Sahrani Davorjanke Paunovic nije prisustvovao - samo Tito !?!?!?
¦¦¦ DWH ® ¦¦¦
VOLELA GA JE VISE OD SVOG ZIVOTA
Novinar BOGOSAV MARJANOVIC bio je prvi novinar koji je u dvorskom parku u
Beogradu posetio grob Davorjanke Paunovic. A onda je decenijama tragao zasto
je ona morala da umre, uopste i ne sluteci do kakvih ce senzacionalnih
otkrica da dodje
Dok je Josip Broz bio ziv, o Davorjanki Paunovic Zdenki, mladoj studentkinji
iz Pozarevca i Titovoj ratnoj sekretarici, koja je umrla 1. maja 1946.
godine u sanatorijumu na Golniku, a sahranjena u dvorskom parku na Dedinju -
nije se uopste govorilo, a pogotovo pisalo.
Tek posle Titove smrti o njoj se pocelo suskati, ne samo kao o njegovoj
najblizoj saradnici, nego i - velikoj ljubavi.
Pojavile su se jos dve, prosto neverovatne price: da Davorjanka nije morala
da umre od navodne "fibroze na desnom plucnom krilu", vec da je namerno, po
naredjenju kontroverznog Steve Krajacica, bez Titovog znanja, slabo i
pogresno - lecena i tako, navodno namerno, likvidirana, da bi njeno mesto
zauzela Krajaciceva izabranica, Jovanka Budisavljevic, koja je jos za
Davorjankina zivota, bila, u sklopu tajnog plana, dovedena za domacicu vile
u Uzickoj i Belog dvora na Dedinju, sredinom 1945. godine.
Pojavila se tada i jos jedna prica: da Tito i Davorjanka iz te svoje
vanbracne veze imaju sina koji je rodjen februara 1942. godine u Foci i koji
danas zivi negde u Srbiji.
Ali, najpre: ko je bila Davorjanka Paunovic?
Rodjena je u Kucevu 1921. godine, gde joj je otac Milan bio ucitelj. Majka
Bisenija-Bisa, kako su je svi zvali, bila je domacica, poreklom iz ugledne
pozarevacke porodice - Miletic.
Davorjanka, koju su svi u porodici zvali Darica, imala je sestru Borku koja
je umrla 1932. godine. Tako je Darica sa jedanaest godina postala -
jedinica. Zato se stalno druzila sa sestrama od ujaka Dragomira Miletica -
Verom, Olgom i Brankom. Sestre Miletic su najvise uticale na Davorjanku, da
jos kao ucenica pozarevacke gimnazije prihvati ideje komunizma. Zbog toga su
ih i prozvali "crvene devojcice iz Pozarevca".
Davorjanka je od malena volela lepo da se oblaci. Imala je svoju krojacicu i
uvek je bila "ekstra". Govorila je odlicno francuski i nemacki. U Pozarevcu
je 1937. primljena u SKOJ, a sledece godine je zavrsila veliku maturu. Zarko
je zelela da studira agronomiju, ali njeni su se roditelji tome energicno
usprotivili. Upisala se na Filozofski fakultet u Beogradu, odsek -
germanistike. I, cudno za to vreme, "crvena devojcica iz Pozarevca" i
skojevka, uspela je da dobije smestaj u Studentskom domu "Kraljica Marija"
(danas "Ivo Lola Ribar") u Beogradu. Postala je clan Udruzenja studenata
Filozofskog fakulteta i Akcionog odbora studenata za mir.
U lepu i naocitu Davorjanku, vec na prvi pogled, zaljubio se, student
medicine Jovan Kapicic, vec u to vreme poznati komunista i studentski lider.
Ni ona nije ostala ravnodusna. A Partija je tu "vezu" odobrila. Ubrzo je i
Davorjanka primljena u Partiju i cesto je kao specijalni partijski kurir
putovala izmedju Beograda i Zagreba. Tako je i upoznala - Tita.
Kada?
Oponasala je Tita i govorila - dapace
Po jednima, Davorjanka je za Titovog licnog kurira i pratioca odredjena maja
1941. godine, kada ga je dopratila iz Zagreba prilikom njegovog konacnog
prelaska u Beograd, odakle je te jeseni i otisao u partizane.
Po drugima, ona je jos 1939. ili 1940. postala kurir Centralnog komiteta
KPJ, mozda cak i licni Titov kurir za specijalne zadatke, sto je u takvim
slucajevima uvek ostajalo u dubokoj konspiraciji i bilo velika tajna za koju
je moglo da zna samo nekoliko ljudi, a u izuzetnim slucajevima samo
generalni sekretar partije - Josip Broz.
