Ajnstajn o nauci i religiji
Rade
PRIRODNA NAUKA I RELIGIJA
1. (1939)
U poslednjem veku, a delimicno vec i u prethodnom, siroko je bilo rasireno
shvatanje da su znanje i vera u medjusobnom neizgladljivom sukobu. Medju
naprednim duhovima vladalo je ubedjenje da je dosao cas da veru u sto vecoj
meri zameni znanje; vera koja sama nije pocivala na znanju bila je
praznoverje, pa je kao takvu trebalo suzbijati. Po tom shvatanju, jedina
funkcija vaspitanja sastojala se u tome da otvori put ka misljenju i
znanju,
a skola, kao glavni organ narodnog vaspitanja, morala je da sluzi
iskljucivo
toj svrsi. Verovatno cemo to racionalisticko shvatanje samo retko, ako tako
nesto uopste i budemo cinili, da izrazimo u tako grubom vidu, jer svaki
razborit covek odmah ce uvideti jednostranost tako izrazenog stava. Uvek
je,
medjutim, dobro tezu malo zaostriti; samo tada obelodanjuje se njena prava
priroda.
Tacno je da se ubedjenja mogu najbolje podupreti iskustvom i jasnim
misljenjem. U tom pogledu mi cemo se bezuslovno sloziti i s najstrozim
racionalistom. Medjutim, slaba strana njegovog shvatanja jeste to da se ona
ubedjenja koja su merodavna i potrebna za nase postupanje i vrednovanje
nikako ne mogu steci samo tim pouzdanim naucnim putem.
Jer, naucni metod moze da nas nauci jedino da shvatimo cinjenice u njihovoj
uzajamnoj uslovljenosti. Teznja ka takvom objektivnom saznanju spada u ono
najuzvisenije za sta je covek sposoban, i vi sigurno necete sumnjati da mi
je namera da potcenim dostignuca i herojske napore ljudskog duha u toj
oblasti. Ali isto je tako jasno da od saznanja onog sto jeste ne vodi put
ka
onom sto treba da bude. Ni iz najjasnijeg i najpotpunijeg saznanja o onom
sto jeste ne moze da se izvede cilj naseg stremljenja. Objektivno saznanje
daje nam mocna orudja za postizanje datih ciljeva. Ali poslednji cilj i
nastojanje da se on postigne poticu iz drugog izvora. I nema potrebe da se
posebno obrazlaze tvrdnja da tek postavljanje takvog jednog cilja i
odgovarajucih vrednosti osmisljava nas zivot i rad. Saznanje istine je
divno, ali kao vodj ono je tako nemocno da ne moze da dokaze ni opravdanost
i vrednost nase teznje ka istini. Tu smo, dakle, suoceni s granicama cisto
racionalnog shvatanja naseg postojanja. Medjutim, nije tacno da um nema
nikakvu ulogu u postavljanju ciljeva i donosenju etickih sudova. Kad neko
uvidi da su za postizanje nekog cilja izvesna sredstva korisna, tada sama
ta
sredstva postaju cilj. Razum nam objasnjava vezu izmedju sredstva i cilja.
Ali cisto misljenje ne moze da nam dâ smisao poslednjih i osnovnih ciljeva.
Postavljanje tih osnovnih ciljeva i vrednosti i njihovo ucvrscivanje u
svakodnevnom zivotu pojedinca - to je, cini mi se, najvaznija funkcija
religije u drustvenom zivotu ljudi. Ako se sada postavi pitanje otkud
autoritet tim osnovnim ciljevima, ukoliko ih ne postavlja i ne obrazlaze
um,
jedini odgovor bice: oni postoje u zdravom drustvu kao jaka tradicija, koja
deluje na ponasanje, teznje i sudove pojedinca, oni su, dakle, delatni kao
sile cije postojanje ne treba da se obrazlaze. Da oni postoje, to se ne
dokazuje vec se objavljuje otkrivenjem, delovanjem jakih licnosti. Mi ne
treba da pokusavamo da ih obrazlozimo vec da prosto i jasno shvatimo
njihovu
sustinu.
Najvisa nacela naseg stremljenja i nasih sudova data su nam u
jevrejsko-hriscanskoj religijskoj tradiciji. Ona otelotvoruju visok cilj, i
njega svojim slabim snagama mozemo samo donekle da postignemo, ali on nasem
stremljenju i vrednovanju daje pouzdanu osnovu. Ako taj cilj odvojimo od
njegove religijske forme pa pogledamo samo njegovu cisto ljudsku stranu,
onda mozemo na sledeci nacin da je izrazimo: slobodan i odgovoran razvoj
pojedinca, da bi on svoje snage slobodno i radosno stavio u sluzbu citavom
covecanstvu. Tu nema mesta obozavanju nacije, klase, pa ni pojedinca. Zar
svi mi nismo deca jednog oca, kao sto se to kaze jezikom religije? Cak ni
obozavanje covecanstva kao apstraktne celine ne bi bilo u duhu tog ideala.
