Nedostajanje

[Lutgarda Briseno]

BorkaPavićević je jedina osoba koju sam poznavao koja je na isti način vladala svojom pojavom i svojim intelektom. Kada bi negde ušla svi bi rekli: Eno je Borka. Kada bi počela da govori, svi bi rekli: Borka priča. Zato njen odlazak ne može da se opiše drugačije nego kao beskrajno nedostajanje. Za Borkom se ne tuguje, za Borkom se ne plače, ona nam je toliko toga ostavila da se pitamo. Borka može samo da nedostaje, jer sada nema ko da da odgovore.

Legat intelektualca je u tome da uđe u sazvežđe malog i znatiželjnog čoveka. Čitavog života fascinirao me je fenomen velikih ljudi. Kako Pina Bauš sprema svoj doručak? U kom trenutku Maja Angelou shvata da je važno kakvi smo jedni prema drugima ? Da li je Bunjuel odlazio na pijacu? Onda sam upoznao Borku. Svaki trenutak sa njom bio je nazaborav. Ali svaki. Koliko mora da te ima, da bi te se toliko pamtilo? To je pitanje na koje još uvek nisam našao odgovor. Sada i neću.

Godinu dana ranije CZKD smo preimenovali u Sigurnu kuću ponosa. Niko, ali niko, nije želeo da nam ustupi prostor nakon što je grad 2010. bio demoliran. Borka je prihvatila, promenila je rasporede svih proba u centru, otkazala druga dešavanja, ali je Nedelja ponosa morala da se desi. Zbog pritisaka i pretnji program je te godine bio slabo posećen. Kada je sve prošlo Borka je napisala pismo u kome je navela da je ponosna što smo baš CZKD izabrali za sigurnu kuću. Meni je to izgledalo kao momenat u kome dete donese neku žvrljotinu ali sa idejom da je na crtežu mačka, a majka mu kaže: Baš je lepo, baš je kao prava maca. Takva je bila Borka.

Borka je bila energija jednog prostora u Beogradu, prostora koji je okupljao i postavljao pitanja. Borka je stvarala prostor u kome nam nije bilo dozvoljeno da odustajemo, ali smo mirno mogli da odspavamo nekoliko sati i da nastavimo. Za Borku, unutrašnje revolucije njenih saboraca bile su neizmerno važne. Sve te unutrašnje bitke pojedinaca izvodila je do kraja bez obzira da li smo ostajali ili odlazili iz zemlje nakon toga. Davala nam je prostor da razumemo šta radimo, bez obrzira na ishod. U tome je njena veličina. U tome je bila lepota Borke. I lepota svega što je stvarala i u čemu je učestvovala.

Tragedija Borkinog odlaska je u našem odustajanju i u kolektivnom uživanju u nerešivosti problema koji nas okružuju. Da je živela još sto godina, ništa ne bismo od nje naučili, jer smo bili tupi da je čujemo dok smo to mogli.

Imam neku teoriju i kao uvek možete me demantovati, dijalog sa vama je i cilj posla koji radimo. Pa ipak, moja teorija je da nedostajanje nije ista stvar za vas, slučajnog prolaznika na ulici, prodavačicu ruža, čoveka koji šeta psa, nečiju mamu i mene. Sigurna sam da je tako. Osporiti se nikako ne može, da svi osećamo da nam neko ili nešto nedostaje, ali ne može se osporiti ni da nedostajanje doživljavamo na različite načine.

Za mene na primer, nedostajanje je melanholija. Čežnja, i usput, da prokomentarišem, koliko slabo čeznemo u ovom novom veku. To što je čežnja svedena na minimum, svelo je ljubav na kliše u ovom novom i ne baš tako ljubopitljivom vremenu. Čeznuti za nečim, razviti istinsku želju, iskon je jedne prave, duboke ljubavi, koja je u stanju da promeni svet.

