SVE ŠTO SU KRILI OD VAS U VEZI OBRENOVIĆA

[plavi kristali]

SVE ŠTO SU KRILI OD VAS U VEZI OBRENOVIĆA

Rehabilitujmo Kralja Aleksandra i Kraljicu Dragu!

 

 

 

PROKLETSTVA KAO DEO SRPSKE ISTORIJE

 

Svetiteljska i carska loza Nemanjića stvorila je od Srbije u 12. i 13. veku najmoćniju državu na Balkanu. Sveti Simeon - Stefan Nemanja, podario nam je ujedinjenu srpsku državu. Njegov sin princ Rastko Nemanjić odrekao se prestola i posvetio duhovnom životu, postavši Sveti Sava, tvorac naše Crkve. Stefan Prvovenčani postao je prvi srpski krunisani Kralj 1217. godine, a Srpska pravoslavna crkva utemeljena je 1219. Kralj Milutin nam je, izmedju ostalog, darivao Gračanicu. Car Dušan je od Srbije napravio moćno Carstvo koje se prostiralo na dve trećine Balkanskog poluostrva. Srbiji je svojim Zakonikom doneo i prvi pravni dokument. Dušanov moćni spomenik stoji danas ispred Palate pravde u Beogradu, podsećajući da "sudije sude po Zakonu, a ne u strahu od Cara".

 

Međutim, Car Dušan je jedini iz loze Nemanjića koga Srpska crkva nije proglasila za Svetitelja. Razlog je to što je Dušan prekršio sveto pravilo i na tle Svete Gore (Athos) doveo svoju ženu Jelenu. Ona je bila prva i jedina žena koja je ikada posetila Hilandar. Prema legendi, nije bukvalno stala na tle Svete Gore, već su je sluge nosile u nosiljci. Medjutim, bila je prisutna tamo. Dušanova smrt i danas je obavijena tajnom. Da li je najmoćniji vladar Srbije, čiju srpsku državu više niko posle njega nije nikada mogao da dostigne, umro naprasno od srčanog udara, u punoj snazi, ili je bio otrovan... To nikad nećemo saznati.

 

Prokletstvo zbog kršenja svetog pravila Hilandara odrazilo se na Dušanovog sina, Uroša Nejakog, drugog i poslednjeg srpskog Cara. Srpstvo Carstvo se raspalo a pohlepa je zahvatila srca mnogih oblasnih gospodara.

 

Naš narod kaže da "dok jednome ne smrkne, drugome ne svane". Politički uspon Knjaza Miloša početkom 19. veka zasnovan je na ubistvu Karadjordja. Pala je kumovska krv. Na žalost, ubistvo Karadjordja prenelo je prokletstvo na Miloševe potomke iz dinastije Obrenović. I mladi Knez Mihailo i mladi Kralj Aleksandar Obrenović nisu imali naslednike. I jedan i drugi ubijeni su istoga dana, 29. maja, sa razmakom od 35 godina. Prvi je ubijen 1868. godine, a drugi 1903.

 

Ubistvom svog oca (ili očuha, svejedno), Karadjordje je napravio greh. To se prenelo i na druge Karadjordjeviće. Kralj Aleksandar Prvi je ubijen u Marseju (jedini srpski vladar koji nije ubijen od strane srpske ruke), a mladi Kralj Petar Drugi doživeo je tešku sudbinu u izgnanstvu, ne dočekavši da ponovo vidi svoju zemlju.

 

Zbog ubistva premijera Srbije Zorana Djindjića, čije ubice sada pišu knjige, ko zna kakvo će nas prokletstvo stići...

 

Srpski narod je napravio neoprostivi greh kada je pristao da mu se na glavu 1945. godine namakne komunizam. Odricanje od vere, identiteta, nacije, istorije, tradicije i skrnavljenje svega na čemu se temelji vekovima stvarano srpsko nacionalno tkivo, proizvelo je lutanje koje i danas traje. Imamo tri države, tri grba, tri himne, dve valute, jedan okupirani deo države, jedan deo koji hoće da se pošto-poto odvoji, jedan koji traži još veću autonomiju, srpski narod je u velikom broju van matice, a najsvetiji deo same Srbije, nemanjićko Kosovo, okupirano je i nemoćno, i klizi nam iz ruke. Srbija je prošla teška iskušenja. Od potpune izolacije do bombardovanja, u neprirodnim granicama, grca u problemima, biološki, ekonomski, psihološki, moralno i duhovno izgubljena.