Samo je pojedincu data dusa. I velika je sudbina covekova vise da sluzi
nego
da vlada ili da se na bilo koji nacin namece.
Ako se vise obrati paznja na sadrzaj nego na formu, te reci mogu takodje da
se shvate kao izraz osnovnog demokratskog stava. Pravi demokrat moze isto
tako malo da obozava svoju naciju kao sto to moze i religiozan covek u
nasem
smislu reci.
Pa kakvu onda funkciju, u svemu tome, imaju vaspitanje i skola? Oni treba
da
pomognu mladom coveku da odraste u takvom duhu da mu osnovna nacela budu
isto tako nesto obicno kao sto je to vazduh koji udise. Samo poucavanjem to
ne moze da se postigne.
Ako s tim visokim idealima uporedimo zivot i duh naseg vremena, onda cemo,
uzasnuti, videti da je civilizovani svet u ozbiljnoj opasnosti. U
totalitarnim drzavama sami vladari nastoje da uniste taj duh humanosti, dok
u manje ugrozenim zemljama nacionalizam i netrpeljivost, kao i
pritiskivanje
pojedinca privrednim merama, prete da uguse tu najdragoceniju tradiciju.
Ljudi koji misle shvatili su koliko je opasnost velika, pa se svuda vec
traze sredstva da se doskoci toj opasnosti - traze se sredstva na podrucju
nacionalne i medjunarodne politike, zakonodavstva i opste organizacije.
Takvi napori sigurno su preko potrebni. Nasi preci, medjutim, znali su
nesto
sto smo mi, izgleda, zaboravili. Svako sredstvo ostaje samo tupo orudje ako
zivi duh ne zna da ga upotrebi. Jedino ako jako zelimo da postignemo cilj,
nece nam nedostajati snage da pronadjemo prava sredstva i da cilj
pretvorimo
u delo.
2. (1941)
Ne bi smelo da bude tesko da se slozimo oko toga sta podrazumevamo pod
naukom. Ona je visevekovni napor da se sistematskim misljenjem sto
potpunije
povezu primetne pojave ovog sveta. Da se smelije izrazimo: nauka je pokusaj
rekonstrukcije postojanja putem pojmovnog shvatanja. Ali ako se upitam sta
je religija, ne mogu tako lako da odgovorim. Cak i kada bih nasao odgovor
koji bi me privremeno zadovoljio, ipak bih bio cvrsto ubedjen da se sa mnom
ne bi slozili svi koji se ozbiljno bave tim pitanjem.
Zato cu najpre, umesto da postavim pitanje: sta je religija, da postavim
pitanje: cime se odlikuje stremljenje coveka koji na mene ostavlja utisak
religiozne osobe. Religiozno prosvecen covek jeste, cini mi se, onaj ko se,
sto je vise mogao, oslobodio svojih sebicnih zelja i zaokupljen je mislima,
osecanjima i teznjama kojih se drzi zbog njihove nadlicne vrednosti. Cini
mi
se da su tu bitne snaga tog nadlicnog sadrzaja i cvrsta vera u njegov
sveprevladan znacaj, nezavisno od toga da li se pokusava da se taj sadrzaj
poveze s nekim bozanskim bicem, jer inace ne bismo mogli Budu i Spinozu da
ubrojimo medju religiozne ljude. Religiozan covek, dakle, pobozan je u
smislu da on ne sumnja u znacaj i uzvisenost onih nadlicnih predmeta i
ciljeva koji ne mogu i ne treba da se racionalno obrazloze. Oni postoje s
istom nuznoscu i prirodnoscu kao i on sam. U tom smislu religija je
prastaro
nastojanje ljudi da imaju jasnu i potpunu svest o tim vrednostima i
ciljevima i da stalno jacaju i sire njihov uticaj. Ako se u tom smislu
shvate religija i prirodna nauka, onda je sukob medju njima sasvim nemoguc.
Jer, prirodna nauka moze samo da utvrdi ono sto jeste, ali ne i ono sto
treba da bude, i izvan njenog podrucja svi vrednosni sudovi i dalje su
preko
potrebni. S druge strane, religija se bavi samo vrednovanjem covekovog
misljenja i delanja: ona nema prava ista da kaze o cinjenicama i odnosima
medju njima. Po tom shvatanju, dobropoznati sukobi izmedju religije i
prirodne nauke u proslosti bili su posledica nepoznavanja opisanog stanja
stvari.
