Gargojlovi Muzički susreti: Satie Revisited i još neka razmišljanja
AG
U ovom žurnalu:
1. Satie Revisited, Novi Sad, 14. maj 2026: kako je bilo
2. Muzička razglednica (razno)
3. A onda, dva dana kasnije... Kabinet br. 52.
4. Odjavna špica
Nataša Penezić: klavir
Marko Paunović: trake, elektronika, terenski snimci
Pièces Froides: video
Mesto, proba, naš štand, ljudi polako dolaze.
Odmah da kažem, sve je prošlo bajno. Veliki, drugarski
napor ljudi iz "Crnjanskog", Dragana, Svete, Jovana i Još Jednog Jovana
(izvinjavam se ako grešim, ali sve mislim da su bila dva Jovana), koji su u ustupljenom
prostoru MSUV morali da se pobrinu za hiljadu detalja. Ništa ih tamo nije
čekalo na gotovo, ali oni su strpljivo i brižljivo rešavali svaku stvar. Na
kraju, sve sređeno i spremno za izvođenje – koliko je to bilo moguće, u tom
inače vrlo neakustičnom prostoru (ili kako reče Nataša, "preakustičnom"), koji
su upotrebili jer je veći od "Crnjanskog", pošto su ispravno procenili da će
doći nešto više ljudi.
I zaista je tako bilo. Sve puno, uz još dvadesetak ljudi koji su stajali okolo ili sedeli na podu, i još petnaestak malo izvan te sale, u širokom holu.
Meni su obezbedili gala štand, koji sam namestio bez uobičajene agonije. Skoro da je bilo "Stočiću, postavi se". Štand je bio aktivan nešto pre i posle koncerta, i to je bila bomba. Odličan odziv, veliko interesovanje i podrška. U nekom trenutku sam pomislio kako je to PRVI put da postavljam štand u Novom Sadu. Bilo je nekih poziva ili pokušaja ranije, ali to se nikada nije desilo. Sada se nešto zaista otvorilo.
U izvođenju je bilo malo problema sa zvukom, opet, zbog samog prostora, ali sve je teklo kako treba. O tome će biti još reči u nastavku. Na kraju, veliki aplauz. Svetla se ponovo pale, počinju razgovor, komentari, druženje.
Mladi Erik Satie, na skici za sliku Ramona Casas, "El bohemi", 1891.
Program je bio prilično zahtevan: "Sarabande" su rani Satijev komad, u stvari, prvi značajan komad koji je napisao (1887), vrlo enigmatičan, ali i vrlo dalekosežan, s obzirom na njegov uticaj na novu generaciju muzičara. Za muzičku avangardu se pokazao važnijim nego oni poznatiji rani komadi, "Gimnopedije" i "Gnosijene". To i danas može da zbuni publiku koja od klavirske muzike, makar iz tog vremena, često očekuje – u suštini, da to sad malo srubimo – neki oblik romantizma. Neko sledovanje zanosa – ili narkoze. Ali toga imate koliko hoćete, gde god da zagrebete. I to je legitimno (ako ostavimo po strani najcrnji sentimentalizam.)
Kod Satija ima mnogo toga, ali najviše ima tih komada koji vas dovode u posebno raspoloženje, ili recimo, u stanje posebne prijemčivosti. Otvara vas za ono oko vas, s novom budnošću, ili za nešto ispred vas, videćemo šta, a ne za ono iza vas. Niste u suzama ili u zagrljaju sećanja (kakvo oslobođenje!), niste ni na Orkanskim visovima, a najmanje u nekoj blaženoj obamrlosti. Tako nekako. I onda, u tom stanju duha, nešto počinje da se dešava. Recimo, lakše nam pada na pamet da i sami probamo nešto novo.
Treba imati u vidu sledeće, nešto što tu njihovu stvar čini neobičnom; u stvari, jedinstvenom, makar kod nas: Nataša je vrhunska pijanistkinja; poznata je kao takva; radi i kao profesorka klavira na Muzičkoj akademiji u BG; usput, ima fotografsko pamćenje: jednom pročita partituru i zna je; u izvođenju, drži je ispred sebe, i kao gleda u nju, konvencije radi, a zapravo ne gleda, samo svira. Paunović ne svira NIŠTA, nijedan instrument, čak ni amaterski; mislim da nikada nije ni pokušavao; to ga ne zanima; ali odavno ga zanimaju zvuci, snimljeni ili nađeni, koje onda provlači kroz svoje mašine – uglavnom su to stari, ali nenadmašni analogni magnetofoni i neki filteri – dakle, oblikuje ih.
