O nekim društvenim ritualima

[AG]

U ovom žurnalu:

 

1. Još malo o nekim društvenim ritualima (a naročito o jednom)

2. Politički buntovni, kulturološki lojalni

3. Dva primera (Debor i Pazolini)

4. Odjavna špica

 

 

"Na osnovu realizma i dostignuća ovog veličanstvenog sistema možemo lako proceniti lične kapacitete izvršilaca koje je iznedrio. U stvari su obmanuti u svemu i mogu samo da trabunjaju gluposti o lažima – ti bedni najamni radnici koji umišljaju da su vlasnici nečega, te mistifikovane neznalice koje sebe smatraju obrazovanim, ti živi mrtvaci koji veruju da njihovo glasanje nešto znači." — Gi Debor, In girum…, 1978.

 

"Svaki glasač ima daleko veće šanse da ga na putu do glasačkog mesta lupe kola nego da time utiče na ishod izbora, a o nekoj promeni stvarnog života da i ne govorimo." — Bob Black, „Electing not to vote“, 1985.

 

"... Sada je neki drugi vek

Civilizacija još uvek vuče

svoje telo unakaženo amputacijama i bolestima

Kupuje nova sedla za svoje verne sluge

Dok majke plaču pred zaključanim šumama

Pred ograđenim morima

Dajte mi san košmar bilo šta

Dajte mi smrt u kolevci moderne

Zaborav

Ne želim više da vas se sećam."

 

— Goran Mars, "Prošlost" (sam kraj poeme), Vankuver, 2022.

 

 

Goran Mars, "Half an hour" ("Pola sata"), 2022.

 

U žurnalu o Pazoliniju (deo o izborima, glasanju, itd.), koji je, srećom po moje duševno stanje, naišao i na neke dobre odjeke, pored onih drugih (nažalost, i među prijateljima i čitaocima, mada se to moglo očekivati), rekao sam kako u svojoj slepoj, "bespojmovnoj" lojalnosti nekim društvenim ritualima, u ovom slučaju onom "demokratskom", od nekih političkih figura ili nekog aktuelnog, prolaznog režima ne vidimo činjenice ljudskog stanja, dakle stvarnost. Sada bih se osvrnuo samo na jednu od tih činjenica: na ono što radimo ili ne radimo SVAKOG DANA.

 

Da odmah skrenemo pogled s nas, ka nečemu drugom, ali što nam opet može pomoći da bolje sagledamo našu situaciju. U ovim stvarima, svi smo skloni da na kritiku ili neslaganje reagujemo prilično histerično. Ovako, makar na trenutak, izbegavamo taj prvi kuršlus i otvaramo prostor za mirnije sagledavanje (do novog kuršlusa, verovatno!).

Gi Debori i drugari, na Petoj konferenciji SI, u Geteborgu, 1961.

Pogledajmo Gija Debora i situacioniste. Gi Debor nije glasao nikada u životu (za razliku od mene). Nije glasao čak ni u svom najranijem punoletstvu, kada je stekao pravo glasa i kada je još mogao imati nekih iluzija. Već sa 19 godina (rođen krajem 1931) bio je s letristima Isidora Izua, a s jedva 20 snimiće (ili recimo, komponovati) svoje  prvo remek delo: film Urlici u slavu de Sada (1952). Francuska je za njegovog života prolazila kroz vrlo burne periode. Da li bi neko sada mogao da kaže da je tim neglasanjem Debor prećutno podržao ovu ili onu stranu ili status quo? (To je najčešći prigovor nama neglasačima, ne samo s jedne strane.) 

 

Ne: RADIO JE NEŠTO DRUGO. Sve vreme, stalno, svakodnevno. Nije traćio život po fakultetima, nije radio po firmama (iako mu se to nije moglo tek tako), probijao je izlaz iz tadašnjih ili možda uvek istih psihopolitičkih fiksacija, razvijao kritiku, gradio svoj život po sopstvenim strastima i zamislima, ne po nekim bihevioralnim klišeima, ponašao se autonomno. Stvarao je i ukazivao na nove oblike življenja, borbe i saradnje – i uživao u društvu slično nastrojenih duhova. Uz sve kontradikcije, nedorečenosti i nužna ograničenja (živeo je u istim opštim uslovima kao i mi danas) razvio je jedno iskustvo koje je STALNO NARUŠAVALO status quo – onaj kulturni, ne samo neki režimski.

 

Ako to "kulturni" nekome izgleda suviše široko ili apstraktno, da podsetimo: kultura je način na koji provodimo dan i noć, na koji radimo sve što radimo, na koji se ophodimo jedni prema drugima, na koji mislimo, sanjamo, dišemo; to su naš način i poimanje života, dakle ono što leži dublje od često zanemarljivih razlika u programima, aspiracijama i ponašanju političkih konkurenata.

 

Šta ima životnije od "kulture", od tog konkretnog načina na koji provodimo svoje dane i noći na ovoj planeti? Kako to u ovoj našoj kulturi ne samo da ne liči ni na šta nego ima i očigledno pogubne posledice, kritika i napad u toj ravni nameću se kao nešto nasušno.

