Adorno: Kod kuće, na kraju sveta
AG
U ovom žurnalu:
1. Naša mala apoteka: hipnotik "Adorno"
2. Odjavna špica
Dremka u bečkom Prateru, oko 1905.
„... Na veliki kameni bedem često se nanose male zemljane humke. U tople jesenje dane može se videti kako na njima spokojno spavaju klošari. Ono što je utešno u tome jeste pomisao da bi i čovečanstvo, ako bi se jednog dana rešilo bede, moglo spavati isto tako bezbrižno kao danas njegovi najveći siromasi.“ (T. Adorno, Sećanje na Luku, 1963)
Teodor V. Adorno: Kod kuće, na kraju sveta (izbor tekstova, 1963–1967)
Amorbah (1966) — Beleške iz Zils Marije (1966) — Sećanje na Luku (1963) — Beč, posle Uskrsa 1967.
Za sada kao ilustrovani fajl u Anarhističkoj biblioteci; buklet sledi uskoro.
Adorno i Gretel, Sils-Maria, 1963, foto Lotte Tobisch.
Ovo je i dalje radna verzija, par mesta treba još proveriti, ali neka krene ovako: Adornove autobiografske i putopisne beleške, iz inače raznorodne zbirke Ohne Leitbild: Parva Aesthetica, iz 1967.
Naslov zbirke znači "Bez modela: mala estetika"; u smislu, bez univerzalnih estetskih normi i modela; "leitbild" ima i druga značenja. ali ono na koje Adorno misli krije se u naslovnom eseju, koji služi kao uvod u zbirku; to sad nije najvažnije, ostavljamo za kasnije, jer smo ovom izboru dali poseban naslov, po jednoj rečenici iz teksta o Beču.
U celini gledano, ta zbirka donosi neke od najvažnijih Adornovih eseja o umetnosti, estetici, "kulturnoj industriji" i kulturi uopšte – uz još neke komade slične ovima, koje bismo mogli opisati kao "lakše". Ali sve ima svoje. Pretpostavljam da je i Adorno samu zbirku doslovno "komponovao", po principu kontrapunkta (ako se to tako kaže): nije ove autobiografske i putopisne beleške grupisao u neko posebno poglavlje, nego ih strateški raštrkao, naspram onih "težih". Igrao se s time, dok je razmišljao kako da predstavi taj raznovrsni materijal, po nekom svom osećaju, koji mi i ne moramo da registrujemo. Mada ni ovde nije sve baš tako "lako", kao što ćemo videti.
Počelo je sa "Sećanjem na Luku" (1963), u prevodu Maria Kopića (kod njega "Spomenica iz Lucce"), koji sam svojevremeno ubacio i u Anarhističku biblioteku, ali koji sam sada zamenio svojim pokušajem. Ispostavilo se da u tom inače lepom prevodu nedostaju neke rečenice ili delovi rečenica, na jednom mestu čak u poenti jednog pasusa, i onda mi je bilo najlakše da to uradim opet. S tako kratkim tekstovima to nije nikakav problem, naročito ako vas nešto vuče, ne da nekog ispravljate ili nadmašujete, nego da prosto nađete ton koji vam više odgovara. Najzad, želite da i vi prođete kroz tekst, baš na taj način, sporiji od običnog čitanja, da ga doslovno izmeračite, što od prevođenja pravi poseban doživljaj. Ali Mariu ostajem zahvalan na tom prvom pokušaju, koji me je samo pogurao dalje.
Posle sam preveo "Beleške iz Zils Marije", a onda i "Amorbah". To je tako stajalo nekoliko godina. Nisam žurio s tim, a bio sam i malo zapeo sa "Zils Marijom": neslućena pozadina tog malog teksta – doslovno dopisnice, u nekoliko nastavaka – na koju ovako sigurno nećete pomisliti, osim možda u jednom detalju (Hotel Waldhaus), jeste Adornova decenijska polemika s Lukačem, o čemu sam hteo da napišem neku reč, pa se rasplinuo... To je bio znak da ta tema traži posebnu priliku. Ali ove godine pogledao sam beleške iz posete Beču 1967. – i to je presudilo. Neki sićušni detalji.