Da se vratimo na nedostajanje. Po nekim opštim, svedenim definicijama, a prostim jezikom, nedostajanje znači, osetiti potrebu za nekim, ko trenutno nije svakodnevni deo našeg života, neprisutan je fizički, ali vodi paralelni i skroz legitiman život u našim mislima.

Može vam nedostajati neko koga istinski volite, meni recimo u ovom trenutku, nedostaje jedna jaka žena, koja se tu i tamo na jako čudne načine meša u moje odluke i namerno (iako to demantuje) stvara od mene osobu kakva sam. Nedostaje mi majka.

Kroz našu LgbtČiTAONICU nastavljamo svakog drugog ponedjeljka objavljivati queer priče i poeziju, kao i prikaze, recenzije i preporuke književnih djela queer tematike. Danas prvi put objavljujemo poeziju autorice Tanje Stupar Trifunović pod nazivom Nedostajanje.

Ujedno vas pozivamo da se doprinesete ovoj rubrici tako što ćete nam poslati svoje kratke priče, odlomke iz duže prozne forme, ili poeziju. Ako ste pisali/e o nekoj zanimljivoj knjizi ili drugom djelu s queer motivima, ili ako pišete teoriju koja se zanima queer čitanjima, pošaljite nam svoja djela na [email protected]!

