Iz dnevnika jednog socijaliste (na ivici nervnog sloma)

[AG]

U ovom žurnalu:

1. Caro diario...

2. Ako ste protiv kapitalizma, zašto ste za one koji su ZA kapitalizam?

3. "Ali to je naša stvarnost, moramo se suočiti s time!" (Moja nije sigurno.)

4. Još neka zapažanja

5. Odjavna špica

 

 

Prvo nešto kontrasta i perspektive radi.

 

Ivan Ščeglov, član Letrističke (kasnije Situacionističke) internacionale; ovo što sledi napisao je 1953, s nepunih 20 godina: 

"Jedna mentalna bolest zahvatila je planetu: banalizacija. Svi su hipnotisani proizvodnjom i udobnošću – kanalizacijom, liftovima, kupatilima, mašinama za pranje veša. To stanje stvari, proisteklo iz borbe protiv siromaštva, prevazišlo je svoj prvobitni cilj – oslobađanje čoveka od materijalnih briga – i pretvorilo se u sveprisutnu opsesivnu sliku. Stavljeni pred izbor između ljubavi i sistema za odlaganje smeća, mladi ljudi svih zemalja doneli su odluku i izabrali sisteme za odlaganje smeća." — Pravila novog urbanizma, 1953.

 

"... Opusti se, generacijo, i samo prati studente. Besne, ali racionalne. Neiskusne, ali mudre. MLADI ŽELE DA ŽIVE SLOBODNO I NORMALNO, U FUNKCIONALNOJ DRŽAVI. Takva sloboda se ne može (pot)kupiti." — Mario Reljanović (profesor nečega, iz BG), "I čitav plen da skupe...", 31. 12. 2024. Ovo tumačenje studentskih protesta, samo kap u moru sličnih, objavljeno je par dana nakon onog čitanja "glavnih studentskih zahteva" – ne znam u čije ime je ta grupa istupila, ali njih su opozicioni mediji izbacili u prvi plan – naime, da "institucije SAMO rade svoj posao", počevši od tužilaštva, dakle policije, itd. Posle čitanja tih zahteva prisutni studenti su zapevali državnu himnu "Bože pravde", a vijorile su se i državne zastave. Nije i ne može biti cela slika o tim protestima, suviše difuznim za tako nešto, ali jeste veran izraz mentaliteta koji se ovde duboko zapatio.

"Logika istorije je destruktivna, kao i ljudska bića koje proizvodi: gde god da ih vodi njihova inercija, ona samo reprodukuju ekvivalente prethodnih nesreća. NORMALNOST JE SMRT." — Adorno, Minima moralia, 1951, aforizam br. 33.

 

Sedamdeset godina kasnije, mladi ljudi u zemlji Srbiji doneli su odluku i napravili isti izbor.

Ne žurite da to otpišete kao neodrživu generalizaciju.

 

Kao što je govorio Erik Sati, "Neki mladi ljudi su veoma stari za svoje godine". To ovde imamo još od druge polovine devedesetih, najmanje, kada smo imali "Otpor": mladi ljudi kreću u juriš zbog penzionerskih ciljeva. To se u međuvremenu samo raširilo i fiksiralo.

 

 

Nanni Moretti, "Aprile" (praktično nastavak filma "Caro diario"), 1998, od 00.25.00, malo modifikovano.

 

 

A sada nešto više ispovedno, u smislu iskustveno, mada ćemo to razraditi i drugačije.

 

Više puta sam, tragom Adorna, skretao pažnju na "fenomen personalizacije", inače odavno znan u sociologiji, još iz tridesetih godina prošlog veka: na pojednostavljeno tumačenje stvarnosti, gde se sva zbivanja objašnjavaju ponašanjem samo jedne osobe, što je obično figura s vrha vladajuće piramide. Zaslepljenost tom jednom figurom zaklanja činjenice ljudskog stanja.

 

A glavna činjenica tog stanja, danas i ovde, nije da živimo "pod Vučićem" nego pod kapitalizmom. Sada i ja malo pojednostavljujem, ali valjda je jasno na šta mislim. Živimo, dakle, pod režimom totalne ekonomske ucene, što sigurno ne važi samo za "kapitalizam", iz uvrežene podele na društveno-političke epohe, već i za sve ranije oblike dominacije, kao i za neke donekle konkurentske oblike, kao što je bio "državni socijalizam".

 

Taj oblik prinude na rad – uvek prekomeran i potpuno drugačiji od onoga što bi ljudi sami sebi mogli staviti u zadatak – unapred određuje glavni sadržaj i tok naših života, s posledicama pogubnim po sve, nezavisno od toga kako svako pojedinačno vidi i trpi to stanje, i da li ga uopšte "trpi": kao što vidimo na svakom koraku, većina se još i blaženo valja u tome. Nužna degradacija i kod takvih radi svoje, podsvesno odbacivanje je prisutno kod svakog, i to onda svaki čas eksplodira, na razne načine.

