Siti smo istorije vreme je za lično

[Vera]

KNJIŽEVNICA LJUBICA ARSIĆ, NAJISTAKNUTIJI „ŽENSKI“ PRIPOVEDAČ
Siti smo istorije vreme je za lično
Ljudima je dosta takozvanih „javnih tema“, zaželeli su se kamernih, intimističkih priča. To interesuje svakog čoveka jer jer to područje vrlo klizavo, prijatno,
a traumatično i nepoznato i mnogo je lakše komentarisati političke stranke nego svoj ljubavni život

 

Kada je reč o ženama piscima na našoj savremenoj književnoj sceni, LJubica Arsić slovi za jednu od najistaknutijih. Arsićeva, vrsni pripovedač, koji iza
sebe ima više uglednih nagrada i priznanja za svoja literarna ostvarenja se sredinom prošle godine oglasila romanom „Mango“, koji je veoma brzo po objavljivanju
postao jedna od najtraženijih knjiga. Razgovaramo o popularnosti romana „Mango“, Ninovoj nagradi, čitaocima
Vaš roman „Mango“ koje je sredinom prošle godine objavila „Laguna“ jedna je od najtraženijih knjiga prethodne godine. Kako ste doživeli uspeh ove knjige
kod čitalaca, budući da je reč o knjizi koja je i tiražom i interesovanjem javnosti „pobedila“ sva vaša prethodna dela?
- Teško mi je da objašnjavam uspeh moje knjige, koja posle pola godine izlazi u četvrtom izdanju, kao što stvarno niko ne može da predvidi niti objasni
šta je to što ljude privlači. Pored pretpostavke da mnogi vole da čitaju o onome što se (navodno) zaista dogodilo, mislim da je u pitanju nešto drugo.

 

PISAC NA ISPITU
Šta trenutno čitate, koje knjige biste preporučili za čitanje?
- Volim da čitam priče pa zato preporučujem irskog pisca Viljema Trevora „Nešto malo sa strane“ kao i priče katalonskog pisca Kima Bonza „Svet najbolji
od svih“. Priče su majstorski ispit svakog pisca, tu se tačno pokaže ko je serdar, a ko vojvoda.

 

Moć da ih opčini, da na njih baci pripovedačke čini suština je piščeve veštine, kroz nju čitalac zaboravlja da li se ono o čemu čita zaista dogodilo ili
je krajnje fantastično, kao u Markesovim romanima. To je sposobnost slična mantri, koja vezuje koncentraciju. Kad neko u društvu interesantno priča, slušate
ga kao hipnotisani. Ostali dave iako su njihove teme možda zanimljivije.
Često se srećete sa vašim čitaocima na književnim susretima, sajmovima knjiga, knjižarama. Kako izgleda vaš kontakt sa čitaocima? Šta vas najčešće pitaju,
o čemu razgovarate?
- LJudi su pomalo prezasićeni istorijom, ratom i takozvanim „javnim temama“, zaželeli su se kamernih priča, intimističkih, koje zalaze u lično područje
sklonjeno od oka javnosti. Pri tom mislim na ljubav kao splet različitih stanja i osećanja, od prijatnosti, ekstaze, pa do mržnje i nasilja. To interesuje
svakog čoveka jer jer to područje vrlo klizavo, prijatno, a traumatično, i nepoznato. Svakog interesuje šta se tamo dešava kad se spuste zavese. Na književnim
večerima moji čitaoci se bojažljivo javljaju. Mnogo je lakše komentarisati političke stranke nego svoj ljubavni život.
Na čemu trenutno radite?
Dok mi se film buduće knjige mota po glavi, ne želim o njoj da pričam da ne bih umanjila napetost neophodnu za pisanje. Neka bude iznenađenje. Svakako
ću u njenom stvaranju uživati, za mene je to preduslov da se dopada i čitaocu.
Vaš roman je bio u konkurenciji za Ninovu nagradu.. Izgleda da je ovo ipak „muška nagrada“...
- Problematična je činjenica da je za 54. godine postojanja ove nagrade samo dve žene dobiju. Velika i nenadoknadiva nepravda je naneta Biljani Jovanović,
izuzetnoj spisateljici, takođe i Juditi Šalgo, koje više nisu među živima. Žiri povremeno proturi u četvrtfinale pokoju ženu, ali nagrade suvereno nose
muškarci, pretpostavljam zato što za mnoge ono što pišu žene nema nikakvu težinu, nije dovoljno ubedljivo i nekako se olako i površno okarakteriše kao
tivijalno. Kič se tako lako pripisuje ženama, jer je u „muškim“ knjigama tako dobro sakriven u takozvanim ozbiljnim temama, često ispričanim na diletantski
i patetičan način.

 

Autor:
Mila Milosavljević