Primera radi, sukob nastaje kada religijska zajednica insistira na
apsolutnoj istinitosti svega sto stoji u Bibliji. To je uplitanje religije
u
oblast nauke; tu spada borba Crkve protiv Galilejevog i Darvinovog ucenja.
S
druge strane, naucnici su cesto pokusavali da naucnim metodom dodju do
osnovnih sudova o vrednostima i ciljevima, pa su tako dolazili u sukob s
religijom. Svi ti sukobi uvek su posledica kobnih gresaka.
Cak i kada su religija i prirodna nauka sasvim jasno odvojene jedna od
druge, ipak izmedju njih postoje jake uzajamne veze i zavisnosti. Iako je
religija ta koja postavlja ciljeve, ona je ipak u najsirem smislu od nauke
naucila koja sredstva doprinose postizanju ciljeva koje je postavila.
Nauku,
medjutim, mogu da stvaraju samo oni ljudi koje potpuno prozima teznja ka
istini i saznanju. A ta nastrojenost potice iz religijske oblasti. Tu spada
i vera u mogucnost da u svetu pojava vaze racionalne zakonitosti, to jest
da
se taj svet moze umom shvatiti. Bez te vere ne mogu da zamislim pravog
naucnika. Taj odnos moze slikovito da se prikaze: prirodna nauka bez
religije sakata je, a religija bez prirodne nauke slepa je.
Iako sam gore vec rekao da opravdan sukob izmedju religije i prirodne nauke
zaista ne moze da postoji, ipak tu tvrdnju moram ponovo da u jednoj bitnoj
tacki ogranicim, i to s obzirom na postojeci sadrzaj istorijskih religija.
To ogranicenje odnosi se na pojam Boga. U mladalackom periodu duhovnog
razvoja covecanstva ljudska masta stvarala je bogove po covekovoj slici i
prilici, za koje se mislilo da po svojoj volji odredjuju dogadjaje u svetu
ili da bar uticu na te dogadjaje. Pomocu magije i molitve covek je
pokusavao
da te bogove pridobije. Ideja o Bogu u danasnjim religijama jeste
sublimacija one stare predstave o bogovima. Njena antropoloska priroda vidi
se, na primer, u tome da se ljudi u molitvi obracaju bozanskom bicu i mole
ga da im ispuni zelje.
Niko, naravno, ne porice da ideja o postojanju svemocnog, pravednog i
predobrog licnog Boga moze coveka da utesi, da mu pomogne i da ga vodi; a
sem toga, zbog svoje jednostavnosti ona je dostupna i duhovno
najnerazvijenijem coveku. S druge strane, ta ideja ima velike slabosti,
koje
su se odiskona bolno osecale. Naime, ako je to bice svemocno, svako
zbivanje, ukljucujuci i svaki ljudski postupak, svaku ljudsku misao i svako
ljudsko osecanje i stremljenje njegovo je delo. Kako onda da pred takvim
svemocnim bicem covek odgovara za svoja dela i misli? U kaznjavanju i
nagradjivanju Bog bi u neku ruku sudio samom sebi. Kako je to spojivo s
dobrotom i pravednoscu koje mu se pripisuju?
Ta ideja licnog Boga glavni je uzrok sukoba izmedju religijske i naucne
oblasti. Prirodna nauka nastoji da postavi opsta pravila koja odredjuju
uzajamni odnos stvari i dogadjaja u vremenu i prostoru. Za ta pravila,
odnosno prirodne zakone, trazi se da vaze uvek i svugde - ona se ne
dokazuju. Ona predstavljaju program, i vera u njihovu nacelnu
sprovodljivost
temelji se samo na delimicnim uspesima. Ali jedva da ce se naci neko ko ce
da porekne te delimicne uspehe i da ih pripise ljudskoj samoobmani.
Cinjenica da smo mi kadri da na osnovu tih zakona predvidimo, s velikom
tacnoscu i pouzdanoscu, vremenski tok pojava u odredjenim oblastima
ukorenjena je duboko u svesti savremenog coveka, cak i ako je on vrlo malo
shvatio sadrzaj tih zakona. Neka se samo seti da se kretanje planeta u
Suncevom sistemu moze s velikom tacnoscu unapred izracunati na osnovu
ogranicenog broja jednostavnih zakona. Na slican nacin, iako ne s istom
tacnoscu, moze unapred da se izracuna nacin rada elektromotora, prenosnog
sistema ili radio-aparata, cak i kada je rec o novom tipu tih proizvoda.
