Mali intermeco: Kako je Fernando Pesoa spasio Portugal (film, 2018)

[AG]

U ovom žurnalu:

1. Coca-Louca

2. FIlm pogledati dok ga ne skinu

3. Odjavna špica

Film, Kako je Fernando Pesoa spasio Portugal (Como Fernando Pessoa Salvou Portugal), Eugène Green, 27 min., 2018.

https://youtu.be/gY8Joj0t-Ao ili https://vimeo.com/333159657

"A vida prática sempre me pareceu o menos cómodo dos suicídios."

"Praktični život mi je oduvek izgledao kao najnezgodniji oblik samoubistva." 

— Fernando Pessoa, Knjiga nemira (Livro do Desassossego: Composto por Bernardo Soares, ajudante de guarda-livros na cidade de Lisboa, 1913–1935, fragment 247)

Prvo čitanje Pesoine Knjige nemira (1913–1935), u divnom prevodu Tatjane Tarbuk (Konzor, Zagreb, 2001; ovaj mali fragment gore je moj prevod, čisto da probam), bilo je moj glavni čitalački doživljaj u XXI veku – makar u oblasti književnosti, u nešto užem smislu. Dok sam se nedavno oštrio da se bacim na drugo čitanje (i možda probam s novim prevodom, koji je beogradska Dereta objavila 2017, pod naslovom "Knjiga nespokoja"), pronašao sam ovo: mali film o jednoj od retkih urnebesnih epizoda iz Pesoinog života, ne baš harlekinskog, kao što je uglavnom poznato. 

Pesoa je, kao i svaka pristojna osoba, mrzeo "praktični život". (Znamo šta to znači u ovom našem kulturnom kontekstu.) Ali i on je morao da se nekako snalazi. Pisao je stalno, ali od toga nije ni pokušavao da živi. Koristio svoje znanje engleskog i radio kao prevodilac i korespondent za nekoliko trgovačkih firmi. Tako se i našao u prilici da za jednu od tih firmi smisli slogan za proizvod koji je upravo stigao iz SAD: koka-kolu (godina je 1927). To je i uradio, a slogan je bio odmah prihvaćen. Pesoa je, dakle, autor prvog portugalskog reklamnog slogana za taj proizvod. U tome je bio toliko uspešan, da je, iako nehotično, zapečatio sudbinu te kompanije u Portugalu za narednih 50 godina. Evo kako.   

Sve je bilo spremno za početak kampanje i distribucije – plakati, oglasi, zalihe – ali onda je pala zabrana. Pesoin slogan je, po mišljenju tadašnjeg ministra zdravlja, bio reklama za drogu (koku); opet, ako proizvod ne sadrži koku, koju najavljuje već u samom nazivu, onda je prevara, tako da je distribucija bila zabranjena i po tom osnovu, a sve zalihe uništene. Ishod je bio da je koka-kola ostala nedostupna za portugalsko tržište narednih 50 godina, sve do 1977 (!). U portugalskom svetu, mogla je da se pazari samo u kolonijama, u Mozambiku i Angoli. 

Pesoin slogan je glasio: "Primeiro estranha-se. Depois entranha-se." Ne morate znati portugalski da biste odmah videli da je neka igra reči (eStrahna – eNtrahna). Prvo ćete se začuditi, onda navući, najprostije rečeno, iako to ne bi trebalo prevesti baš tako. (Nešto finije i bliže Pesoi bilo bi, "Prvo će vas začuditi, onda zavesti"; ili "obuzeti", "vezati", i sl.) Ali tako su to shvatile tadašnje klerofašističke vlasti. I eto, zabraniše koka-kolu. Liberali i levičari joj posle širom otvoriše vrata (posle "Revolucije karanfila" 1974). 

