stenovitih planina, ali po cenu teških gubitaka i kanibalizma.

 

Melvilov "brak bez ljubavi": Olson koristi izraz "white marriage", "nekonzumiran brak", ali to je kontradiktorno, s obzirom da je Melvil iz tog braka imao četvoro dece (dva sina i dve kćerke), pored toga što biografski dokumenti i prepiska pokazuju da taj odnos, tipično za to vreme, sigurno nije bio mustra za Orkanske visove, ali ni neka bogomoljačka kohabitacija. Čudno nejasno, mada je Olson inače biografski precizan u svemu što je najbitnije za njegovo izlaganje.

 

Daniel Boone, James Harrod: legendarni američki pioniri iz 18. veka, kada je "Divlji zapad" za Ameriku bio Kentaki, koji je već u drugoj polovini 19. veka postao pitomi Istok.

Ovde smo još u poetskom izlaganju: na osnovu toga ne može se ni naslutiti šta sledi u nastavku. Čudo od knjižice, mada još ne znam da li ću je dalje prevoditi. Vuče me, ali ima mnogo aluzija i referenci, dakle hridi, o koje se prevodilac može razbiti kao od šale. Neobično je i komponovana: Olson iznosi svoja zapažanja i refleksije, ne kao nešto neoborivo – ili oborivo – već tragom onoga što mu je kod Melvila bilo podsticajno, u vrlo osobenoj, ali opet povezanoj formi. Ništa ne dokazuje, kao pred nekom komisijom, samo primećuje, razmišlja, pušta da ga to vodi.

Šta god da bude, uživao sam u ovoj probi, u maloj pauzi od nekih drugih stvari (avaj, neprevodilačkih).

 

Hvala Milovanu!

 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

 

a.

 

š a l j i   š t o   d a l j e

 

anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali

 

Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)

 

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin@gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.