 

Unazad dvadeset i kusur godina ovde sam razvijao, brusio, predlagao i donekle demonstrirao jedan eksplicitno antikapitalistički stav. Da to sada tako izrazim. Nastojao sam da, iz ovog ili onog ugla, tu poziciju učinim što preciznijom, što sadržajnijom, da sve ne ostane samo na nekom uopštenom antikapitalističkom sentimentu – kojim se inače mnogo maše, ali što suštinski i praktično ne znači ništa.

 

Pisao sam o tome kako ta težnja kojoj pokušavamo da damo oblik i glas nema ime, ali da ako je privremeno nazovemo "socijalizam", to ne znači "državni socijalizam" ili odmah neko novo "društveno uređenje", već ono što bi svakodnevno trebalo da radimo samo odozdo i između nas.

 

Nije stvar samo u tome da je neko "novo društveno uređenje" potpuno izvan naše moći nego što u samom pokušaju da tu moć steknemo prestajemo da budemo ljudska bića. Zahtevi prilagođavanja oportunističkom, militarističkom i tehničkom rezonu, koji se u "politici" podrazumeva, toliko su veliki da nas to prosto mora izvitoperiti u srži. Prema tome, to nikako. Idemo odozdo, stvaramo nove forme i situacije, gledamo kuda to vodi. Krećemo u novo iskustvo. Ali s nama ovakvima, fiksiranim za stare forme i obrasce, taj prostor ostaje skoro netaknut.

 

To sam dakle ja, to je moja pozicija, tačnije, orijentacija. U životu sam prošao kroz razne faze, od kojih je skoro svaka bila blam, ali već 24 godine NE glasam: radim svoju stvar, pokušavam da izbijem na neki novi, bolji teren. To radim praktično neprekidno, ne tek sporadično. Makar sam se trudio da to artikulišem. I makar sam od nekih starih prijatelja i čitalaca – mada je reč o onima koji se nikada nisu mnogo masirali naporom artikulacije – očekivao da to uvaže, dakle, shvate ozbiljno. Ne da usvoje, ne da se nužno slože, nego da to samo uvaže. To sam ja, vaš drugar, AG. Ali, slaba vajda.

 

Kako je krenula ova najnovija epizoda sapunice zvane "Večita malograđanska buna u Srbiji", tako sam, u svega nekoliko dana, imao skoro rafalni niz sudara, nesporazuma, mučnih, poražavajućih scena. Neki su me doslovno prozivali, vukli za rukav, očekivali da pokažem pravu emociju, da podelim njihova očekivanja od tih protesta – inače vrlo uopštena i nemušta očekivanja – neki čak i njihovu euforiju, naročito zbog "protesta studenata i mladih".

 

Bio sam potpuno zatečen tim njihovim ispadima i prozivanjem – iako se to redovno dešavalo i ranije, samo što mi je sada prekipelo. Mislio sam da makar oni znaju šta bih mogao da mislim o nekim stvarima, kao što i ja znam šta oni misle o nekim stvarima, što ponekad iziskuje malo obzira. Toliko toga izrazite, objasnite, stavite na uvid, ali to izgleda ne dopire ni do najbližih. 

Usput sam video da ne dopire ni do nekih čitalaca, koji su znali da vrlo poneto i uvek najiskrenije pohvale ono što sam objavljivao ili pisao. Nikada nisam očekivao da to bilo ko pomno prati, ali očekivao sam neki stepen uvažavanja od onih koji su se zbog toga sami javljali, koje sam tako i upoznao, itd. Umesto toga, slepa regresija u politiku, neki tugaljivi performansi, igranje "socijalizma", rabljenje "socijalističkog nasleđa SFRJ" i ostalo iz tog karaoke repertoara. Nijedna nova, živa ideja. 

 

U tim sudarima, koje sam na svaki način pokušavao da izbegnem, nisam ni stigao da kažem ono osnovno.

PPP, sa korica "Kompleta Pazolini"

U svoj toj buci i usiljenom besu (daleko je to od nečeg nepatvorenog), nisam čuo NIJEDAN socijalistički, (ur)komunistički, anarhistički glas, neki NOVI – mada nije bilo ni onih starih, za kojima već ne žalim, ali među kojima je ipak znalo da bude i nekih lepih napeva, koji su dopirali pravo iz dubine bića, a ne samo iz glave, iz nabubanog ideološkog smeća.