Na papiru, to je nemoguć spoj. I zaista, u nekim delovima komada, tražili su jedno drugo ili se mimoilazili. Ali u onom glavnom, finalnom segmentu, "Sportovi i razonode", to je počelo da se spaja, kao da je tako bilo i komponovano (a nije). Ne znam kako. Kad smo se vraćali za Beograd, pitao sam Paunovića šta to radi, šta on tu tačno petlja, i on mi je to malo objasnio, ali to opet ostaje nedokučivo, ako niste u tome. On očigledno jeste.
Posle koncerta, Ivana, Paunović i ja pridružili smo se Nataši, Marini (Milanović) i Mini (Natašina profesorka iz srednje muzičke, nekada u bendu "Luna") u kafiću "Mala kuća", u jednom haustoru u Dunavskoj. I tu smo opet imali dobar primer pravog odnosa prema onome što se radi, dakle, razvija: u jednom trenutku, pred fajront, Nataša nas je pitala kako nam je sve to izgledalo i šta bi se moglo popraviti ili izmeniti. Ćaskanje je u redu, ali daj da vidimo i šta smo zaista uradili.
(Mada, to možda treba zamisliti, Marina i ja smo odmah udarili u "ćaskanje" o Prustu, zašto danas više nema njega ili Eshila, Dantea, Šekspira, Kafke – zašto spuštamo kriterijume? – a i kako da bude, s tom krizom i osiromašenjem samog iskustva, najviše usled prezasićene emisije distrakcija, koja mrvi svačiju svest, koja svačije iskustvo svodi na plićak, koja... Uobičajeno kafansko čavrljanje.)
"Ova komisija, u sastavu...", kako je to svečano objavila Marina, odmah je iznela svoje utiske i sugestije, i to će im verovatno biti od koristi, pošto izgleda nameravaju da taj program izvedu još koji put.
Možda ostaje da bi celu stvar trebalo malo zategnuti, malo pojačati dinamiku. Ali i ne znam kako to preciznije da izrazim. Navikao sam na izvođenja Satija sa svoje kompilacije, koju slušam i variram već sto godina, i to se ne može izbrisati iz svesti – taj tempo, dinamika, itd. – tako da se ova sugestija može i zanemariti. Svako ima svoj osećaj. Međutim, ono što verovatno stoji jeste da bi se trebalo potpuno osloboditi originalnog konteksta "Sportova i razonoda" – koncept ionako nije bio Satijev, budući da je ceo rad bio naručen od jednog luksuznog časopisa, pored toga što se tekstovi i ilustracije iz originalnog albuma mogu uvek pogledati u knjigama ili drugačije. Treba, dakle, slobodno izneti svoje viđenje, svoj doživljaj. A u prva dva segmenta, kada je reč o kombinaciji zvuka i slike, odnosno videa: što apstraktnije, to bolje. "Apstraktno", u smislu suprotno od "figurativno", dakle poznato, već viđeno: što je manji udeo poznatog, u ovakvim radovima, to ostavlja veći prostor za maštu gledalaca-slušalaca, što onda počinje i nehotično. Opet, Paunovićev izbor kadrova iz starih dokumentaraca, za "Sportove i razonode", bio je pun pogodak (naročito delovi sa morskim scenama i "vatrometom").
Kada sam to juče rekao Paunoviću, on je samo mirno motao cigaru i mrmljao „da, da...“, jer je i sam već bio došao do toga. Taj video, u prva dva segmenta, kako se izrazio, treba da bude samo u nagoveštajima, u senkama koje promiču, u treperenju nečega... u noćnim orkestarskim manevrima... I sada je koristio vrlo apstraktan materijal, ali poznat, od drugih autora ("Mehanički balet" Fernana Ležea i Dišanov "Anemic Cinema"). A nešto novo bi tek trebalo snimiti, što čak i ako nije mnogo zahtevno, traži još nije učešće. Ali videćemo. Ako bude još izvođenja, možda ćemo videti i takvu verziju.
I sad nešto samo u crticama (ili u oblacima), za šta
uopšte nisam siguran da stoji. Ali da probamo.
Kejdž sluša kaldrmu, negde u Italiji, oko 1980. Foto Guido Harari.
Kejdž na jednom mestu kaže kako se moderna i nemoderna muzika mogu razlikovati po tome kako reaguju na zvuke sa strane: na upade zvukova okoline ili publike (nehotična škripa stolica, malo glasniji žagor, kašljanje, zvuci ulice i saobraćaja, ili nekog drugog okruženja). Ako je to ne remeti, to je moderna muzika; ako je to narušava, onda to nije moderna muzika (Betoven, na primer).