 

Debor to nije radio tek sporadično, u "slobodno vreme" ili samo vikendom. Drugačije izraženo: o njemu i ostalima možemo reći sve samo ne i da su bili MALOGRAĐANI.

 

To je suština. Ceo predstavnički sistem, celo zdanje takozvane "demokratije", podešeno je u skladu s velikom podelom rada i uloga i namenjeno je nama, izvršiocima i "korisnicima" – malograđanima. Onima koji svakodnevno ne rade NIŠTA na svom životu, koji nemaju nikakvu predstavu o samoodređenju i autonomiji, koji poslušno obavljaju svoje radne zadatke (neki nimalo veselo, mnogi uvek s previše žara i poistovećivanja), koji vode svoje male firme, uredno popunjavaju aplikacije za svoje "nezavisne" umetničke ili aktivističke projekte, igraju svoje uloge (ovaj ili onaj bihevioralni kliše, u rasponu mnogo širem od onog koji je nekada važio za malograđanštinu, tako da to sada obuhvata skoro sve vrste frizura i oblike ponašanja) – da bi se onda, uvek na znak sa strane i odozgo (čak ni kao leminzi, jer oni reaguju na neki znak iznutra) odazvali pozivu na učešće u "demokratskom" ritualu i dali svoj glas nekim drugim malograđanima, u ulozi političara. Tada umišljaju da su buntovni, "misleći", odgovorni. Ovo poslednje tako što – prethodno već procesirani i uslovljeni u svakom pogledu – biraju kome će prepustiti glavnu odgovornost za svoje živote, za svoje ulice i gradove, za svoja mala mesta, za svoju decu.

 

U svakom slučaju, reč je o toliko sporadičnoj i izmanipulisanoj aktivnosti, da se to može shvatiti samo kao još jedan oblik pasivnosti.

 

Naravno: u takvom sklopu živimo, u takvoj kulturi. Sve "košta", svako mora da radi, na šta mu odlazi najveći deo vremena i energije. Ovaj tip društva – masivna tehnička organizacija – potpuno nas prevazilazi. Ništa što je neophodno za život ne možemo da obezbedimo autonomno, bilo lično ili komunalno (samoorganizovano). Nemamo kad. Zna se čiji je to posao, itd.

 

To je ta beda koju svakim svojim izlaskom na izbore uporno reprodukujemo. Prostor za neki otklon ili pomak zaista nije komotan. Ali to bi se makar moglo dovesti u pitanje, postati tema, između nas. Već to bi bio ogroman pomak, veliki korak izvan cele te klopke. Ali toga ovde nema na vidiku.

 

Kao što kaže naš drugar Bob Blek: "Kaže se kako demokratija promoviše dijalog. Ali gde je dijalog o samoj demokratiji?" ("Debunking Democracy", 2011.)

 

Taj strašni nedostatak dijaloga o toliko toga što se prihvata zdravo za gotovo, ne samo u ovoj stvari, parališe i obogaljuje svačiju misao. Ni ja ne mogu do kraja da dokučim da li ovakav stav prema "izborima" ima neke izuzetke, da li ima situacija u kojima vredi ući u taj proces makar zato da bi se odagnalo najgore. Ali čim požurimo da razmišljamo na taj način, opet zatvaramo vrata za nešto novo, za neku novu ljudsku situaciju.

(Ako za trenutak i ostanemo u toj ravni, činjenica je da izbor ponekad može biti toliko bedan, kao danas u Srbiji, da je i puko neglasanje, bez druge argumentacije, jedino ispravno. Kriza samog izbornog procesa, zbog prevelike neizlaznosti, morala bi, makar teoretski, navesti sve aktere da preispitaju svoje ponašanje. I to je verovatno iluzija, s obzirom na to o kakvim je akterima reč, ali koja ipak nešto osvetljava, u kakve sve ćorsokake možemo dospeti. Naravno, "dobro" i "loše" svako vidi drugačije, sve zavisi kojim se vrednostima rukovodimo, a podrazumeva se i da je košmarna stvarnost Srbije mnogo složenija od komotne konstatacije da su svi podjednako i na isti način loši. Detalja i paradoksa ima previše za svačiji mozak. Ali ovde se pre svega bavimo "korisničkim mentalitetom", koji samo nešto hoće ili neće, i to očekuje od nekog drugog.) 