Zagovornici ove druge pretpostavke, kazu da stari i iskusni ilegalac kakav
je bio Tito, ne bi prihvatio da ga u jednom tako sudbonosnom trenutku, u
maju 1941. godine, iz Zagreba za Beograd prati devojka koja mu odranije nije
bila poznata i oprobana u obavljanju vaznih i specijalnih partijskih
zadataka. Tito nikada nije rizikovao ako nije morao, niti je u svom
ilegalnom radu pravio greske. Davorjanka je pre ovog zadatka sigurno bila
dugo proveravana.
Davorjanka je u Zagrebu odsedala u najskupljim hotelima, nosila je skupocena
krzna, sluzila se iskljucivo nemackim, francuskim i ceskim jezikom. Zato je
prilicno verovatan podatak da je Tito Davorjanku, vec kao proverenog kurira
i smelu i vestu konspiratorku licno upoznao u zagrebackom hotelu
"Esplanada", u jesen 1940.
Davorjanka je ocekivala ugovoren "vazan sastanak" ne znajuci sa kakvom ce se
licnoscu susresti. Kada joj je Tito prisao, razmenili su ugovorene lozinke i
nastavili da razgovaraju na nemackom jeziku. Tito je vec dosta znao o
Davorijanki i tog puta je hteo da je neposredno upozna i o njoj donese svoj
sud. Stekao je odmah utisak da je ona ilegalac izuzetnog kova. Zapravo, od
tri devojke, partijske aktivistkinje, koje je za taj posao Rankovic
preporucio Titu, on je odabrao - upravo nju. Da li samo zbog njene
privrzenosti Partiji, savrsene umesnosti i snalazljivosti u ilegalnom i
konspirativnom radu ili zbog njene lepote i ljubavi koja se iznenada,
izgleda, obostrano, rodila vec na - prvi pogled.
Najverovatnije: i zbog jednog i zbog - drugog.
U tadasnjim policijskim izvestajima pominje se izvesna "dama" u
komunistickim redovima, koja ima "vaznu funkciju", a kojoj nikako ne mogu da
udju u trag. Ista ta "dama" pominje se cesto i kasnije u toku - rata.
Tito je zajedno sa svojim prijateljom, saradnikom i zastitnikom Josipom
Kopinicem, ilegalnim predstavnikom Kominterne za Jugoslaviju, posmatrao
ulazak Nemaca u Zagreb, u aprilu 1941. godine, stojeci na glavnom gradskom
trgu. Kad je video kako veliki broj Zagrepcana sa odusevljenjem pozdravlja
Nemce, klice im i zasipa ih cvecem i darovima, Tito se rezignirano obratio
Kopinicu: "Idem ja u Srbiju. Tamo za jednog ubijenog Nemca streljaju sto
Srba. Tamo se dize ustanak. Od tog posla, prema ovome sto vidim, ovde u
Hrvatskoj - nema nista."
I Josip Broz je, pod laznim imenom, u pratnji Davorjanke, u maju 1941.
stigao u Beograd.
Mnogo kasnije, na jednom savetovanju istoricara 1971. godine, moglo je da se
cuje, da onda, niko ni u Partiji nije tacno znao s kim je Tito tada dosao iz
Zagreba u Beograd.
Tito je u Beogradu sa svojim saradnicima uzurbano ilegalno pripremao
ustanak. Davorjanka je stalno bila uz njega, pomazuci mu u svemu, upucena i
u njegove najpoverljivije partijske tajne.
Tada je, poslednji put, skoknula i do Pozarevca da vidi roditelje. Svi, pa i
roditelji, iznenadili su se kako je dobro izgledala. Nije vise licila na onu
buntovnu revolucionarku, nego na uzdrzanu i koketnu damu. Bila je
ekstravagantno obucena: imala je kaput od uvoznog stofa, sasiven po
poslednjoj modi, preko ramena je nosila krzno od srebrne lisice, a na glavi
je imala moderan i skupocen sesir. Niko vise u Pozarevcu nije verovao da
pripada "komunjarama", kako se to u ljoticevskim krugovima govorilo. Cak i
pozarevacki sreski nacelnik Voja Stefanovic, zvani Zuca, izvestio je
nadlezne da je "Davorjanka prestala da se bavi komunizmom i postala je fina
gospodjica u prestonici".
A ona je vec tada bila ne samo specijalni kurir i saradnica generalnog
sekretara KPJ nego izgleda i vise od toga. Cesto je upotrebljavala i rec
"dapace".