Kolorit ludosti slažemo po stolu ove karte nisu za bacanje

podudarna sjećanja nam se smiju u lice

što god odigraš kralj će dotaknuti kraljicu dječak će samo

pokušati da je zainteresira jednim malim srcem u ćošku

poturaš mi jedinice i dame one izigravaju usamljenost

mlate lepezama pred nosom zavode

u tvojim rukama špil drhti i može da se raspe na sve strane

želiš da me svežeš za svoje nesigurne dlanove vrelinom koja se penje

iz utrobe naviše i prijeti da zaljulja sve moje građevine od karata

moje svezane čežnje po džakovima i budžacima zatvorene u neke

mračne hodnike sa znakom stop ispred i vozačkom dozvolom u džepu

Govoriš mi blesave stvari kako možeš biti dječak djevojčica pas

Kroz snove mi ipak prolaziš lako i jednostavno kao mačka

Sanjam kako mi kočnica na autu popušta i ono tek lagano klizi u susret drugom

Lako me je protumačiti

Prećutkujem ti san govorim o običnim stvarima

dajem beskorisne savjete po trgovima te čekam obučena

u mudre starice koje znaju razmrsiti sve probleme

čije predivo nije upredeno sa strastima

vani pada kiša lažem o tom da sam dosegla vještinu njihovih

čvornatih ruku i da svakom končiću poznajem nit

šapućem u sebi neću se zamrsiti u nerazmrsivo tkanje tvojih očiju

kap se zaustavlja na tvom licu i ja osjećam nepodnošljivu žeđ

kasnije stojim iza ćoška sa zatvorenim kišobranom

po meni pljušte uvrede koje govorim sama sebi

mokru odjeću osjećam kao tvoju kožu uz sebe

toplo hladno i pripijeno

Suviše lako mijenjaš raspoloženja i osjećanja

već imam uredno posloženu kartoteku bolesti i nervnih rastrojstava

znam dijagnozu za svakog iz špila

samouvjereno baratam sa kraljem kraljicom damama

dječak usamljen sjedi u ćošku

gledaš me ispod oka i procjenjuješ pokrete mojih ruku

ne zanemarujem ni one najsitnije petice šestice sedmice

moj kartarošu mičem ti kosu sa čela igre su naporne

ništa ne treba da ti zaklanja vid

tebi je dosadno a mene plaše složene strukture ovakvih zabava

razonodi me govori pahulja na tvoj usni

razonodi me govore godišnja doba u tvojim grudima

razonodi me govori tvoje tijelo koje bi da se probudi i poremeti

uigranu logiku mojih karata

moje ruke ne drhte dok premještam lica

dok klizim prstom po tvojoj koži

moje ruke su mirne dok slažem pred tebe mogućnosti i svakom

tvom prstu dajem ime

srećom vatre mog srca sasvim su nevidljive

njega držim u kutiji dok karte razastirem po stolu

da se ne pomješaš sa njim

Kao i sve znatiželjne mačke voliš da se igraš tuđim predivom

govoriš o ljudima kao o junacima knjiga

na mjestima gdje maštaš o mogućim avanturama

kod mene je već odavno stigao bol i odomaćio se kao kućepazitelj

koji s nepovjerenjem gleda na tvoje nagle pokrete i želju

da razmještaš nutrinu kuće prema tvojim potrebama

glad navijena kao sat kuca iz svakog tvog damara

glad za životom koji čas grmi čas drhti sklupčan u tebi

glad za ljubavlju koja može sasvim da te obuzme i učini

da ućuti taj glas koji ti govori da si ti samo jedno

savršeno nedostajanje

Dragi dnevniče, znaš li ti kako izgleda nedostajanje? Ono kada nekoga vidiš u kukuruznim pahuljicama koje doručkuješ, u izlogu radnje sa cipelama i u uvelom lišću u dvorištu. Vremenom to nedostajanje postane tako jako, da više ne možeš da se setiš kakav je osećaj živeti bez njega. Zaboraviš kako izgleda kada dodirneš predmet svog nedostajanja, zaboraviš mu glas i maleni mladeš na vratu, jedino još mirise pamtiš. Oni te u sekundi vrate u prošlost i naprave vrtlog u stomaku zbog koga danima, i naročito noćima, ne možeš da se smiriš. Znaš li o čemu ti pričam? Naravni da ne, ti samo skupina papira, ispunjena mojim tragi-komičnim ispovestima i ponekom suzom, ali to ne znači da ne možeš i ovog puta saslušati moje muke.

Slika njega i glupe plavuše mi se danima vrzmala po glavi i sprečavala me da funkcionišem normalno. Pošto nisam mogla da objasnim mami da mi je potrebno ljubavno bolovanje, morala sam da idem u školu sa ovim mojim jadnim slomljenim srculencetom.

Te večeri u Puslinom zagrljaju skupčana ispod zvezdanog neba na plafonu, razmišljala sam o Đurđinim rečima. Možda je u pravu. Možda moram da nastavim sa svojim životom i prekinem da živim u nadi da će se vratiti i iluziji negovog prisustva u svakom segmentu mog života.

U četvrtak sam se probudila sa željom da budem malo manje Mimi Drama Queen, a malo više Ledena kraljica Đurđa, i rešila da bacim pogled na Matijin instagram. Po vremenu kačenja slika sa treninga, zaključila sam da bi sledeći trebao da se odvije za nekoliko sati. Pitala sam Đurđu, šta misli o mojoj ideji da se prošetamo po parku nadomak sale u kojoj treniraju.

Ispoštovale smo dogovor i koristeći litar i po maskare, postigle smo efekat veštačkih trepavica. Svetlucavo labelo i slatke kape, učinili su da postignemo željeni izgled. Baš kako smo i očekivale, nakon treninga su se uputili ka hamburgernici, prolazeći kroz park.

Matija je prišao da nam se javi, dok je Nenad ozbiljno gledao u svoj telefon. U jednom momentu, podigao je pogled ka Đuđri i nakon pauze od nekoliko dugih sekundi, rekao Matiji da će ga sačekati u hamburgernici.

Pogledala sam Đurđu začuđeno, jer mi nije bilo jasno zašto želi da bude u prisustvu neprijateljski nastrojenog Nenada. Ušli smo u hamburgernicu, i ja sam, u skladu sa laži o nekakvim drugaricama koje očekujemo, sela za sto za četvoro, gledajući u šank na koji su se naši bivši momci naslonili.

3a8082e126