Srpsko Srce Johanovo
Jon Followell
Potresno svedočanstvo o stradanju Srba u "Žutoj kući" (Burelj, Albanija). Prve podatke o tome prosledio je Johan, Nemac kome je presađeno srpsko srce, još daleke 2003. godine. Snovi njegovog donora vodili su ga od Italije, preko Kosova do Albanije... Roman je napisan po istinitom događaju. Specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić" za roman.
Veselin Dželetović, autor knjige "Srpsko srce Johanovo" koja govori o trgovini ljudskim organima i stradanju Srba na Kosovu i Metohiji najavio je da očekuje dolazak koproducenata iz Holivuda i početak snimanja filma po njegovom romanu.
Dželetović je za televiziju "Kurir" u emisiji koja je emitovana jutros najavio da bi budžet za ovaj film mogao da bude oko 15 miliona dolara. Autor očekuje i da će film o stradanju nedužnih ljudi pod okom međunaordne zajednice, snimljen po njegovoj knjizi, "promeniti mnogo toga".
"Iza mene ne stoji nikakva izdavačka kuća ili državna institucija, roman jednostavno sam krči put. Shvatio sam da je meni dat zadatak da svedočim o tome, to su ljudi za koje niko ne govori, koji su stradali u doba mira, pred očima međunarodne zajednice, a to su najnedužniji i najbezazleniji ljudi koji postoje. Oni su ostali da prostorima Kosova i Metohije znajući da nikome ne čine zlo. Ostali su na svom ognjištu i stradali tamo", kazao je Dželetović.
"Nadam se, uzdam se u Boga, da ćemo narednih meseci krenuti sa snimanjem tog velikog holivudskog filma. Naši koproducenti dolaze iz Holivuda, donose dobru količinu novca. To je ipak veliki film, naš budžet je 15 miliona evra. Radimo sve tako studiozno i vodimo računa o svemu jer je to priča koja, po mom mišljenju, može dosta toga da promeni. Ko god je pročitao roman, spoznao je šta se dole dešava", rekao je Dželetović.
Knjiga "Srpsko srce Johanovo" nastala je po istinitom događaju, govori o srpskoj porodici sa Kosova, jedinoj preostaloj u selu i Nemcu Johanu Vagneru, bogatom veleposedniku, koji nosi srce Srbina iz ove porodice, kidnapovanog na Kosovu i Metohiji 1999. godine.
U prilogu novinarke Milene Vujović koji ne RTS-u objavljen pre desetak godina govori se da je posle uspešne transplantacije, Nemac Johan Vagner počeo da sanja nepoznate predele, pravoslavnu crkvu, seosku kuću i pred njom plavookog dečaka. Tragom tih snova koji su se kasnije pretvorili u košmare, Johan je stigao na Kosovo.
"On je mislio da je čovek prodao srce. On nije ni znao da je čovek kidnapovan, nije znao detalje, ali je ipak došao da pomogne finansijski porodicu, jer je bogat. Susret sa dečakom je bio preloman u svemu ovome, zato se saznala istina. On nikad nije video to dete i kaže da to srce nije htelo iz grudi da iskoči, on ne bi ni ispričao priču", ispričao je tada Dželetović novinarki Mileni Vujović.
Inače, prema izveštaju Dika Martija o trgovini ljudskim organima koji je usvojen na Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, autorka Slađana Zarić snimila je dokumentarno igrani film "Žuta kuća". Taj film baziran je uz brojna istraživanja i svedočenja i na dokumentu UNMIK-a iz 2003. godine koji sadrži izjave sveodoka, bivših pripadnika tzv. OVK koji su učestvovali u prebacivanju zarobljenih Srba i drugih nealbanaca sa Kosova na teritoriju Albanije.
