U Sućuraju, na otoku Hvaru: moja priča za leto 2025.
AG
U ovom žurnalu:
1. O jednom slučajnom susretu
2. O plićacima u kojima se podavismo
3. Oprez: ova literatura ujeda!
4. Odjavna špica
— O, otkud ti, Poljakoviću? (Du-champ, "sa
polja")
— Dobro ja, nego otkud ti, Iliću?
Priča mi M., studentkinja arhitekture, koja se javila zbog Dišanovih razgovora s Kabanom i Tomkinsom, ovde u bloku, na korzou, jedne julske večeri:
Sedi ona, sad skoro, na plaži u Sućuraju, na Hvaru, i
čita Dišana (razgovori s Kabanom). Bila je to pozajmljena knjiga, koju
tada nije stigla da pročita do kraja, i onda je htela da ima svoj primerak.
Rekao sam, o, neko čita Dišana na plaži, pa sjajno! Pa to je... Ali to nije bilo sve. Nastavila je: malo dalje od nje, dijagonalno, sedi neka druga devojka i čita H2O i Vode zaborava od Ivana Ilića, opet u našem izdanju.
Govorimo o nekoj maloj plaži, u Sućuraju, koji, istina,
sada možda i nije tako zanemarljiva turistička destinacija, kao što je bio u
mom detinjstvu, kada je bio samo malecni protočni bojler za otok Hvar
(pristanište za trajekte iz Drvenika)... Paunović mi reče da sada imaju i neki letnji
festival, namenjen "alternativcima"... Ali svejedno: opet je reč o vrlo neobičnoj
pojavi. I govorimo o jednoj knjiškoj distribuciji, ovoj našoj, koja je
netržišna, koje nema po knjižarama ili u onlajn prodaji, i koja svaki čas
krene pa stane. I eto, kakav susret, kakva scena.
Nisam video Jadran punih 13 godina, ali opet smo tamo. Pisao sam ovde i o jednom malom, ali ludom prodoru koji su 2023. neka naša izdanja imala u pravcu Visa. Prvo Tin, onda Benjamin i Kami, koji su neko vreme jedrili tim vodama na leutu "Odisej" i tako došli do još nekih ljudi. I tada je sve uredio slučaj, s nekim zaista čudesnim podudarnostima. Nema načina da se opiše to dejstvo. Skoro da mi nije bilo žao što i ja nisam bio tamo! Sama priča bila mi je dovoljna.
(Dobro, naravno da bih voleo da i ja konačno zamenim lavor s mlakom H2O za malo Jadrana, mada, posle svega, očigledno ne bilo kako, ne po svaku cenu. Dok se nešto, ni sam ne znam šta, ne otvori i na tu stranu, radije živim s morem u mašti. To je prilično prostrana oblast, nema krkljanca na rivama i plažama, a smeštaj nije nikakav problem.)
Tin na leutu "Odisej", u Komiži, 17. VII 2023. Foto: Filip Grinvald.
To je jedna od najboljih stvari u svemu ovome: to što ne mogu ni da sanjam kako sve te knjige i bukleti kruže, do koga dolaze, kako deluju. Ali onda stigne poneki glas – ne samo sada, bilo je toga još, u raznim oblicima – vidite da zaista kruže, dopiru, deluju. I onda vas dirne kad vidite koliko to nekome može da znači. Posebno što je tu reč prevashodno o idejama, uvidima, najdubljim refleksijama o ljudskom stanju, a ne o pukoj fikciji ili nekim sentimentalnim splačinama. To ukazuje na kritičnu potrebu za prevazilaženjem ovog našeg skučenog iskustva, i kod tih autora i kod onih koji ih čitaju – i na plaži, ako treba, i to ne iz neke neurotične prisile, nego zato što su te stvari tako uzbudljive.
Ne znam skoro ništa o M., ne znamo ni ko je ta druga devojka, ne znam ništa ni o njihovim razlozima, ali to je slika, ili pomisao, koja mi se ukazala. Ne samo to da neko još čita – čitaju mnogi, koješta – nego to što neko prepoznaje to uzbuđenje. To je ključna reč, pre nego spoznaja, iako se to ovde podudara. I upravo zato mogu da razumem, ali nikako i da svarim, zašto neki ljudi, među njima i neki stari prijatelji (ne kažem ovo olako), izbegavaju da čitaju takve stvari, iako nisu sasvim neosetljivi na njih. Kada čitate jednog Dišana, Ilića, Debora, Adorna, Arpa, Mamforda, Satija, stvarnost odjednom eksplodira, širi se neizmerno na sve strane i u dubinu, otkriva nam da je ljudsko iskustvo nešto mnogo veće i bogatije od tih usranih života koje živimo. Uvek je tu, u toj "literaturi" i "teoriji", koje "realistični" tipovi tako komotno razdvajaju od "hitnih zahteva trenutka" ili "stvarnog života", pored toga toliko drugog, i taj prost, ali ekstreman kontrast. Zato onima čiji su životi već prošli, a da s njima nisu uradili ništa, takve stvari mogu samo da staju na muku.
