Најпре о изразу "скотна". То никако није прави израз. Прави је једино у свести српског сељака, који себи приписује ванземаљски значај и особине, док је све остало што га окружује сведено на ниво ствари. Тако су и животиње само живе ствари. Немају душу, немају осећања, ништа не разумеју и не осећају. Одатле су потекле и речи које се код нашег народа користе када се говори о животињама - скотност, липсавање (или цркавање), коћење ... А управо су мајке таквих врлих Срба биле скотне - носиле су у својим материцама скотове, па су се самим тим касније о(с)котиле. Ми овде волимо мачке, ја свакако. Дакле, оне су трудне, рађају потомство, и (на жалост) умиру. Када могу тако да се изражавају англоамериканци (не знам за остале, не знам њихове језике да бих читао шта пишу), можемо ваљда и ми. Цитираћу овде део обраћања којим једна од највећих светских "фаца" у мачјој медицини, проф. John August, поздравља сваку нову групу студената:
"... наши клијенти од нас очекују да поштујемо централне улоге које њихове мачке играју у њиховим породицама. Сходно томе, ми са нашим клијентима морамо да комуницирамо не само као ветеринари, већ такође и као педијатри."
Овим је све речено. Нажалост, ово је Србија, никоме на факултету ни на крај памети није да тако нешто каже својим студентима, будућим ветеринарима који ће олако, својим незнањем и ароганцијом (Боже, па они су "доктори"!) да убијају нашу дечицу.
Што се давања пратела тиче, какве сада везе има да ли си смела да га даш? Дала си и готова ствар! На срећу, сме да се даје трудницама ("скотницама"). Обе компоненте од којих се прател састоји тестиране су на трудницама и није било никаквих нежељених ефеката.
Савет да не треба поновити давање пратела (и сличних лекова) после три седмице (после две је још рано) јасно показује ниво знања ветеринара који је дао савет. Тужно је што ће "пучанство" у већини да прихвати тај, а и остале савете који немају везе ни са медицином ни са мозгом, јер даје их дипл. вет. ("доктор"). Коме веровати, ако не њему (њој)? Неће ваљда неком тамо деда Жики!