Antonio Tabuki: "Škrinja puna ljudi": dva eseja o Fernandu Pesoi

110 views
Skip to first unread message

AG

unread,
Apr 18, 2021, 12:03:16 PMApr 18
to blo...@googlegroups.com

U ovom žurnalu:


1. Pesoa

2. Tabuki

3. Odjavna špica

 

Prethodni žurnal o Pesoi: Kako je Fernando Pesoa spasio Portugal (film, 2018)

 

Da odmah prosledim još nešto što je nastalo u međuvremenu, mada sve to već neko vreme stoji na sajtu.


Antonio Tabuki, dva eseja o Fernandu Pesoi: "Škrinja puna ljudi", iz istoimene zbirke iz 1990; Tabukijev najambiciozniji tekst o Pesoi, o njegovim danima i delima; taj tekst donosi i redak osvrt na jedan rubni izdanak evropske avangarde (Portugal), iz perioda 1914–1935, koji najviše zbog Pesoe ne možemo nazvati i marginalnim. 


Moram da napomenem, ne znam da li je ovo već prevođeno. Koliko sam video, nije. Od Tabukija je kod nas objavljeno mnogo toga, ali njegovi eseji čudno izostaju (osim možda jednog). Ali, ako sam nešto i propustio, uvek ima prostora za nove pokušaje, s nekim novim rešenjima, dodacima, komentarima.

 

Sledi tekst "Disforična beskonačnost Bernarda Suareša" (disforija je suprotno od euforije, a Suareš poluheteronim kojem je Pesoa pripisao Knjigu nemira), iz druge Tabukijeve zbirke posvećene Pesoi, iz 1998, i to su u stvari samo komentari o nekoliko odlomaka iz Knjige nemira.

 

Tekstove možete pogledati ili preuzeti odmah, kao doc, ilustrovani pdf i ilustrovani gala-buklet (52 A5 str).

 

Da to sad malo pogledamo (slike 1–3):



Antonio-Tabucchi-Pesoa-Skrinja-puna-ljudi-1.jpg


Antonio-Tabucchi-Pesoa-Skrinja-puna-ljudi-2.jpg


Antonio-Tabucchi-Pesoa-Skrinja-puna-ljudi-3-AT.jpg



Moj glavni razlog za ovo izdanje je Knjiga nemira. Mogao bih da preporučim i Pesoinu poeziju (skoro sve, od skoro svih glavnih heteronima), kao i prozne komade sabrane u zbirci Heteronimi; ostalo ili još nisam čitao ili me ne vuče. Drugi razlog je Tabuki, koji me je i doveo do Pesoe, ali i njegov roman, Pereira tvrdi da... (Sostiene Pereira, 1994). Da me neko probudi u po noći i traži da mu nabrojim 10 ili 20 najdražih pisaca, njega se verovatno ne bih setio (mada mi je drag); ali da me pita za isto toliko knjiga, tu bi se našao i Pereira. Ipak, sve ovo je zbog Knjige nemira.

 

U jednoj napomeni rekao sam nešto o postojećim prevodima, ovde kod nas, ukupno dva. Oba su dobra, da nas to ne brine, ali ta izdanja se razlikuju u izboru i organizaciji beleški. Knjiga nemira je imala dve glavne faze: ranu, od 1913. do 1929, u kojoj je Pesoa još lutao, isprobavao razne pristupe, vukao za sobom razne repove; i zrelu fazu, od 1929. do Pesoine smrti 1935, kada nastaje "prava" Knjiga nemira ili "Suarešova knjiga", kako se još naziva. Njen "autor" je Bernardo Suareš, lisabonski ćata, Pesoin najbliži heteronim; tek s njim te beleške dobijaju pravi ton i povezanost, što je onda omogućilo da se prepoznaju i najsrodnije beleške iz one ranije faze.


Urednici-izdavači su tome pristupali na dva načina. Jedni su tragali za duhom dela, za onom "pravom" Knjigom nemira, koja dakle počinje oko 1929, s pojavom Suareša, a sve ostalo su predstavljali kao dodatni materijal. Takvo je izdanje zagrebačkog Konzora (2000), u prevodu Tatjane Tarbuk, prema izboru i organizaciji beleški Ričarda Zenita (američko-portugalski pesoista). Od toga sam pošao, jer je to tada bio i jedini prevod. Tu vas očekuje čeoni sudar s Knjigom nemira, od kojeg nema oporavka.