 

Tek nedavno su učinjeni prvi hrabri koraci ka nacionalnom pomirenju. Skupština Srbije je izjednačila prava partizanskih i ravnogorskih boraca, u smislu statusa, prava na nagradu, penziju. Srbija je usvojila svoje istorijske državne simbole, kojim zaista treba i možemo da budemo ponosni. U najavi je zakon o rehabilitaciji svih lica osudjenih po ideološkoj ili političkoj liniji. Rehabilitovaće se mnoge ličnosti.

 

Potrebno je nacionalno pomirenje izmedju komunističke i anti-komunističke Srbije, potrebno je zalečiti rane iz Drugog svetskog rata, ali je takodje potrebno izmiriti dve srpske kraljevske dinastije - Obrenoviće i Karadjordjeviće.

 

Na parastosima poslednjim Obrenovićima, poslednjih godina vidjeni su i članovi dinastije Karadjordjević. To je prvi korak ka sveopštem srpskom nacionalnom pomirenju.

 

Ukoliko ne želimo nova prokletstva, nadajmo se da ćemo uspeti da se izmirimo, i istorijski, i pred Bogom, i pred samima sobom, pred našim precima, ali i budućim generacijama koje dolaze, kako bismo im ostavili Srbiju neopterećenu raznim sukobima iz prošlosti i kako bismo svetla obraza krenuli napred u novu eru.

 

Najzad, smatramo da bi, posle sto godina, konačno trebalo rehabilitovati i dve pomalo zaboravljene ličnosti - Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljicu Dragu Mašin. Ovaj tekst je posvećen njima.

 

 

SRPSKI ROMEO I JULIJA

 

Mnogi naši zaljubljeni parovi, ako imaju para, idu u Veronu da se zakunu na večnu ljubav i vernost, na grobu Romea i Julije. Oni zapravo i ne znaju da je postojao jedan par u Srbiji, srpski Romeo i Julija - Kralj Aleksandar i Kraljica Draga, čije su grobnice skromne i sakrivene od očiju većeg dela javnosti, i da se zapravo i ne mora ići u Veronu da bi se dobila potvrda prave ljubavi...

 

"Sve za obraz, obraz ni za šta". Nije se tako nekada samo govorilo, tako se i živelo. Srbija je bila pravoslavna, patrijarhalna država. Postojao je izuzetno strog moralni kodeks. U današnjem tzv. modernom, duboko ateiziranom i komercijalizovanom društvu, moralnih vrednosti gotovo da i nema, ili ih ima veoma malo. Ili su naopake. Vera, Otadžbina, Srbija, Kralj, Sloboda, Zastava - nisu to bile samo reči. To su bile svetinje...

 

Bio jednom jedan dečak koji se zavadio sa svojim ocem. Srpski inat takav kakav je, tek sin napusti svoj dom. A bili su svetosavski mrazevi. Sklupčao se on tako na klupi, smrznut. Odjednom, kao da se neka vila pojavila, pojavi se jedna otmena gospodja. Ona se postarala da taj dečko bude primljen kod nje u topli dom, nahranjen i situiran.

 

Ta dobra žena bila je Draga Lunjevica - kasnije Mašin, kasnije Obrenović, buduća Kraljica Srbije.

 

Mlad čovek kojem je pomogla ubrzo je završio Bogosloviju i postao djakon. Tek kada je obukao svešteničku mantiju, došao je ponovo u kuću svog oca.

 

Otac mu je poljubio ruku. I dok se sin zadovoljno smešio, a oči mu sijale od sreće, reče njegov otac, još uvek se inativši: "Budalo, ne ljubim ja ruku tebi nego Srpskoj pravoslavnoj crkvi"...

 

Taj djakon bio je deda sadašnjeg Hadži dr Stojana Adaševića, čija knjiga o poslednjim Obrenovićima je i poslužila kao inspiracija za ovaj tekst.

