Mars u Meduzi: Promocija knjige poezije "Spojeni snovi", Gorana Marsa
AG
U ovom žurnalu:
1. Spojeni snovi
2. Mars kao prirodna stihija
3. Odjavna špica
MEDUZA, Drug-Jevremova 6, Beograd, ponedeljak, 15. jul, od 20.00. Na plakatu piše od 19.00, ali idemo od 20.00, zbog vrućine.
Goran Mars, Spojeni snovi, zbirka poezije, 12 x 20 cm, 194 str., priprema AG, Vankuver-Beograd 2024. Besplatno izdanje za ličnu i komunalnu upotrebu.
https://goranmars.ca/poetry.html
Prži zvezda, al prži i Mars, Crvena planeta. U ponedeljak, u MEDUZI, okupljamo se da proslavimo izlazak nove knjige pesama Gorana Marsa, Spojeni snovi.
"... Sada je neki drugi vek
Civilizacija još uvek vuče
svoje telo unakaženo amputacijama i bolestima
Kupuje nova sedla za svoje verne sluge
Dok majke plaču pred zaključanim šumama
Pred ograđenim morima
Dajte mi san košmar bilo šta
Dajte mi smrt u kolevci moderne
Zaborav
Ne želim više da vas se sećam." (Prošlost, str. 190-191)
"... Crvena jedrilice na isprekidanom horizontu
Nosiš sa sobom sva mora..." (Izmišljeni grad, str. 140)
To je, približno, raspon u kojem se ovde krećemo. Od možda najveće osude koju je jedno dete ovog vremena i ove kulture izreklo na njihov račun do oniričkog proširivanja i produbljivanja stvarnosti u svim pravcima.
Ilustracija iz Pegline prve zbirke, Snovi jednog divljaka, 1994.
Već sam spominjao Gorana Marsa, zvanog Pegla (nadimak iz pankerskih dana, koji se zadržao). U knjigu Dišanovih razgovora s Kabanom ubacio sam i jedan njegov stari predmet, "Radio Zdrave noge", kao ilustraciju te igre koja ne odustaje od izražavanja, ali kao da reč "umetnost" još nije izmišljena (a s njom ni sve instance zbog kojih se inače NE treba baviti umetnošću: eksperti, mediji, galerije, institucije, sponzori, tržište). A više u razgovorima s nekima od vas, često sam prepričavao naše zajedničke i pojedinačne dogodovštine iz ludih 70-ih, (neurotičnih) 80-ih i kasnije. On je moj najstariji i najbolji drug, što je ostao i posle sad već davnog odlaska u Vankuver, 1994.
Ovo mu je treća knjige poezije. Uvek su to bila samostalna i slobodna izdanja, bez ikakvog dodira s uobičajenom knjiškom produkcijom. I opet, to je kao ulazak s otvorenim plamenom u prostoriju s loše začepljenim nitroglicerinom. Sve eksplodira, a reči, oslobođene služenja i tiranski zavarenih spojeva, formiraju bezbroj novih, najneverovatnijih konstelacija. To prosto ima dobro, oslobađajuće dejstvo.
Na prvi pogled, to može delovati prezasićeno. I meni je tako izgledalo u prvi mah, u ovom obimu, dok sam radio prelom, budući da su pre toga te pesme do mene dolazile sporadično, u dužim razmacima, neočekivano. Dakle, razređeno. Ali kako je sada sve složeno u knjigu (koju smo uradili ovde, pre par nedelja), svemu se može prići s ma koje strane, s bilo kog mesta, u ma kojem intervalu.
Breton na jednom mestu kaže kako ljudi koji piše poeziju često nesvesno, i neodoljivo, evociraju nešto od tona one poezije koja im je najviše značila. Tako to ide: sopstveni, jedinstveni izraz postiže se kroz mimezu, u manjoj ili većoj meri, dok ne otpadnu svi repovi i izraz ne krene nekom svojom putanjom. Mars tu nema nikakvih kočnica: ne libi se da sklizne u ma koji idiom koji je na njega ikada uticao – petparački, visokoparan, sentimentalan, ili u ton ovog ili onog pesnika (najviše baš Bretona, odmah zatim i Benžamena Perea) – u dužim ili kraćim sekvencama, ali sa ishodom koji je uvek samo njegov, marsovski.
Ni to nije neko apsolutno pravilo, ali vredi naglasiti, zbog tog odsustva straha od debakla, blama, greške: možemo, u nekoj tački doživeti upravo to, ali već u sledećem koraku, budući da nismo uzmicali, izbijamo na neki novi teren, gde su svaka napisana reč, svaki uvid ili misao, samo naši – i nešto zaista govore, možda ne samo nama.