Kad su je roditelji i prijatelji pitali sta to znaci, lakonski je
odgovarala:
- To je zato sto se na fakultetu druzim sa nekim Zagrepcaninom!
A na rastanku je rekla briznim roditeljima:
- Ne brinite! Na takvom sam poslu da sam zasticena od svega. O meni brine
jedan ozbiljan gospodin!
Tito, pazi
U septembru 1941. Tito je zaobilaznim putem, vozom iz Beograda, preko
Stalaca do Pozege, a odatle fijakerom, iz Beograda otisao u partizane, u
Valjevski partizanski odred, gde ga je u selu Robajama docekao Milos Minic.
Na ovom opasnom i rizicnom putu pratili su ga tadasnji skojevac Jasa Rajter,
partijska aktivistkinja, Veselinka Malinski, svestenik Milutinovic iz
Ivanjice, prijatelj Vladislava Ribnikara, koji je svima obezbedio cetnicke
legitimacije i, naravno - Davorjanka Paunovic, koja je jedina od svih njih
znala ko je zapravo covek koga prate.
Na ovom putu je i Davorjanka prvi put u svom dotadasnjem ilegalnom radu,
nesmotreno napravila jednu gresku. Naime, kad je voz naglo krenuo iz neke
usputne stanice, veliki i tezak kofer koji je stajao na polici iznad Brozove
glave poceo je polako da klizi. Davorjanka, koja je sedela preko puta, u
strahu je uzviknula:
- Tito, pazi!
Broz je ostao miran i nasmesen, iako je to bilo prvi put da ga neko javno i
na javnom mestu nazove tim imenom. Davorjanka se trgla, svesna greske koja
je mogla da bude fatalna, i stavila saku na usta. Ali, ostali nisu znali ko
je Tito, iako su pretpostavljali da je covek koga prate neka vazna partijska
licnost, ali svakako ne i - generalni sekretar partije. To su tek kasnije
doznali.
I tako, dolazeci u partizane, Josip Broz je postao i njihov Vrhovni
komandant, a Davorjanka njegova ratna sekretarica. Umesto pravog imena
dobila je ilegalno: Zdenka Horvat, koje ce nositi sve vreme rata. Prvi put
je tada obukla vojnicke pantalone, bluzu i stavila partizansku kapu sa
petokrakom na glavu. Uniforma joj je lepo stajala. Nije se razlikovala od
ostalih boraca, sem sto je stalno bila uz - Tita. Postoje pouzdani podaci da
su vec tada uveliko bili u velikoj ljubavi. To su oni uglavnom krili, ali se
o tome cutalo ili samo - saputalo.
Prilikom povlacenja iz Uzica 29. novembra 1941. ka Zlatiboru i dalje ka
Sandzaku i Bosni, Davorjanka je iz grada izasla pre Tita, sa arhivom
Vrhovnog staba. Kad se tog dana do kasno u noc Tito nije pojavio u vili
advokata Ace Pavlovica na Zlatiboru, gde su vec bili pristigli ostali
clanovi Vrhovnog staba, Davorjanka je, kazu, gotovo bila izbezumljena od
brige i straha da mu se nesto nije desilo. Kajala se sto ga je "ostavila
samog" i bila je van sebe od srece kad je Tito najzad, negde iza ponoci, sa
malobrojnom pratnjom stigao u vilu.
Posle Zlatibora i Nove Varosi, Vrhovni stab je, u februaru 1942. godine,
stigao u Focu i smestio se u jednoj kuci kraj zeleznicke stanice.
U Foci se Jovo Kapicic ponovo sreo sa Davorjankom i shvatio da mu je Josip
Broz preoteo veliku ljubav iz Studentskog doma.
- To je bila divna zena - seca se danas Kapicic. - Izuzetna lepotica. Odan
komunista i clan rukovodstva Filozofskog fakulteta. Sreli smo se i odmah nam
se desila - ljubav. Prva. Ja sam s njom ziveo godinu i vise dana. U to
vreme, studentske veze su bile kao bracne. Pred sam rat dosla je kod mene
uplakana. Kaze: "Moram da idem na neki posao, ne znam gde." Bilo je to doba
ilegale, velike konspiracije. Rat na pomolu. "Pa, dobro, sto places?" -
pitam. "Ne znam! To je izgleda dalje" - odgovori. Niti sam ja znao gde ona
ide, niti je ona mogla da zna.
Onda je dosao rat, Jovo Kapicic je otisao u partizane, u svoju Crnu Goru.