 

Ipak, nešto je jasno. Svako ko prestane da se igra "politike", ko razveže svoja očekivanja od sfere moći, ko odoli toj strahovitoj sili režimskog ili antirežimskog konformizma (u Beogradu ne možete opstati u najširem "kulturnjačkom" miljeu ako se prethodno ne legitimišete nekom antirežimskom doskočicom, s liberalnih, dakle malograđanskih pozicija, naravno; i dalje možete biti svinja, đubre, najgori oportunista i šićardžija, ali takvo legitimisanje vas razrešava svih grehova), svako ko odbaci oportunistički rezon i pređe na odlučno etički i urkomunistički stav – zajedništvo, kvalitet naših odnosa, a ne opsednutost "materijalnim uslovima", ne ekonomska ucena i vlast – unosi u taj delirijum nešto istinski subjektivno, dakle ljudsko, čime i nehotično drži deo fronta za još nekog, ko se u ovom trenutku još koleba ili misli sve suprotno. Ne mora se biti Debor, ne mora se biti neki "plodan autor", treba samo svakodnevno svedočiti taj etos. Prilika ima bezbroj. I to nas onda vodi dalje, budi drugačije raspoloženje, stvara nove situacije i konstelacije, otvara neki novi prostor. Nije da nemamo šta da radimo.

 

Mogao sam da navedem i drugi primer: Pazolinija. On je uvek izlazio na izbore. Što se toga tiče, prvo možemo da parafraziramo Sartra (povodom Valerija, koga su tadašnji francuski komunisti odbacivali kao pesnika i mislioca, zato što je "bio malograđanin"): da, Pazolini je bio glasač, ali nije svaki glasač Pazolini. Pogledajmo šta je sve radio pored toga i kakav je to nemir stalno unosilo u italijansko društvo (a onda i mnogo šire, kao što znamo).

 

Opet je to bio napad na nešto dublje od skoro zanemarljivih "političkih" razlika, napad na ovu kulturu, na naše predstave o životu i svakodnevno ponašanje. Ali da, izlazio je na izbore – i uvek glasao za KOMUNISTIČKU PARTIJU ITALIJE. Kakva god da je bila i koliko god da ju je kritikovao, kako nije bila državna vlast, u njoj je još video neko obećanje. Ne umem to do kraja objasnim ni sebi, ali s njim je to bilo tako.

 

Federico Patellani, "Campagna Romana: Occupazione delle terre", 1946.

Za koga se ovde glasalo, u onom najnaprednijem, najkulturnijem delu našeg glasačkog tela? Za liberalne "zelene levičare" u koaliciji s kapitalističkim tajkunom, kao glavnim stožerom, pre toga i u "taktičkoj" koaliciji s ljotićevcima – kao što su tokom CELIH 1990-ih naši antinacionalistički "građani" bili u čvrstoj koaliciji s uberčetnikom Draškovićem... Taj im je bio dobar: protiv režima i, kao "pravi" četnik, anglofil, a ne rusofil, koji je makar do 1999. na ulice mogao da izvede najviše ljudi... Najgnusniji oportunistički rezon. I tu se od tada ništa nije promenilo.  

 

Samo ilustrujem dokle smo došli, sa svom našom pameću, imaginacijom, kultivisanošću i širinom.

 

Najličnije, reagujem ovako zato što se pokazalo da sve ovo što radimo – sa svim tim misliocima kojima se toliko divimo – nekim prijateljima i čitaocima izgleda služi samo za ukras. Ili za ko zna šta. Ali to samo pokazuje da koje mere naš odnos nije ozbiljan. To je ono što me je, posle pritiska koji je ovde počeo još 1990, možda i ranije, konačno porazilo. Ovo što radimo je "lepo", "divno", "sjajno", ali zna se šta je jedino "ozbiljno" – i ko su relevantni mislioci... I tako, umesto da Debora, Adorna, Pazolinija, Kamata, Elila i ostale iz te ravni prihvatimo zaista ozbiljno, ne kao autoritete, nego kao sagovornike i drugare, od kojih ima šta da se čuje – ako smo još u potrazi za nekim boljim iskustvom, za boljim odnosom između ljudi – kako se približe neki izbori, počinjemo da citiramo Ćutu, Marka Vidojkovića, Cecu Bojković, Latinku Perović, izlapelog Gorana Markovića...  Ako baš i ne marimo za takve "mislioce", opet se postrojavamo na nečiji znak sa strane i ponavljamo iste kompulzivne gestove – umesto da se okrenemo jedni ka drugima i vidimo gde smo to zabasali, šta nam je činiti, šta zaista hoćemo. 

"Živi sreću žive. To jedina politička institucija koja nam je potrebna..."

 

Naravno, tu su i oni u čijem držanju nema ničeg neozbiljnog, ali koji su očigledno u svojim dilemama, previranjima, krizama –  i koje sve ono što nas svakodnevno melje izgleda vodi u neka olaka, prividna rešenja, makar u ovoj stvari. Šta god da vas drma, kida ili uljuljkuje, molim vas razmislite još jednom o svemu.

 

Pravi život je negde drugde. To prosto mora biti nešto drugo, a ne ovo. Jednostavno moramo ići dalje od te degradacije.

 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

 

 a.

 

š a l j i   š t o   d a l j e

 

NEPREKIDNI POTLAČ ANARHIJE/ BLOK 45

 

DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA

 

anarhija/  blok 45: knjige, bukleti, žurnali

 

Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)

 

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.