Moderna ili nemoderna, to po meni nije ključno, nego je bitno da mi, i izvođači i publika, budemo otvoreni za doživljaj svega toga. U jednom trenutku, i ja sam zaškripao sa stolicom na koju sam, posle malo dužeg stajanja, seo; neko na stepeništu je bio malo glasniji; učinilo mi se da čujem još neke zvuke spolja. I sve je bilo u redu. Paunović je ionako prožimao Natašino izvođenje Satija šumovima, raznim modulacijama zvuka, brujanjem. Nešto je moglo slobodno da uleti i sa strane. Sve se uklapalo.
Podrazumeva se da se ništa ne bi uklapalo kada ljudi ne bi imali nikakvih obzira. Ali sve što je dolazilo sa strane bilo je slučajno i nehotično (ili "nenameravano", kako to kaže Kejdž). Nije smetalo. Ali šta to nije smetalo? Sam život, koji teče dalje, prožima sve situacije. To može da smeta samo onima koji sve postavljaju suviše sračunato i despotski.
To sugeriše da bi bolji ambijent za izvođenje ovakvih komada bio neki manje formalan prostor, koji sam po sebi isključuje ili makar relaksira neke stare navike i manire. Ovde smo, u tom velikom, razjapljenom prostoru Muzeja, iako nam je u njemu bio rezervisan samo manji deo, ipak imali tu staru situaciju, sa oštrom barijerom između izvođača i publike, gde se podrazumeva da ova druga treba da bude nepomična. (Ritual salonskog ili kamernog izvođenja muzike ima još neka svoja pravila ponašanja.) Niko to nije tražio, verovatno niko ne bi ni zamerio da je bilo drugačije, naročito ne naših dvoje izvođača, ali tako se ponašamo.
Ili da to pogledamo ovako: Sati je na svoju ideju o "muzičkom nameštaju" – o muzici koju u javnom prostoru ne treba (nužno) slušati – došao najviše zbog svog ranog iskustva u "koncertnim kafeima" (Caf' Conc), dakle birtijama, na boemskom Monmartru. On se formirao u uslovima u kojima se najtananija muzika preplitala s najgrubljim dobacivanjem i divljačkom larmom. Da li možete da zamislite da su "Gimnopedije" originalno izvođene u takvom ambijentu? Ali ko je hteo da sluša, prišao bi bliže i slušao. Tako se, jedne večeri, u nekoj od tih birtija, zatekao i mladi Debisi... Tako se prvi put i ČULO za Satija – tamo gde se naizgled ništa nije moglo čestito čuti.
Erik Satie, crtež Ramona Casasa, oko 1891.
To je ekstreman primer, mada nešto uobičajeno za svoje vreme i kontekst. Još ima situacija u kojima je fokusirano, kolektivno praćenje nekog sadržaja jedino poželjno. Ali verujem da bi se ovaj Natašin i Paunovićev eksperiment sasvim dobro snašao i u totalnom haosu i larmi nekog Kejdžovog "muzičkog cirkusa" (musicircus), dakle prostora na kojem se odvija više stvari uporedo, koje jedna s drugom ne moraju ili ne treba da imaju bilo kakve veze. To znači da se dobro drži, da mu ništa ne smeta, ne zato što je svejedno, nego zato što ne pravi nepomirljivu razliku između komponovane muzike i zvuka, oblikovanog ili slučajnog. Verujem da bi i Kejdž to potvrdio: "Da, to bi bio moderan komad."
Tu ima samo još jedna sitnica... U neki drugi prostor,
možda prikladniji za ovakve eksperimente, treba preneti klavir... i vratiti ga nazad. Tu nema, "Klaviru, postavi se..." Lako je sipati predloge!
A onda, dva dana kasnije, u subotu... Eto mene i Paunovića sa Natašinim studentima s doktorskih studija, na Muzičkoj akademiji u Beogradu! Poslednji sprat, kabinet 52. Nataša je htela da Paunović i ja ohrabrimo njene studente za bacanje naglavačke, u pisanje (što "nije njihov teren"), u nova iskustva. Imao sam tremu, pojma nisam imao šta me čeka. Ali sačekalo nas je sedmoro živo zainteresovanih i pronicljivih mladih osoba (od ukupno 15, iz njene klase, koliko sam shvatio), s kojima smo dobrih par sati razgovarali o svemu tome. Nadam se da im je bilo zanimljivo.
U stvari, ne znam šta se to desilo ovih dana, posle cele večnosti ničega. Ništa, ništa – i onda Muzički susreti treće vrste... S jedne strane pravi muzičari, a s druge strane dva totalna pacera, i to kao dobri primeri! I još na doktorskom nivou!
Eto, tako je bilo, u Novom Sadu i koji dan posle. Bilo je dobro, ceo doživljaj.
Hvala svima na poseti, pomoći i druženju.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin@gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.