U svakom slučaju, one koji malo zarone u sve to, očekuje predah od poezije koja danas preovlađuje: ispovedne, didaktičke, cerebralne, pozerske, dosadne. Ima i drugačijih pristupa poeziji, od starih Kineza, Omera Hajaama i Vijona do Brehta, od Petrarke do Šelija, od Dantea do Eliota i Pesoe – eh, ima tu zaista mnogo dobrih stvari – ali ovde ostajemo na putanji koja polazi od, recimo, Bodlera i koja preko Remboa, Apolinera i Reverdija vodi do dadaista-nadrealista.
Andre Breton, photomaton, oko 1929.
I ta nadrealistička žila može se razvijati, odnosno upiti na razne načine. Sami nadrealisti su u tome, u raznim medijima i žanrovima, pokazali ogroman, skoro nepregledan raspon. U ono vreme (poslednja petina 20. veka), kada smo, kao totalni šupci, otkrivali nadrealizam, baš Pegla, Zelja, Žare i ja (Zelja je tu bio prvi), svakoga je to zviznulo na poseban način. Kod mene je to očigledno išlo drugačije. Ne pišem poeziju, ali u svemu što pišem sve stoji otvoreno za njene upade. Ali Pegla je imao i krajnje lične razloge da se više od mene veže baš za "pesmu", kao svoj izraz, i za gard pesnika – mada ne i za kliše ili ulogu "pesnika", jer je to kod njega nemoguće – i to ga je neodoljivo vuklo. Ja sam uvek branio Bretona od olakih osuda (ili želeo da nekako dođem do autora takvih kritika, samo zato da bih im zalepio šamarčinu), ali nikada nisam mogao da svarim njegov paroksizam, naročito kada bi uzdizao "Ženu", kao "Meluzinu", "čarobnicu", "vračaru", uopšte, kao neko čudo te vrste... Pokušao sam i tako, nešto se upinjao, ali nije išlo. Pegla je to i još neke stvari – mada, kao i ja, ne i neke kasnije Bretonove preokupacije, kao što su astrologija, alhemija i magija, osim u delu koji bi svakome morao biti poučan, manje ili više – smazao u jednom zalogaju, sa sve perjem i koščicama. Ali to nije bila samo neka naivnost (kao što nije bila ni kod Bretona): ako izbegne one najzamornije ekstreme, ta vizura prosto očekuje od stvarnosti, od sebe, od svakog od nas, nešto više i bolje od onoga što nam je inače suđeno, i pomaže da se do toga dođe – u životu, ne samo u literaturi. I u toj stvari, pristupi, lični stilovi, mogu drastično da variraju. Ali težnja je uvek ista, da se nekako prevaziđe ova skučena i nakazna datost, da se "oduva ovaj sterilni život, ova siva pustinja" (Arp, "Trg Blanš", 1949). Tu dakle, prestaju razlike, kojih u nekim drugim detaljima prosto mora biti. Ja sam ja, a Pegla je Pegla. Ali i meni ponekad dođe da napišem baš "pesmu", dakle – da budem Pegla! Oću i ja!
Te slike, te figure, obrti, tako neverovatni, slobodni, koji iskrsvaju na svakoj stranici, čak i u celinama koje vuku na neki pastiš, ali koji te figure stalno razbijaju, jednostavno vas podstiču da i sami pokušate nešto slično. U stihu, u prozi, u slici, na delu, u životu, kako god, ali poetski!
2023: Pegla ispred kafea "Certa" (ili njegove senke), glavnog dadaističkog i kasnije nadrealističkog uporišta, do 1925, kada je stari kafe bio srušen, zajedno sa Paaažom Opere. U "Seljaku iz Pariza" Aragon je ostavio nezaboravan i opširan opis "Certe", i izrazio želju da gazda opet otvori kafanu, "kada ga oteraju rušioci". To se malo kasnije i dogodilo (str. 90-98).
U MEDUZI smo u ponedeljak od 20.00. Doći će naši stari prijatelji, ili oni koji su još u BG, i naravno svi Marsovci: Pegla (inače, do skora, učitelj bubnjeva iz škole bubnjeva za decu "Ringo Star"), njegova žena Vladislava (učiteljica muzike i klavira, u školi koju sama vodi, u okviru jednog tamošnjeg komunalnog centra, koja nastupa i kao pijanistkinja) i kćerke Laura i Maja, koje su – eto pravog ishoda sve te poezije! – takođe krenule putevima kojima se ređe ide, svaka na svoj način, ali smelo, ludo kreativno, nepokolebljivo. Uostalom, videćete ih, ceo kolektiv. Sve je otvoreno, ništa nije rezervisano, naiđite da se vidimo. Biće vruće, ali jedina odbrana od toga, ako ste još u gradu ili nemate kud, sada je smireno zaranjanje u taj kotao (ovo pišem na ivici panike). Malo bunila uvek dobro dođe, da razlabavi ono što je previše stegnuto, da istopi loše zavarena mesta, da sve malo rasturi. Do nekog novog rasporeda!
Vidimo se tamo!
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
NEPREKIDNI POTLAČ ANARHIJE/ BLOK 45
DISTRIBUCIJA, PODRŠKA, DALJA RAZRADA
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.