Napali su na Pljevlja i od brojnijeg i dobro utvrdjenog italijanskog
garnizona doziveli tezak poraz. Kapicic je kao komesar odredjen da ide u
Vrhovni stab i o tome referise Titu. Marsal je bio jako ljut zbog tog poraza
u kome je, nepotrebno, izginulo dosta ljudi.
Tamo je Jova sreo Davorjanku i samo su se pozdravili. Dostojanstveno.
Laknulo mu je sto je u Vrhovnom stabu: Lakse ce proci u ratu, sa vise
mogucnosti da ostane ziva.
Vrhovni komandant je svojim partizanima otimao devojke
Jovo Kapicic je potom sa svojom jedinicom dosao u Gorazde. Nekoliko puta je
isao sluzbeno u Vrhovni stab kod Tita. Ponovo se sreo sa Davorjankom.
Dogovorili su se da se uvece nasamo vide na jednom drvenom mostu u gradu.
- Dosao sam na taj sastanak - prica Kapicic - kao covek koji ce sresti svoju
buducu zenu koja je, istina, privremeno na radu u Vrhovnom stabu. Kod Tita
je tamo, sekretarica, a ja u drugoj situaciji: kao partizan lutam sumama i
dolinama. I, nadjosmo se na tom mostu. Ona mi je donela nekoliko maramica,
cigarete, cesalj, sapun. Lepo smo se ispricali i poljubili. Onako, opet u
jednoj pristojnoj formi, jer je padao prvi sumrak, a ljudi su prolazili. Ja
nista nisam sumnjao.
Onda su se sreli jos jednom. Kapicic je sa grupom drugova nekim poslom dosao
iz Gorazda u Focu.
- Odjednom - seca se on - ulicom kojom smo isli zacuo se snazan topot
konjskih kopita. Da nas ne bi pogazili, mi se sklonismo levo i desno.
Proletese dva konjanika pored nas, u galopu. Jedan se na jedno dvadesetak
metara od nas zaustavi. Gledam ja: Tito. Na drugom konju - Davorjanka. Tito
se vrati do nas i mi ga pozdravismo. Davorjanka osta tamo dalje, gde su se
zaustavili. Tito mi prebaci sto mu se nisam javio i dosao kod njih na rucak.
A zatim mi rece: "Molim te, nemoj nikada da dodjes gde ja boravim, a da ne
svratis kod mene." Davorjanka je tamo i dalje stajala i cutala. A Tito je
samo okrenuo konja i otisao. E, to je za mene bilo dovoljno, kao saznanje da
ona vise ne pripada meni.
To je bio i poslednji njihov susret.
Naravno, Kapicic je ovo saznanje itekako odbolovao. Razboleo se od neke
nepoznate bolesti i pao u postelju, iako nikada do tada nije bio bolestan.
Bio je fizicki potpuno slomljen. Dali su mu dve bolnicarke da ga neguju i
srecom se brzo oporavio.
Jovo Kapicic bio je Brozov miljenik. Iz rata je izisao kao general. Postao
je zamenik Aleksandra Rankovica i ambasador u nekoliko zemalja.
Da li je to Josipa Broza grizla savest sto mu je preoteo devojku i razorio
jednu veliku mladalacku ljubav?
Za Titov i Davorjankin boravak u Foci vezuje se, prosto neverovatna prica.
Ali o tome kasnije.
Njeno drzanje, kazu, nije bilo sasvim - vojnicko, pa ni u skladu sa
partizanskom uzdrzanoscu u pokazivanju emocija i hladnokrvnosti u svakoj
prilici. Ali, ona nije bila, ni po rodjenju, ni po skolovanju, vojnik, niti
je ucila za "ratnu sekretaricu" jednog vrhovnog komandanta. A bila je sve
to, pa i mnogo vise. Bila je pojam ratne sekretarice, najblizi i u istinu,
nerazdvojni Titov saradnik, primer pozrtvovanja i privrzenosti. Marsirala je
u koloni, umotana u veliki vojnicki sinjel, radila je za Tita na svim
sastancima i konacima, cuvala hranu za njega u svojoj torbici, bdela uz
uzglavlje dok on spava, pesacila uz njega, jahala na konju.
Ocevici pricaju da ga je svesno i nesvesno stitila kad su prolazili opasnim
koridorima kroz neprijateljske polozaje, nastojeci da uvek ona bude sa
opasnije strane. U svom revolucionarnom opredeljenju i zaru bila je spremna
da pogine na zadatku, pa onda nije ni cudo sto je ulogu sekretarice Vrhovnog
komandanta shvatila kao nesto daleko vaznije i od svog zivota.