To, naravno, ne možemo pripisati fašistima, makar samo onim "mekšim", portugalskim, u neke naročite zasluge, budući da su zgazili toliko toga drugog, a blokirali samo taj jedan element "slobodnog prometa robe i kapitala". Izrabljivanje, rat, teror, slepu poslušnost, zatucanost, rasizam, šovinizam, najcrnji konformizam – to nisu odbacili. Samo na osnovu toga ne možemo suditi ni o liberalno-levičarskom svetonazoru, ali nešto ipak možemo videti. Sve za "napredak", "modernizaciju", "normalan život". Rečju, za kapital. U idealnoj slici, sve teče neometano – opet izrabljivanje, ratovi, teror, konformizam, degradacija i ostalo – ali u jednom delu tog sveta, koji se najviše hrani bedom i rasulom podalje od kuće (kod kuće, posle mnogo vekova čistog, nerazblaženog nasilja, uz nešto veće ustupke), sve se odvija u uslovima koje opažamo kao "pristojne" ili "civilizovane", i koje prećutno ili oduševljeno prihvatamo. Ide posao, trgovina cvate, tu je i neka "koka-kola", samo još jedan proizvod, čemu zabrane, neka ide kako ide (laissez-faire). I to, kao što vidimo, ide – iako uz neke posledice i ukupnu cenu koje uglavnom ne želimo da vidimo. 

Nešto više upravo o toj dinamici (u jednom periodu, marksističke partije na vlasti kao glavni pogonski motor kapitala – sve u ime "progresa" – u velikim delovima sveta koji su za kapitalizam do tada bili nepristupačni), uz poseban osvrt na slučaj Portugala (profašistička diktatura, posebnog kova, koja nije bila smetnja samo za opravdane ljudske težnje već i za kapital, što je bilo i presudno za njen konačni pad) imate i u eseju Žaka Kamata, "Maj-jun 1968: razotkrivanje". 

Film je sasvim kratak i ne bavi se svim tim aspektima ove anegdote – iako nas svakako upućuje na širu sliku. Ali u svojih nepunih pola sata ispreda posebnu čaroliju, sačinjenu od sasvim običnih i nekih neobičnih stvari iz Pesoinog života: njegovog rutinskog posla, njegove sobe, njegovih heteronima, njegove poezije i naravno, Lisabona, s njegovim nestvarnim ambijentom i svetlom. Tu su i mrski autoriteti i jedan jezuitski egzorcista – koje igraju glumci zbog kojih bi Dejvid Linč ponovo snimio sve svoje filmove, samo da je znao za njih. (Uzgredno zapažanje, nije slavopojka Linču, nego baš podsećaju na neke njegove likove, samo što su daleko ubedljiviji; neki su i naturščici, ili samo neglumci, kao Pesoin šef, u stvarnosti jedan portugalski režiser.) Vredi pogledati. 

Više o filmu: "Among its not inconsiderable charms are a tête-á-tête between Pessoa and his illustrious heteronym, Álvaro de Campos, a small triumph of subtle visual characterization, and what must be one of cinema’s funniest exorcism scenes."

Odličan intervju sa autorom, koji objašnjava još neke aspekte specifično portugalskog konteksta.

Iako mali i nekomercijalan, film se nažalost nigde ne može pogledati u celini, osim ovde ili ovde (ovaj drugi link nešto zapinje). Ali požurite s tim, dok ga na skinu. Tu sam ga postavio pomalo zabašureno, s drugačijim nazivom, da bih koliko-toliko odložio brisanje. Mislio sam da sam zaboravio gde sam ga našao, jer sad nisam mogao da mu uđem u trag, ali onda vidim da se desilo baš to: izbrisan je (a i tada je mogao da se skine samo pomoću nekih trikova). Doduše, nije isključeno da će ga neko pronaći na nekom drugom mestu, sasvim pristupačnom, ili da će uskoro biti i legalno dostupan. 

Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao

a.

š a l j i   š t o   d a l j e

Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45

 

Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.

 

Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.

 

Porodična biblioteka/ Žurnal/ Lista blok 45/ Galerije

Bukleti (izbor)

Anarhistička biblioteka