 

Dakle, Draga, tada još "obična" žena iz gradjanskog sloja, pomogla je dedi Hadži dr Stojana Adaševića da postane djakon. Iz zahvalnosti i poštovanju prema svom dedi ali i prema Kraljici Dragi, pomenuti gospodin je objavio knjigu u kojoj govori o mnogo tome što najšira javnost još uvek ne zna o poslednjim Obrenovićima.

 

Knjiga se zove "Čaršijske priče ili istina o poslednjim Obrenovićima", Elit, Beograd, 2005. Autor je, kako smo rekli, Hadži dr Stojan Adašević, kojem se zahvaljujem na inspiraciji za ovaj tekst.

 

 

I MRTVI SKRIVENI OD JAVNOSTI

 

 

U crkvi Svetog Marka u Beogradu postoje grobnice Cara Dušana (zemni ostaci preneti iz Prizrena) i patrijarha Germana.

 

Medjutim, u kripti crkve, da ne kažemo u podrumu, stoje grobnice jednog srpskog kraljevskog para. Njenog Veličanstva Kraljice Drage i Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra Obrenovića, i još nekih ljudi. Tu već 60 godina čame jedan srpski Kralj i Kraljica, i tek poslednjih godina, javnost je ponovo počela da se interesuje za njih.

 

Pre Drugog svetskog rata, postojala je stara crkva Svetog Marka. Na Tašmajdanu je tada bilo pravoslavno groblje. 6. aprila 1941. godine, bombama nacističkog Luftvafea teško je oštećena stara crkva Svetog Marka, koja će biti srušena i na njenom mestu biće podignuta nova crkva, kakvu znamo danas. Stradala je i mermerna ploča na kojoj je pisalo:

 

Ovde počivaju

u miru Božijem

Njegovo Veličanstvo Kralj Srbije

Aleksandar Obrenović

i

Njeno Veličanstvo Kraljica Draga Obrenović

koji poginuše od zlikovačke ruke

29. maja 1903.

Večan im pokoj.

 

Okt. 1917

 

 

Spomen ploča je bila postavljena za vreme austrougarske okupacije Srbije. Tabla je bila u belom mermeru sa zlatnim slovima i mesinganim ukrasima, na crkvenom zidu.

 

Komunističko oslobodjenje od nemačkog okupatora dovelo je do terora kakav se ne pamti u srpskom narodu još od turskog doba...

 

Na mestu starog pravoslavnog tašmajdanskog groblja napravljen je Tašmajdanski park. Mnogi pokojnici, Bože oprosti, bili su premeštani, mnogi nadgrobni spomenici uništeni. Sanduci sa ostacima poslednjih Obrenovića na kojima je latinicom samo pisalo "Aleksandar" i "Draga" (bez ikakvih kraljevskih ili vladarskih oznaka) spušteni su u tamnu i teško pristupačnu kriptu nove crkve Svetog Marka. Malo ko je i znao da su poslednji Obrenovići, ubijeni na tako surov način, i u smrti bili poniženi, sahranjeni baš tu.

 

Tek 19.03.1995. Hadži dr Stojan Adašević objavio je prvi stidljiv članak u "Politici" u kojem je podsetio javnost na poslednje Obrenoviće. Bilo je to prvo javno pominjanje poslednjih Obrenovića od završetka Drugog svetskog rata.

 

Pale su komunističke stege cenzure i jednoumlja i Srbi, bar oni koji su želeli, mogli su slobodno ponovo da otkrivaju veći deo svoje istorije, koji je od njih bio skrivan ili izvrtan. Danas je kripta crkve Svetog Marka osvetljena i sredjena, održavaju se redovni pomeni poslednjim Obrenovićima. Ipak, jedan Kralj i Kraljica Srbije zaslužili su da budu sahranjeni po protokolu i uz sve kraljevske i državne počasti, i to ne u kripti, već u samoj crkvi, uz adekvatnu spomen ploču. Nadamo se da će se to jednoga dana i desiti.