 

Dakle, ni jedan jedini takav glas, impuls, krik, cvrkut. Ni kod mladih, ni kod starijih. Ništa.

 

I kako onda na to gledate vi koji inače ponosno ističete svoj antikapitalistički "levičarski" stav, ali koji svoja očekivanja i dalje vezujete ne samo za "politiku" – u smislu borbe za vlast ili večitog "zahtevanja" nečega od vlasti, što je dovoljno pogrešno – nego još i za OVAKVU opoziciju, LISTOM I APSOLUTNO PROKAPITALISTIČKU?

 

Pogledajte samo te njuške, kakve su to figure. Da li među njima vidite nekog Debora, Elila, Adorna, Ilića, Pazolinija – ne po "genijalnosti", nego po orijentaciji? Poslušajte šta i kako govore – počevši od onih koji nam se preporučuju kao spasonosna alternativa. Kako vam to uspeva?

 

"Ali to je naša stvarnost, moramo se suočiti s time!"

 

To nije nikakva stvarnost. Moja nije sigurno. To je zatečeno stanje, čist diktat. To stanje moramo apsolutno uvažiti kao činjenicu – i odmah odbaciti kao sudbinu. A NAŠU stvarnost tek treba da izgradimo.

 

"... Sada je sve gotovo. Hacijendu više nećeš videti. Ona ne postoji.

 

Hacijendu treba sagraditi."

 

(Opet onaj nemogući dvadesetogodišnjak, Ščeglov, iz 1953.)

 

Ivan Ščeglov, u kadru iz Deborovog filma In girum, iz 1978.

Socijalizam, onaj NOVI, odozdo i između nas, počinje tako što ćete pokazati da imate socijalističku kičmu. Tako što nećete podleći "političkoj" euforiji – uvek na neki znak sa strane – njenim podstrekačima i štakorima (prenosiocima zaraze), tim idiotskim figurama, tim uvek istim ritualima i patetičnim performansima, tom slepom i u ovom slučaju "opozicionarskom" konformizmu. Šta god neko mislio, kako god to nekome izgledalo.

 

Prema tome, dok vazduhom ne zastruji nešto novo – tome ovde doprinosimo kako znamo i umemo, ali stalno – od mene, nikakva podrška toj odvratnoj, maloumnoj, liberalnoj malograđanštini, mladoj ili staroj, imućnoj ili siromašnoj, kljastoj ili atletskoj, bilo kakvoj, nikada.

To je išlo dotle da sam u jednom trenutku počeo da reagujem i somatski, na tipičan način, s prvim, dobro znanim simptomima upale creva. Inače nije lako, onda još i svi ti sudari, dakle, s "najbližima", ili koje sam tako doživljavao, iako neki od tih odnosa odavno ne liče ni na šta...  Mada mi neki drugi i dalje mnogo znače. Tu još može doći do razvedravanja, tako da ne brinem previše.

 

Ali onda je, posle malo duže pauze, zvao Nenad iz Erevona (prevodilac Elilove "Tehnike"). Ne mislimo baš isto, on je na poslednjim izborima glasao lokalno, zbog nekih zaista akutnih lokalnih problema – i pričao mi o tom iskustvu, kroz koje verovatno neće opet prolaziti (ljuti opozicioni pokret koji je pobedio na njegovoj opštini, u centru BG, skoro odmah posle izbora napravio je koaliciju sa SNS). Ali mislimo dovoljno slično, u stvari i više od toga. Posle desetak minuta inače dužeg razgovora, poznati simptomi su se povukli. Terapija. Onda je, opet posle duže pauze, zvao i Steva Glušac, pa se to još malo konsolidovalo. Socijalizam, kao novi duh, isceljuje.

 

Ali prizor koji pružamo i dalje je poražavajući.

 

Da sve ne bi ostalo na tome, idemo dalje, s novim prilozima, predlozima, artikulacijama.

 

A vi koji sebe smatrate levičarima, socijalistima, komunistima, anarhistima, koji nikako ne volite kapitalizam, molim vas, razmislite još jednom o svemu. Ako ste zaista to što kažete da jeste, otkud ta očekivanja i podrška onima koji su tako bespogovorno ZA kapitalizam?

 

Da li bismo, dok smo još pri snazi, mogli da se posvetimo nečemu boljem? Da razvijemo tu igru, umesto da nastavljamo ovu staru?

 

Odozdo i između nas: šta bi sve to moglo da znači, kakve bi sve oblike to moglo da poprimi?

 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

 

a.

 

š a l j i   š t o   d a l j e

 

NEPREKIDNI POTLAČ ANARHIJE/ BLOK 45

 

DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA

 

anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali

 

Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)

 

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.