Bila je pozrtvovana i hrabra. Jedino se, kazu, plasila bombardovanja, pa se
posle jako sekirala sto nikako nije uspevala da prikrije strah. Izdrzavala
je sve nedace partizanskog zivota. Gladovala je kao i svi drugi, a posto je
Tito cesto zaboravljao na obroke, ona ga je na to podsecala i nije htela da
jede dok se i on zalozi.
Na Sutjesci, u julu 1943, u Petoj ofanzivi, kada su Nemci otkrili i zestoko
bombardovali i Vrhovni stab, Davorjanka je, iako prestravljena eksplozijama,
pisala Titove naredbe jedinicama i stabovima, o cemu svedoci i ona
istorijska fotografija na kojoj Tito diktira, a Davorjanka kuca na pisacoj
masini koju drzi na kolenima. Tu sliku je na Tjentistu, 22. jula 1943.
snimio prvi partizanski general Savo Orovic. Kad je Tito ranjen, Davorjanka
mu je privila rane i pod zestokom vatrom otrcala do obliznjeg izvora da mu
donese hladne vode i usput pronadje neku sumsku vocku da se osvezi.
Tito je u Davorjanku imao bezgranicno poverenje i izuzetno razumevanje i
stitio ju je pred drugima, kada su je nesmotreno kritikovali. A mnogi su mu
se zaista zalili na njeno histericno ponasanje. Ona, jednostavno, nikoga
nije slusala, osim Tita, i nikome nikada nije ostajala duzna. Umela je i
Brozu cesto da odbrusi ono sto misli. Aleksandar Rankovic, koga se
Davorjanka jedino plasila, morao je jednom da prizna Titu "kako s njom ne
govori", kad je trebalo nesto zajedno da urade.
Secanje Jare Ribnikar na Davorjanku Paunovic
Knjizevnica Jara Ribnikar, koja je bila Davorjankina prijateljica i zajedno
s njom u toku rata radila u Vrhovnom stabu, u svojoj knjizi "Zivot i prica",
kaze o njoj:
"... Imala je cist ten boje slonovace, dugacke, crne, bademaste oci, usta
savrsenog oblika, kosu crnu. Osmeh joj je bio caroban. Ali, imala je u ocima
ponekad veoma opasan sjaj, kad bi bila ljuta. Izisla je 1941. godine iz
Beograda sa Titom. Cinilo joj se da je ceo svet ljubomoran na nju sto je sa
Titom. To je devojka koja mi je ostala zauvek u secanju zbog vatre koju je
neprestano nosila u sebi kao tesko breme. Cesto smo spavale u istoj sobi,
bila je to i nasa dnevna kancelarija. Kucale smo Bilten Vrhovnog staba
ponekad do kasno u noc, onda bismo zaspale na klupama sa strane. Ponekad bi
Zdenka otisla u svoju sobicu i ja bih ostala sama."
Jara Ribnikar je uvek isticala da je Davorjankina odanost Titu bila
bezgranicna:
- Jedanput u Drvaru, Tito se nesto naljutio i izvikao na nju. Pojma nemam
zasto se to desilo. Uletela je u samo dno drvarske pecine i pocela da lupa
glavom o ostre kamene zidove. Zadrzavala sam je, hvatala za ramena, rvala
sam se sa njom, vukla je da je odvojim od opasnih stena, jer joj je krv
potekla sa slepoocnica i cela, dok je ponavljala: "Naljutio se, naljutio
se!" Istrgla se iz mojih ruku i pala na stene.
Jara je potom uletela u Titovu sobu bez kucanja. Bio je sam. Nesto je kucao.
- Ona ce se ubiti! - panicno mu je rekla. - Eno razbija glavu. Ocajna je!
- Dovedi je ovamo - rekao je Tito suvo.
Jara je istrcala u pecinu i povikala:
- Zove te, Zdenka, zove te, cujes!
Zdenka ju je pogledala uplakanih ociju. Umirila se potpuno.
- Zove me?
- Hajde brzo, zove. Zove te!
Potrcale su zajedno prema Titovoj sobi i usle. Tito je podigao pogled.
Nekoliko trenutaka ga je zadrzao na Davorjankinom licu i rekao strogo i
hladno:
- Znas sta ti treba?
Cutala je i zurila u njega.
- Metak u celo!
A malo zatim pruzio joj je ruku i pomirenje je palo kao da svadje nije ni
bilo.