Prema tim stravičnim svedočenjima, zarobljeni nesrećni ljudi su u kombijima, u hladnjačama, ponekad i peške prebacivani u Albaniju, tamo držani u privatnim logorima po selima blizu Kukeša, u Bicaju, Burelju, a onda su ubijani, podvrgavani operacijama vađenja organa koji su zatim dalje preprodavani. Neki svedoci ispričali su da su Srbi radili po šumama, sekli drva, visoku u planinama, i da su i na taj način pripremani za sudbinu koja ih je čekala.
Iz planinskih sela, posle selekcija, brojnih analiza i ultrazvučnih pregleda rađenim po privatnim kućama u Albaniji, ovi nesrećni ljudi prebacivani su zatim, kako se navodi u filmu Slađane Zarić, u kliniku u mestu Fuše Kruje blizu aerodroma u Tirani.
U, po zlu čuvenoj "žutoj kući", blizu grada Burelja, rađena je po navodima izveštaja Dika Martija selekcija zarobljenika, zatim i brojne biohemijske analize krvi na osnovu kojih je utvrđivana podudranost primaoca i "prisilnih davaoca" bubrega. Kako bubreg van organizma može da opstane oko 24 sata, taj period bio je dovoljan da se zarobljenik ubije, da mu se izvadi bubreg, avionom prebaci u drugu zemlju gde je bio transplantiran primoacu.
Knjiga "Srpsko srce Johanovo" Veselina Dželetovića nastala je po istinitom događaju. Nepravda načinjena nad jednim Srbinom i spasenje života jednog Nemca pretočeno je u istorijsko književno delo. Srbija NA DANAŠNJI DAN TRAGIČNO JE STRADAO POZNATI SRPSKI PISAC! Preživeo je albansku golgotu, pa se utopio u moru - Mnogi smatraju da je prvom zbirkom pesama PREDVIDEO SVOJU SMRT Na današnji dan pre 106 godina tragoično je nastradao jedan od najpoznatijih i najpriznatijih srpskih pisaca Vladislav Petković Dis.
Ovo je priča o srpskoj porodici, jedinoj preostaloj u selu, gotovo iskorenjenoj, kao i priča o Nemcu Johanu koji nosi srce Srbina, kidnapovanog na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Pisac Veselin Dželetović upoznao je Johana 2004. godine na jednom srpskom groblju u selu na teritoriji Kosova i Metohije i tada saznao za neverovatnu priču. - Knjigu sam želeo da napišem zbog susreta sa čovekom koji nosi srpsko srce i čija priča me je duboko dotakla. Tri godine smo bili u kontaktu, i u meni se probudila neverovatna želja da njegovu priču čuju mnogi. Nekoliko godina nakon transplantacije srca, Johan je želeo da sazna ko je donor i osoba koja mu je spasila život. Tada ga je put naveo na teritoriju Kosova i Metohije - rekao je Dželetović i dodao: Foto: MIloš Rafailović Veselin Dželetović - Izgleda da su nastradali i kidnapovani Srbi 1999. godine bili primorani da potpišu određene papire kao dobrovoljni donatori organa, a to mnogi smatraju upravo jer je Johan ubrzo po dolasku na Kosovo i Metohiju dobio sve podatke o Srbinu koji mu je spasio život. On je bukvalno dobio činjenice o svom donoru od imena i prezimena, preko krvne grupe sve do adrese stanovanja. Žuta kuća U Žutoj kuci, koja se nalazi u centralnom delu Albanije, u blizini grada Burelja, rađena je selekcija zarobljenika, vršenu su brojne biohemisjke analize krvi kako bi se uspostavila podudrnost primaoca i "prisilnog davaoca" organa. Po saznanjima Dika Martija ovde se radilo jedino o eksplantaciji bubrega. Drugi organi nisu bili podesni. Bubreg van organizma može da opstane 24 sata, dok srce recimo može samo 4. Dvadeset cetiri sata je bilo dovoljno da se zarobljenik ubije, da mu se hirurški izvadi bubreg i da se potom avionom prebaci u drugu zemlju gde je bubreg bio transplantiran primaocu koji najcešce i nije imao saznanja o poreklu