 

Drugi pristup je onaj koji donosi izdanje beogradske Derete (2017), u prevodu Vesne Stamenković, prema izboru i organizaciji beleški Heronima Pisara (mlađi pesoista). To izdanje je zamišljeno kao "kritičko" ili "sveobuhvatno", što znači da je hronološko, da počinje od rane faze i ide ka onoj zreloj. To ima svoju svrhu, naročito za stručnjake i one koji žele da steknu potpuniji uvid u nastanak i strukturu nekog dela, ali ona "prava" Knjiga nemira tako počinje tek od str. 247! (Od ukupno 600.) Pošto je moje iskustvo bilo drugačije, ne mogu da zamislim da se neko veže za tu knjigu zbog paroksizama kao što su "Naša gospa od tišine" i slične tlapnje iz one rane faze, s kojom to izdanje počinje, mada i tu ima blistavih trenutaka. A opet, možda nema razloga za brigu. Od neke tačke, čak i ako se u prvi mah zbuni ili pomisli da batali knjigu, čitalac joj se vraća, otvara je nasumice, prelistava, počinje da je čita po nekom svom redosledu. Ali možda vredi imati u vidu tu osnovnu razliku između Konzorovog i Deretinog izdanja. Prvo je sada teže dostupno, drugo je uveliko u opticaju.

 

Neka ovi delići prikazani na stranicama bukleta posluže kao ilustracija o ostalim razlozima za ovo izdanje. Nije to neka digresija u odnosu na ono čime se ovde inače bavimo. Knjiga nemira je direktno poniranje u samu srž iskustva, u njegovu misteriju, usred totalne krize samog iskustva, u svetu koji ubrzano degradira i obesmišljava svako iskustvo, osećanje, odnos, stremljenje. Kako doći do onoga što nije takvo, što nije lažno, unakaženo, isprazno, idiotsko, ako je za taj moderni mentalitet iskidan strepnjom i distrakcijama to još uvek moguće? Kako to uopšte izraziti, a da ne bude laž, bez trunke samozavaravanja, bez ijedne utešne misli, ali i bez greha oholosti i ostalih književnih afektacija? Sledi prava čitalačka avantura, koja, ako je zaista avantura, ne može biti samo prijatna: Pesoa, odnosno Suareš, razvija skoro nemoguću ljudsku poziciju, najekstremniji oblik solipsizma-nihilizma (u nekim trenucima apsolutno nesnosan, ali ne vredi, to vas je već uhvatilo, idete dalje), kroz čije sito ne prolazi ništa u čemu smo skloni da vidimo legitimnu ljudsku želju, stremljenje, vrednost ili oblik samosvesti. Ali sam čin pisanja, to što uopšte nešto pokušava, govori da to nije sve. Nešto počinje da sipi: novi pogled na stvari i delići, a onda i celi vrtlozi pravog iskustva (kiša, svetlost na krovovima, vetar u trskama pored vode, ulica, snovi), koje se ne može "verno" izraziti, ali koje se opet, kroz jezik, kroz sam čin pisanja, kroz poetske aproksimacije, dalje produbljuje.

 

Ovako izraženo, to kao da vuče na srećan kraj. Pisac dolazi do nečeg, zar to nije dobitak? Blago njemu! (Da, Pesoa, Fernando, baš je bio Blagoje...) Ali kraja nema, utoliko što je knjiga ostala nedovršena, kao ni sreće ili nesreće, niti bilo čega između. Sve to postaje irelevantno. Kao što kaže jedna stara pomorska izreka: "Ploviti se mora; živeti se ne mora." Na jednom drugom mestu, koje možete naći u Heteronimima, Pesoa to varira i kaže: "Nije neophodno živeti; ono što je neophodno jeste osećati." Treba dalje pogledati o čemu je reč, jer to ovako može da liči na pravljenje fetiša od "iskustva" ili "osećanja"… A naročito treba da vidimo gde smo sa sopstvenim iskustvom, u celom njegovom rasponu: s našim osećanjima, razmišljanjima, odnosima, sposobnošću artikulacije, osećajem i brigom za detalje u svim tim stvarima. Uvide do kojih Pesoa dolazi, a naročito izraz koji postiže, nećemo moći da ponovimo, naš potencijal je nužno oslabljen, ali opet nam može pomoći da se u tom pogledu malo uozbiljimo.


Ali opet govorim o nekom potencijalnom "dobitku", a ne treba tako, treba se samo strmoglaviti u sve to.

 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e


Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e-mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
 
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e-mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
 
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.
 
Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije

Bukleti (izbor)

Anarhistička biblioteka


Reply all
Reply to author
Forward
0 new messages