Iako se bojala aviona i bombi, Davorjanka je, za vreme nemackog desanta na
Drvar, pokazala neverovatnu hrabrost. Videvsi, valjda, da su se nasli u
bezizlaznoj situaciji, opkoljeni u pecini, pribila se uz Tita govoreci mu:
- Nemaju nikakve sanse. Ne mogu nam nista!
U stvari, svoj strah je suzbijala verom da ce Tito, kao i bezbroj puta do
tada, naci izlaz iz te beznadezne situacije.
Tako je i bilo. Vrhovni stab je pod nemogucim okolnostima uspeo da izidje iz
pecine na bezbedne polozaje, bez panike iako su bili prosto zasuti nemackom
vatrom sa svih strana i iz svih oruzja. Davorjanka je bila stalno uz Tita
pomazuci mu da spakuje i iznese arhivu i najnuznije stvari.
Nekoliko dana kasnije sa Glamockog polja odleteli su avionom za Bari, a
odatle brodovima engleske ratne mornarice, na ostrvo - Vis.
Nasla sam se pored Zdenke na jednom engleskom brodu. Gledala sam gde su
nasi, gde je moj Vlada, gde je Vrhovni stab, Tito, celi Nacionalni
komitet... Nije ih bilo. Prisao nam je jedan engleski mornaricki oficir i
veoma ljubazno nas poveo niz stepenice, niz stepenice, pa jos nize, jos
nize... Nasli smo se u jednom salonu veoma elegantnom i besprekorno cistom.
U uglu je bio mali bar. Oficir je ponudio da nesto popijemo. Tad mi je bilo
jasno da svi negde putujemo preko mora.
Zdenka se veoma uzbudila. Nikad se nije do tada odvajala od Tita. Jedanput
sam je videla kako spava na zemlji kraj njega, dok je on spavao na lezaju
napravljenom od nosila. Trazila je da joj oficir kaze gde su clanovi
Vrhovnog staba, gde je Marsal Tito. Objasnjavala je da je njegova licna
sekretarica i da mora biti sa Vrhovnim stabom. Oficir joj je sa osmehom
odgovorio da je to nemoguce, jer je Marsal Jugoslavije na prvom brodu, a mi
na drugom. To je bilo iznenadjenje za nas obe. Zdenka je bila energicna u
svom zahtevu da bude sa Vrhovnim stabom. Videla sam da je oficir zbunjen. Na
kraju je bio prinudjen da kaze istinu: nas dve smo zenskog roda, a zenska
noga ne sme da kroci na engleski ratni brod.
Uzbudjenje je kod Zdenke dostiglo kulminaciju. Videvsi to, oficir se
razalostio i nekud nestao. Dugo se zadrzao. Vratio se osmehujuci se. Kapetan
nas je pozvao da iz potpaljublja predjemo na komandni most, gore na brodu, a
Zdenka je naterala kapetana da javi Titu da ona zeli da se prebaci tamo.
Dobila je odgovor - "Ostani tamo - gde si!"
Tito i nije bio neki narociti zet
Na Visu se Zdenka razbolela. Tito ju je poslao na lecenje u Sovjetski Savez
i tamo su joj nasli da ima "fibrozni proces na desnom plucnom krilu".
Tito je, pocetkom oktobra 1944. godine, krijuci od Engleza, sa Visa odleteo
avionom u Moskvu na dogovore sa Staljinom o ulasku Crvene armije u
Jugoslaviju i doturanju oruzja partizanima. Plaseci se da su joj dani
odbrojani ili da joj neka druga zena ne preuzme Tita, Davorjanka ga je
molila i izmolila da se, iako bolesna, s njim vrati u Jugoslaviju. Drugi,
opet, tvrde da njena bolest tada nije jos bila uzela maha i da nije bila
toliko opasna po njen zivot, pa je Tito, bez mnogo dvoumljenja - pristao.
Ubrzo, posle oslobodjenja Beograda, krajem oktobra 1944, Davorjanka i Tito
su se za kratko smestili u vilu u Rumunskoj ulici (danasnjoj Uzickoj), ali
su se ubrzo preselili u Beli dvor na Dedinju, koji je postao prva Titova
zvanicna rezidencija.
Tito je odmah jednog oficira poslao u Pozarevac da o tome obavesti
Davorjankine roditelje koji do tada nisu nista znali o svojoj kcerki. Bili
su presrecni kad su culi da je ziva i zdrava i otac Milan je odmah krenuo za
Beograd. U korpi je poneo kolace koje je za kcerku umesila majka Bisa, a
Titu je na poklon poneo flasu stare, dobre, srpske - prepecenice.