Naravno, ako je broj cinilaca u kompleksu prirodnih pojava prevelik, naucni
metod zataji u vecini slucajeva. Setimo se vremenske prognoze - tu je
predvidjanje nemoguce i za samo nekoliko narednih dana. Pa ipak, mi ne
sumnjamo da smo pri tom suoceni s uzrocnom povezanoscu, cije su nam
komponente uglavnom poznate. Dogadjaje u toj oblasti ne mozemo tacno da
predvidimo samo zbog velikog broja cinilaca koji su u igri, a ne zbog
nepostojanja reda u prirodi.
Mnogo manje prodrli smo u bioloske zakonitosti, ali smo ipak prodrli
dovoljno duboko da bismo bar osetili delovanje krute nuznosti. Setimo se
samo zakonitosti u nasledjivanju ili u delovanju otrova, alkohola na
primer,
na ponasanje organizama. Tu jos nedostaje razumevanje dubokih opstih veza,
ali ne nedostaje poznavanje same zakonitosti.
Sto je covek vise prozet zakonomernoscu svih dogadjaja, to je cvrsce
njegovo
ubedjenje da pored te zakonomernosti nema mesta za drugacije uzroke. Za
njega ne postoji ni ljudska ni bozija volja kao nezavisni uzrok prirodnih
dogadjaja. Nauka, razume se, nikad ne moze da opovrgne ucenje o licnom Bogu
koji se uplice u prirodne dogadjaje, jer to ucenje uvek moze da se skloni u
oblasti u kojima se naucno saznanje jos nije prihvatilo.
Ja sam, medjutim, uveren da bi takvo ponasanje predstavnika religije bilo
ne
samo nedostojno vec i kobno. Jer, ucenje koje ne moze da se odrzi na jasnoj
svetlosti vec samo u mraku nuzno ce izgubiti svoj uticaj na ljude, sto je
nesaglediva steta po napredak covecanstva. U svoj borbi za eticko dobro
ucitelji religije moraju da budu dovoljno veliki pa da napuste ucenje o
licnom Bogu, to jest da se odreknu onog izvora straha i nade iz kojeg su
svestenici u proslosti crpli tako veliku moc. U svom delovanju oni bi
trebalo da se oslanjaju na one snage koje mogu da usavrse dobrotu, lepotu i
istinu u ljudskom rodu. To je, naravno, mnogo tezi ali i neuporedivo
casniji
zadatak. Ta misao ubedljivo je izlozena u knjizi Herberta Samjuela Vera i
delovanje. Ako ucitelji religije izvedu naznaceno ociscenje, oni ce, nema
sumnje, s radoscu uvideti da naucno saznanje oplemenjuje i produbljuje
pravu
religiju.
Ako je jedan od ciljeva religije da sto vise oslobodi coveka od sebicnih
zelja, zudnji i strahova, naucno misljenje moze religiji da pomogne i u
drugom smislu. Doduse, prirodna nauka nastoji da otkrije zakone koji
dopustaju da se cinjenice povezu i predvide, ali to joj nije jedini cilj.
Ona takodje tezi da otkrivene veze svede na sto manji broj pojmovnih
elemenata koji ne zavise jedan od drugog. U tom stremljenju ka racionalnom
sjedinjavanju mnostva ona belezi svoje najvece uspehe, iako je upravo tada
u
najvecoj opasnosti da bude zrtva iluzija. Ko, medjutim, snazno dozivi
uspesne korake u toj oblasti, osetice duboko postovanje prema racionalnosti
koja se ispoljava u stvarnosti. Pomocu saznanja on se uveliko oslobadja
okova svojih nada i zelja i pri tom oseca pogruzenost pred uzvisenoscu uma
koji se otelotvoruje u stvarnosti i koji je, kad je rec o njegovim najvecim
dubinama, nedostupan coveku. Cini mi se, medjutim, da je taj stav
religijski
u najvisem smislu reci. Zato verujem da nauka ne samo da religijski poriv
cisti od antropomorfnih nanosa, vec i da doprinosi religijskom oduhovljenju
naseg razumevanja zivota.
Sto vise napreduje duhovni razvoj covecanstva, to je, cini mi se, izvesnije
da put ka pravoj religioznosti ne vodi preko egzistencijalnog straha,
straha
od smrti i slepog verovanja vec preko stremljenja ka racionalnom saznanju.
U
tom smislu verujem da svestenik mora da bude ucitelj ako zeli da izvrsi
svoj
uzviseni vaspitni zadatak.
(Preveo s nemackog Bozidar Zec)