 

Aleksandar i Draga - kažnjeni su bili za života, kažnjeni su bili i posle smrti. Kakvi god da su im gresi bili, oni su ih okajali višestruko. Srpski narod treba da ih na njihovim grobovima zamoli za oproštaj.

 

ISTORIJU PIŠU POBEDNICI

 

Istorija je učiteljica života, kaže naša narodna poslovica. A onda je neko došao i silovao nam učiteljicu, kaže i nezvaničan nastavak te poslovice.

 

U srpskoj istoriji, a verovatno i drugde, čest je slučaj da istoriju ne pišu istoričari, kao profesionalni naučni radnici, čiji je cilj da objektivno, sa vremenske distance, iz što više izvora, sagledaju pojave, dogadjaje, ljude iz prošlosti, već političari ili istoričari lojalni politici (vladajućoj partiji, eliti, dinastiji ili ideologiji). Posle rata, istoriju pišu pobednici. Znamo kakvu istoriju su pisali komunisti.

 

Srednjevekovnu istoriju i, ako hoćete, propagandu, vršili su epski guslari i najveći velikodostojnici Crkve. Crkva je od Lazara napravila mučenika a od Brankovića izdajnika, iako postoje mnoge teorije koje govore da Branković uopšte nije bio izdajnik, već žrtveno jagnje na koga je trebalo svaliti krivicu za poraz. Isto tako, turski vazal Kraljević Marko veliča se kao najveći srpski junak. I tako dalje.

 

Posle nestanka Obrenovića 1903. godine, Karadjordjevići, odnosno njihovi istoričari su o Obrenovićima, naročito o poslednjim Obrenovićima, pisali sve najgore. Kad su došli komunisti, nije se moglo pisati lepo ni o Karadjordjevićima ni o Obrenovićima. Danas, hvala Bogu, može da se piše o svemu. Od dvorskih istoričara do ideoloških partijskih komesara, došli smo, izgleda, do skoro potpune slobode u proučavanju (i objavljivanju) istorije. Ipak, još uvek ne smete baš tako otvoreno da pišete o raznim aktuelnim tipovima u sferi politike, biznisa i kriminala, ali recimo da smo, generalno gledano, napredovali.

 

Danas više nemamo guslare i epske pisce, Crkva ima sasvim drugu ulogu, a propaganda je uglavnom prepuštena masovnim medijima, državnoj televiziji, novinama, i drugim instrumentima koji se nalaze uglavnom u rukama jedne ili druge političke stranke.

 

Prošlo je više od jednog veka od ubistva poslednjih Obrenovića. Sasvim dovoljno za jednu istorijsku distancu i za objektivno izučavanje "lika i dela" Kralja Aleksandra i Kraljice Drage.

 

 

DRAGA - DROLJA ILI SVETICA?

 

Draga Lunjevica je bila lepa i pametna devojka, kasnije izuzetno obrazovana i načitana žena. Iako odgajana u patrijarhalnom duhu, bila je izuzetno liberalna za svoje vreme. Dosta je čitala, pisala, prevodila. Isidora Bjelica za nju kaže da je pod pseudonimom objavljivala ljubavna i erotska (za ono doba) pisma u listu "Domaćica", koja su se krišom čitala medju pubertetlijama, "kako muškinjom, tako i ženskinjom". Draga je, tvrdi Isidora, prva srpska lirska pesnikinja i prva spisateljica srpskog ljubavnog žanra. Draga se, po Isidori, može smatrati i prvom srpskom feministkinjom, budući da se Draga borila za bolja prava žena u društvu, za bolje obrazovanje devojčica i devojaka i za njihovu veću samostalnost.

 

Kraljica Draga prva srpska feministkinja?!

 

Šta li na to kažu ČETIRI JAHAČICE APOKALIPSE, kako duhovito reče izvesni R.M.M., misleći pre svega na gospodje iz takozvanog gradjanskog i civilnog sektora - Sonju Biserko, Sonju Liht, Natašu Kandić i Biljanu Kovačević-Vučo (ne mora tim redom).