Kad se vratio, bio je pun hvale o Titu i prijateljskom prijemu. Davorjanka
mu je rekla da mnogo radi jer revolucija jos nije zavrsena i kad to bude
gotovo, ona ce ispuniti zelju svoje mladosti - upisace se na agronomiju cim
proradi Univerzitet. A kad zavrsi, docice da bude agronom u svom Stigu.
I zaista je odrzala rec. Kad je fakultet proradio upisala se i iz Belog
dvora jedno vreme dolazila na predavanja.
Zenama koje su radile u Belom dvoru jednoga dana pokazala je novu licnu
kartu i indeks sa svojom fotografijom i sva radosna uzviknula:
- Vise nisam Zdenka Horvat. Opet sam Davorjanka Paunovic. Dugo sam ceznula
za svojim imenom.
Davorjanka je, prema zapisima tadasnjeg Titovog sefa kabineta, generala
Ljubodraga Djurica, koji je, takodje, stanovao u Belom dvoru, nastavila da
veoma savesno obavlja duznost Titove, sada mirnodopske - sekretarice.
Pedantno se, kao i za vreme rata, starala i o njegovim licnim stvarima. Bila
je i nenametljiva i nicim se nije odvajala od drugih. Tito je u Belom dvoru
uglavnom rucao sa Djuricem i sekretarom vlade Mitrom Bakicem, a Davorjanka
se hranila u trpezariji, sa ostalim osobljem.
Njen otac Milan kad bi dolazio da obidje kcerku, donosio bi slatko i kompot
koje je za nju i Tita spremala Davorjankina majka Bisenija. A Marsal bi ga
uvek zadrzao na rucku.
Davorjanka je neobicno cenila generala Djurica zato sto se on zaista
brizljivo i pozrtvovano starao o Titu. Svako jutro bi navracala kod njega u
kancelariju, a za njom su stizale i kafe koje je ona narucila.
Ali, jednog dana se zbio dogadjaj koji je zauvek pomutio to prijateljstvo.
- Tito je bio negde na putu - zapisao je u svojim "Secanjima" general
Djuric - a u Beogradu se nasla Herta Has, bivsa Titova supruga...
Herta je poslednja, nevencana, zena Josipa Broza s kojom je on do pred rat
ziveo u Zagrebu. Ona mu je rodila sina Misu, bas onoga dana kada je maja
1941. godine u pratnji Davorjanke, krenuo iz Zagreba za Beograd, a odatle u
partizane. Josip Kopinic je odmah sklonio dete kod jedne poverljive
zagrebacke porodice gde je Misa proveo sve vreme okupacije i niko nije znao
da je to sin generalnog sekretara KPJ i partizanskog Vrhovnog komandanta.
Herta Has se jedno vreme krila u Zagrebu, ali su je ustase otkrile i
uhapsile. Po Titovom naredjenju razmenjena je 1943. godine za jednog
ustaskog oficira. U Jajce je stigla bas na dan zasedanja AVNOJ-a. Tito joj
je tada objasnio da izmedju njih vise nema nista sem - prijateljstva. U
pitanju je, svakako, bila vec velika ljubav sa - Davorjankom. Herta je
nevoljno morala da prihvati tu realnost. Posle rata se udala i zivela u
Beogradu.
- Titov i Hertin sin Misa - navodi general Djuric - dosao je odmah po
oslobodjenju da zivi kod Tita u Belom dvoru. A Herta se telefonom javila sa
beogradske zeleznicke stanice i zamolila me da vidi i obidje sina. Smatrao
sam da je normalno da majka vidi svoje dete, pogotovu sto je bila samo na
proputovanju kroz Beograd. Poslao sam kola po Hertu. Sacekao sam je na ulazu
u dvor i odveo je do Misine sobe. Herta se nije dugo zadrzala sa sinom. Dala
mu je poklon i otisla. Ali, od tada Davorjanka sa mnom vise nije progovorila
ni reci, vec je demonstrativno okretala glavu od mene prilikom svakog
mimoilazenja. Tako se ponasala sve do svoje smrti.
Najvise je volela pesmu "Susti, susti, bagrem beli"
U prolece 1946. se tesko razbolela. Cim ujutru grane sunce, izlazila je u
dvorski park u setnju. Glasno se radovala prirodi koja je bujala, cvrkutu
ptica i stalno je govorila da ce kad zavrsi fakultet i ode za agronoma u
njen Stig "gajiti - ptice".