Prvo, možda najspokojnija gradska scena na koju sam naišao u literaturi uopšte:
"Stanovali smo na nekoliko minuta od Opere, takoreći u centru grada, ali u parku koji je uličnu buku koja je dopirala do nas pretvarao u daleki žamor, u kojem su zvuci automobila delovali prirodno i pomagali nam da zaspimo..."
Gradski huk i krici sada su progutali sve to. Još mogu da se setim udaljene škripe tramvaja, kao jedinog jačeg noćnog zvuka, ovde u kraju, koji mi je uvek delovao umirujuće – pored zvuka aviona, naravno, čestog, zbog blizine aerodroma, ali dovoljno udaljenog da bih se na njega odavno navikao. Ta spora, prigušena grmljavina, koja se ujednačeno približava i valja preko vas, i onda postepeno jenjava. Milina. Tih dana, sad skoro, kada sam nabasao na te redove, bio sam na ivici živaca. Sve ono što se dešavalo – meni lično, oko mene, na svakom koraku, na svakom planu – postalo je nepodnošljivo, to se više nije moglo apsorbovati. Vidim da se to razvilo u ozbiljnu preosetljivost i sad gledam kako da guram dalje s tim, a da se ne skorim. (Može se, nekako, valjda.) Nisam mogao ni da spavam, tačnije, da dremnem, pošto ipak nisam patio od noćne nesanice – ja, koga zbog negovanja kulta sijeste stari drugari i familija zezaju još od školskih dana. Ali kada sam pročitao te redove, nekoliko puta uzastopce, i počeo da ih mrmljam u sebi, samo sam potonuo, u po bela dana (ili kasnog popodneva). Prvi put posle nekoliko nedelja. Delovalo je hipnotički. I zbog drugih asocijacija i sećanja, naravno.
(Izlet u Beč 2016, na poziv jednog tamošnjeg anarhističkog izdavača – ili recimo socijalističkog, ne znam kako bi ih opisao, ali koji me mnogo vole, jer sam im pomogao da ovde u Beogradu odštampaju prve knjige, posle čega su se razmahali. To je bio poseban doživljaj, ali o kojem sam propustio da objavim priču, inače skoro napisanu. Beč koji uopšte nisam očekivao, dobrim delom na istom potezu koji opisuje i Adorno.)
Možda će nekome izgledati čudno da se toliko zadržavam na toj maloj sceni, ali eto, takav je to trenutak bio. Veliko pitanje čovekovog iskustva u toj klopci, samo često čudesnoj, zvanoj grad – o čemu se tu sve radi i šta je od toga još ostalo – moramo ostaviti za neku drugu priliku. Ali da to ipak spomenemo.
Drugo je nešto čega ima i u Minima moralia, na mnogo mesta, i što se inače, u književnosti, može naći još samo kod Prusta (za druge u tom pogledu sada ne želim ni da čujem). I dalje me zapanjuje kako je Adornu – tom štreberu, tom maminom i tetkinom sinu, odnegovanom doslovno pod staklenim zvonom, koga ćemo i ovde videti u laganoj šetnji između luksuznih hotela, operskih premijera i večerinki s aristokratijom, istina, odavno ražalovanom – uspevalo da tako oštro i duboko zapara sam život, svačije iskustvo, na toliko kritičnih mesta, očaravajućih, mračnih, razdirućih:
"... Primili su nas u sobi iz snova. Ali ne u smislu fraze 'fantastično lepoj' već bukvalno onakvoj kakvu je vidim uvek iznova u snovima, kao dečju sliku čežnje, koju i ne želim da vidim budan: prostrana, potpuno zastrta crvenom svilom, pomalo mutna, koja sjedinjuje sve ono iz čega te je objektivnost oterala i što je pobeglo u nesvesno, plemstvo o kojem maštaš kao dete i koje svet, čak i onaj veliki, nikada ne može otkupiti. Razgovor je skrenuo ka tome bez prekida. Čovek mora ostariti da bi se detinjstvo i snovi koje je ostavio za sobom, PREKASNO, ostvarili."
Ovo "prekasno" u originalu nije naglašeno, kao ni u prevodu, osim što je odvojeno zarezima.
To se sada ne može trezveno dalje komentarisati.
Uglavnom, četiri mala teksta, doslovno usputna, bez velikih pretenzija, ali opet s dobrim, jakim dejstvom. Da malo dignemo misli iz ovog košmara okolo.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
NEPREKIDNI POTLAČ ANARHIJE/ BLOK 45
DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.