 

Elem, Draga Lunjevica se udala za inženjera Svetozara Mašina, čime je postala Draga Mašin. Zli jezici su je zvali "mašinka". Draga je bila izuzetne lepote, inteligencije, obrazovanja. Skučeni život odane supruge i domaćice tesno joj je padao. Mašin je bio stalno odsutan, ispitujući minerale i rude. Dragi su minerali bili dosadni, njoj je trebao neko ko bi sa njom podelio strast o književnosti, filozofiji, ljubavi. Mašin je bio kulturan, ali dosadan i uštogljen intelektualac, čovek zaljubljen u svoju nauku a ne u svoju suprugu. Sa njim Draga nije imala dece.

 

Draga je u čaršiji bila primećena po svojoj lepoti, otmenosti i šarmu. I sama Kraljica Natalija Obrenović je primetila Dragu. Razvilo se prijateljstvo, koje će tek kasnije prerasti u otvoren animozitet i ljubomoru izmedju dve žene. Isidora Bjelica čak tvrdi da je u njihovom odnosu, u nekim momentima, bilo i mnogo više od prijateljstva... 

 

Draga je postala dvorska dama Kraljice Natalije.

 

Draga je tako iz potpune anonimnosti uskoračila u Dvor, u svet šaputanja, kikotanja, skrivenih igara, zamki, spletki, visoke politike, otmenih balova sa raskalašnim toaletama. Draga je ubrzo znala sve što se u i oko Dvora dešavalo. Znala je za bračne probleme Kralja Milana i Kraljice Natalije Obrenović, čak i pre nego što su ti problemi izašli u javnost.

 

Aleksandar, 12 godina mladji od Drage, bio je nesigurna ličnost. Po svemu sudeći, bio je impotentan, ali ne sa svakom ženom. Bio je rastrzan svadjama izmedju oca Milana i majke Natalije, koji su se oko njega borili, ali ne darujući ga ljubavlju i pažnjom roditelja, već poklonima i udovoljavajući njegovim željama i hirovima. Mora da je bila haotična i nesrećna duša mladog Aleksandra... Uglavnom, Aleksandar nije imao mnogo žena u svom životu, a odrastao je bez roditeljske ljubavi, naviknut da mu se ispunjava svaki hir, što će se odraziti i na njegovo kasnije ponašanje.

 

Poznatno je da je postojala izvesna "animir dama" koju je Kraljica Natalija angažovala da "poduči" njenog sina "ljubavnim veštinama u krevetu". Madam Iks, koja je verovatno radila za neku stranu obaveštajnu službu (rusku, tursku ili austrougrarsku), zavodila je mladog Aleksandra, i za uzvrat mu "izvlačila" informacije. On je nju darivao novcem i poklonima, ona je njega seksualno zadovoljavala. Često bi mu samo pod nos poturila papir i cvrkutavim glasom rekla: "Mili, uradi to za mene" ili "Mili, potpiši mi ovo", i Aleksandar bi bez ikakvog razmišljanja i bez ikakve provere poturenog mu papira pristajao.

 

Animir dama je mnogo para i informacija isisala iz srpskog Dvora, da je to moralo da prestane. Nije bila tajna da se Aleksandar u Dvoru jedino okretao za Dragom, dvorskom damom svoje majke. Nekako je jedino za njom osećao žudnju. I, ubrzo, Draga je gurnuta u zagrljaj Aleksandru, budućem Kralju Srbije.

 

Iza svega je stajao Genčić, ministar, koji će odigrati i jednu od ključnih uloga u zaveri, kasnije, 1903. godine. Kada su prvi put "Genčić i prijatelji" došli pred Draginu kuću u blizini Slavije (to je tada bila periferija Beograda), ona je nahuškala svog psa na njih. Genčić je prošao sav izujedan preskačući ogradu. Sledeći put poveli su i sveštenika, Dragoj je bilo rečeno da pristane na brak sa Aleksandrom, ne zbog nje, nego zbog Srbije. A Srbiji je trebao naslednik, Dinastiji je trebao kontinuitet. Ucenjena, Draga je pristala.