To sam video toliko puta, među onima koje sam upoznao od kada sam počeo da radim knjige i da i sam pišem nešto. Poneko bi osetio taj zov, u nekom trenutku, nešto bi ga tu ponelo, ali samo nakratko. Struja niz koju su se već pustili, praktično bez otpora, pokazala bi se jačom. Plitka, ali silovita bujica, koja vas odnese za čas, do samog kraja, odakle nema nazad. Neke je vremenom odnela rezignacija, neki su blaženo utrnuli ili pomahnitali, ali neke ili čak mnoge od njih sada opet vidim na nogama, s nečim što liči na novu energiju, iako je reč samo o dopingu. Taj prašak koji su polizali zove se POLITIKA. Uvek dostupna gratis droga za iluzorno samopotvrđivanje, jeftina pur-pena za tu rupu u biću, za taj lični poraz. Ta psihologija je sada na delu i luduje iz sve snage. Kako socijalnih razloga nema – iako oni uvek postoje, samo što ih niko ne ističe – o buntu iz žudnje za potpuno drugačijim životom i ljudskim odnosima da i ne govorim, to se sada vidi potpuno ogoljeno.
Politički atavizmi – ili slepa pristrasnost – pregazili su i poslednje tragove nezavisne, nepotkupljive kritičke misli. Ovde kod nas to je dostiglo nove ponore gnusnosti, i to počevši od onih koji sebe smatraju "mislećim", dakle "boljim". Kao što reče Nenad iz Erevona (parafraziram), iz javnog prostora nestao je i poslednji privid intelektualnog izlaganja. Kada ste poslednji put čuli nekog od tih "pobunjenih" profesora sociologije, filozofije, književnosti, umetnosti, režije – nekog od svih tih bivših studenata – da je istupio s nekim argumentovanim, iole promišljenim viđenjem? Tu su samo turbo-splavarske parole, gola propaganda, kafanske opservacije, pretnje, potkazivanja, "crne liste" i digitalne glasine, kao jedine artikulacije, odnosno jedina literatura. Primera ima bezbroj i pljušte svakodnevno. Nezavisno od ishoda ove krize, zlo se već desilo i nastaviće da hara. I pored svega što smo već videli, ne možemo ni da naslutimo šta će ta nova malograđanska životinja, u stvari, ta mašina, koja se još usavršava kao spoj potpune zavisnosti, digitalizovanog praznoverja i beskrajnih prohteva, mučena svojim besovima (dakle, frustracijama, kojima ne vidi ili ne želi da vidi uzrok, kao što ne vidi ni toliko toga drugog), tek napraviti od ovog sveta.
A onda, na nekoj plaži, u nekom Sućuraju, dve devojke, koje se ne poznaju, na rastojanju od nekoliko koraka, čitaju, jedna Dišana, druga Ilića, obe knjige u izdanju nadaleko i slavno nepoznatog izdavača "anarhija/ blok 45"... Možda je to samo moja slika, ali neka: eto žive misli, na plaži i na delu, koja i dalje traži izlaz, koja ne posustaje. Dve male crvene jedrilice, na isprekidanom horizontu... Nestvarno. A stvarno. Dakle, čudesno.
To nije neka utešna slika, nego činjenica, ništa manje od onog prethodnog, koja nešto govori. A govori, uz sva moja nagađanja, i nešto pouzdano: da radimo dobru stvar. U množini, jer tako nastaju sve te knjige koje kruže okolo, na šta uvek volim da podsetim. To ovako vidim bolje nego kada bih gledao po "prodaji", "pres klipingu" ili, daleko bilo, po "ugledu" u lokalnoj kulturnjačkoj malograđanštini. Neuporedivo bolje.
Zahvalio sam se M. na toj priči i rekao joj da me je mnogo obradovala, u trenutku kada mi je baš bilo potrebno da me nešto obraduje.
Utom naiđe i dobri Novak, iz Redboxa, pozdravismo se, malo popričasmo, ja objasnih M. ko je on, za nju, koja čita i zna za Redbox, to je bilo iznenađenje, da i on stanuje tu u kraju, imaće u vidu...
(Svakako imajte u vidu novo, udarno izdanje Redboxa, tekstove Branka Ve Poljanskog, Crkni glupane, dolaze mudraci!, koje je priredio Adam Ranđelović. Ne znam kakvo je u celini, video sam samo neke urnebesne fragmente, ali ovde se baš uklapa, po naslovu, ako ne i po ceni... Dobro, poveća je knjiga, a nije ni prost tekstualni sadržaj, verovatno je moralo tako. Redbox inače ne bije po ušima s cenama.)
Novak onda odleprša, bio je u žurbi. Frrrrr... M. i ja
smo još malo popričali, o Dišanu, zašto je dobro videti šta je on sam
imao da kaže o sopstvenom iskustvu, umesto da čitamo sva ta naklapanja o njemu,
itd.
Ispade da se ovde u bloku stalno dešava tako nešto. Debate s nogu, o Dišanu, Iliću, svaki čas naiđe neko zanimljiv, živopisna lokalna scena... O, da. Ne dešava se ništa. Ali ovo se ipak desilo i bilo je zaista lepo.
Grafit ispred Jurija Gagarina 213, blok 45.
Nastavljamo uskoro, sa Satijem u štampanom izdanju i još nekim stvarima koje su nastale u međuvremenu.
Toliko u ovom javljanju, hvala na pažnji, živeli, ćao
a.
š a l j i š t o d a l j e
anarhija/ blok 45: knjige, bukleti, žurnali
Anarhistička biblioteka (zajednička arhiva)
Ako ste našu poruku dobili preko nekog drugog, a želite da se prijavite na listu, samo pošaljite e–mail na aleksa.golijanin(at)gmail.com ili se, još bolje, sami prijavite ("pozivnice" često završavaju kao spam) na http://groups.google.com/group/blok45
Ako ne želite da primate naše poruke pošaljite e–mail sa tekstom "ne želim" u telu poruke i zaboravite da se sve ovo uopšte dogodilo.
Ako ste poruku dobili preko nekog drugog, a ne želite da ih primate, javite se tom drugom; te liste i adresari nisu naš domen.