organa. Susret pun emocija Nemac nije želeo da sazna samo detalje o svom donoru, već mu je namera bila da upozna porodicu čoveka zbog kojeg je i danas živ. - Nakon saznanja svih detalja, Johan je došao do porodice u nameri da im da novac, tačnije da im pomogne finansijski, jer se porodica nalazila u teškoj situaciji. Nemac je tada istakao da je njegov susret sa dečakom, tačnije sinom čoveka koji mu je spasio život, bio toliko emotivan, da je nakon istog on morao često da dolazi na Kosovo i Metohiju - rekao je Dželetović i istakao detalje susreta: - Johan mi je lično ispričao da kada je došao ispred kuće nastradalog Srbina, koja je bila omeđana bodljikavom žicom, on je stavio ruke na ogradu. Ugledao je dečaka na dnu dvorišta, i kako mu je dete prilazilo, on je nesvesno sve više stiskao ogradu, toliko da su mu se oštice žice zarile u dlanove. Istakao je da kada je dečak prišao na metar od njega, da su šavovi od operacije hteli da popucaju. To srce oca je htelo da iskoči napolje! Johan je piscu otkrio neverovatne detalje o događajima koji su usledili nakon prvog susreta sa dečakom - Da li je srce prepoznalo svoje dete? Da li je njegova autosugestija ili božanska promisao? To mi nikada nećemo saznati, ali od tog momenta morao je da dolazi često na Kosovo i Metohiju i da redovno viđa dečaka - rekao je pisac. Očevo srce tražilo sina Mnogi ljudi širom Evrope dobijali su organe koji su 1999. godine oduzimani od kidnapovanih Srba. Međutim oni nisu znali da su "operacije" vađenja organa vršene na najsuroviji način od strane albanskih ekstremista, a da su takozvani dobrovoljni donatori zapravo bili nevini kidnapovani Srbi. - Johan nije znao da srce koje je mu je spasilo život je uzeto na jedan surov, nehuman i krajnje ilegalan način od nevinog čoveka. I upravo zbog tog srca, on je stvorio prave roditeljske emocije prema dečaku. Nakon što je dečakova majka izvršila samoubistvo, Johan je dobio neobjašnjiv poriv da mora da usvoji to dete - kazao je pisac i dodao: - On je tražio da dobije dete, ali stric, tačnije brat nastradalog Srbina to nije dozvoljavao uz objašnjenje da ne želi da njegov bratanac pređe u katolike. Johana to nije sprečilo, i upravo zbog dečaka i njegove želje da ga usvoji, on je prešao u pravoslavlje. I na kraju, srpsko srce Johanovo je dobilo pored sebe svog sina, tako da je Nemac usvojio dečaka. Očevo srce nije dozvolilo da bude drugačije! Porodice otetih i nestalih sa KiM ne odustaju od potrage za istinom Proces pronalaženja i identifikacije otetih i nestalih sa teritorije Kosova i Metohije u poslednje dve godine je u ozbiljnom zastoju - pre svega zbog opstrukcije Prištine. Aljbin Kurti zaustavio je rad Radne grupe komisije za nestala lica Beograda i Prištine, pa je poslednja sednica održana pre dve godine. Porodice traže otvaranje dosijea, policijskih i istražnih dokumenata, svedocenja onih koji znaju, a cute - decenijama. Na Kosovu, prema statistici Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, još 1.621 osoba se vodi kao nestala, a za 23 godine identifikovane su samo 382 žrtve. Većina civila srpske nacionalnosti, nestala je između juna 1999. i decembra 2000. godine, u period kada se rat na Kosovu i Metohiji završio, a snage Republike Jugoslavije povukle. Porodice nestalih još cekaju Zakon o nestalima, i 23 godine posle neumorno tragaju za istinom o svojim najmilijima.
Planeta RAT U UKRAJINI: Časov Jar gori - Desant nastavlja juriš; Poginuo ukrajinski letački as; Žestoke borbe na harkovskom pravcu (FOTO/VIDEO)