 

Ipak, iznela je Draga i neke svoje zahteve. Prvo, da se spasi manastir Hilandar, da ne padne u bugarske ruke, da ne prodje kao manastir Zograf.  Manastir Zograf je nekada je bio srpski. Pošto je upao u dugove, Bugari su pristali da otkupe dug, ali da im se dug vrati u određenom roku sa sve kamatom na kamatu. Kako država Srbija nije mogla da pomogne, obzirom da su ratovi bili česti, Bugarima je pripao manastir Zograf. Da se slična stvar ne bi desila i sa Hilandarom, Draga je rekla da se daju sve potrebne sume kako bi se Hilandar spasao dugova i kako bi ostao u srpskim rukama.

 

Tako, zahvaljujući Kraljici Dragi, manastir Hilandar je sačuvan i ostao je u srpskim rukama i danas, na Svetoj Gori, koja ima poseban status u okviru grčke države. Najveći ponos Hilandara - Miroslavljevo Jevandjelje, najstariji sačuvani dokument na staroj srpskoj ćirilici, koji je napisao brat Stefana Nemanje, Miroslav, vladar Huma (Hercegovine), dat je kasnije na poklon Kralju Aleksandru Obrenoviću, kao izraz zahvalnosti kraljevskom paru Obrenovića za sve ono što su uradili za Hilandar.

 

Sem da se sačuva Hilandar da ne padne Bugarima u ruke, Kraljica Draga je iznela i druge zahteve: da se više pažnje posveti obrazovanju devojčica i devojaka, da se više novca daje crkvama i školama, kao i da se više pomažu siroti. Tek kada je dobila garancije da će sve tako i biti, pristala je da stupi u bračnu vezu sa 12 godina mladjim Aleksandrom.

 

Sigurno da je Dragi imponovalo da umesto dvorske dame postane Kraljica Srbije, sa svim privilegijama koje to donosi. Medjutim, Draga je, posle prvobitnog navikavanja na novi život, pokazala štedljivost. Prema svom mužu bila je topla, puna razumevanja, ljubavi i nežnosti. On je u nju bio ludo zaljubljen. Pošto nije bio sposoban sam da vodi državu, ona mu je iz senke pomagala. Srbiju je za kratko vreme ponovo učinila bliže Evropi. Rešila je da raskrsti sa luksuznim ponašanjem Kralja Milana i Kraljice Natalije. Stopirala je uvoz vina i sireva iz Francuske, i naredila da se na Dvoru konzumira samo i isključivo srpska hrana, čak i na najvažnijim manifestacijama i pred stranim diplomatama. Umesto raskošnih balskih toaleta naručivanih od pariskih kreatora, volela je da se oblači u srpske narodne nošnje iz svih krajeva Srbije. Uživala je da se oblači u haljine koje su nosile stare srpske Kraljice i Carice, koje je mogla da vidi u freskama. Bila je vrlo štedljiva što se tiče života u Dvoru. Aleksandar joj je često prebacivao: "Moja cherie, golubice moja, zašto skraćuješ sebi uživanje? Ti si Kraljica Srbije i kao Kraljica treba da živiš. Ti to zaslužuješ, ti zaslužuješ i mnogo više. Ako ni to nije dosta, ima sve zvezde da poskidam za tebe, ima svi da ti se dive". A ona bi mu odgovorila: "Moj cheri, ja živim sasvim lepo, ali moramo da damo primer i ostalima. Moramo da štedimo, da bi i ostali štedeli, da bi Srbija bila bogatija". Kao i uvek, Aleksandar je popuštao.

 

Aleksandar je, po svemu sudeći, imao Edipov kompleks. Tražio je - i našao - ženu koja što više liči njegovoj majci. Jedino tako je mogao da funkcioniše, jedino ga je Draga činila srećnim. Čak i u poslednjim trenucima njihovih mladih života, Draga je skočila da ga zaštiti, a ne on nju... Draga je podnela najveći broj uboda sablji, noževa, kuršuma...

 

Kraljica Draga je puno davala za siromašne, decu, djake, stipendije studentima da se školuju u inostranstvu... Pomagala je mnoge umetnike, pisce, slikare. Danas, kada bi se neka umetnička institucija setila da bar pomene Kraljicu Dragu...

 

Prve godine braka sa Aleksandrom su joj verovatno bile jedine lepe godine u životu.

 

 

NASTAVIĆE SE.

 

Priredio: A.M.