Dosla je i majka Bisa da je obidje i malo neguje. Jednom ju je zamolila:
- Darice, sine, hajde, oraspolozi se i zapevaj onu svoju divnu pesmu, koju
mnogo volis.
Davorjanki su malo zasuzile oci, a onda je slabasnim glasom pocela da
pevusi, setno i lepo:
- Sto to susti bagrem beli, svojim cvecem uvelim...
Sve devojke koje su radile u Belom dvoru zavolele su tu pesmu i cesto su
Davorjanku molile da im pevusi.
Jednog lepog suncanog dana, ponovo je isetala u dvorski park. Sela je na
jednu klupu.
Obuzeta svojim mislima nije ni primetila kad je Tito, videvsi je u parku,
dosetao iz dvora.
Iz sanjarenja trgao ju je njegov glas:
- Jesi li dobro spavala? Sto se ne ogrnes necim preko bluze, jos je hladno.
- Dobro mi je Stari - odgovorila je Davorjanka Titu, radosna sto je dosao.
Gledala ga je jedno vreme pomalo setno, a onda ga je navodno upitala:
- Hoces li nesto da mi obecas:
- Sta? - pitao je.
- Ali, molim te, prvo mi obecaj, pa cu ti onda reci - insistirala je
Davorjanka.
- Dobro, obecavam ti! - rekao je Tito.
- Molim te, kad budem umrla, volela bih da budem sahranjena ovde u parku.
Tito je strogo pogledao i stao da je uverava da ce ozdraviti i da ce joj se
ispuniti mnoge zelje, pa i ona zivotna - da zavrsi agronomiju.
O Davorjanki se u tim danima, po Titovom naredjenju, brinula njena ratna
drugarica Slavka Colovic, koja je, takodje, radila u dvoru. Bolest je
uzimala maha, pa su joj lekari preporucili da ide u sanatorijum Golnik, u
Sloveniju.
Pre polaska Davorjanka je sredila svoju arhivu. Pozvala je svoju ratnu
drugaricu Dragu Zmajevic, koja je takodje radila na dvoru. Izvadila je iz
ormana onu svoju staru pisacu masinu iz rata:
- Evo ti je, Draga, cuvaj je dok se ja ne vratim iz bolnice. A i uci da na
njoj kucas. Neka uce i druge drugarice. Samo znaj da su na njoj otkucane
mnoge vazne odluke i dela Staroga - rekla je.
Dok je bila na Golniku, Tito joj je pisao opsirna pisma koja su uvek
pocinjala sa "Draga Zdenka..." i u kojima ju je na kraju srdacno pozdravljao
i upucivao najtoplije zelje "da cim prije ozdravis i vratis nam se kuci".
Slao joj je knjige i razne poklone. Poslao joj je i rucni sat koji je za nju
kupio prilikom boravka u Pragu.
Uoci 1. maja 1946. godine, bolesnici i osoblje sanatorijuma pripremali su se
za predstojece slavlje. A Davorjanka se tome posebno radovala i pevusila je
setno onu svoju omiljenu pesmu "Susti, susti bagrem beli..."
Ujutru je umrla na rukama - svoje ratne drugarice Slavke Colovic, koja je iz
dvora dosla da bi se i ovde starala o njoj, okruzena nemocnim lekarima i
bolnickim osobljem.
Nekoliko dana kasnije, 4. maja 1946. godine, Davorjanka je sahranjena u
parku dvora na Dedinju u prisustvu roditelja i drugova s posla. Titov
pratilac i Davorjankin ratni drug Rade Ristovic, odrzao je posmrtni govor.
Sahrani nije prisustvovao - samo Tito.
Da li je zaista likvidirana
Pisuci 1994. o dedinjskim dvorovima, obisao sam i Davorjankin grob. Bio sam
prvi novinar kome je to poslo za rukom.
Grob se ne nalazi, kao sto se pricalo, ispod prozora Belog dvora,
dugogodisnje Titove rezidencije. Prilicno je udaljen i od Belog i od Starog
dvora, takoreci je u zapecku dvorskog parka, iznad jedne sporedne staze,
sibljem skriven od ociju prolaznika, prilicno skroman i veoma - zapusten.
Davorjanka jos u njemu pociva i nije preneta na pozarevacko groblje, kako se
takodje prica.
Na malom mermernom spomeniku uklesana je petokraka zvezda, ispod koje pise:
"Davorjanka Paunovic Zdenka (1921-1946). Slova su izbledela. Grob je jos
neuredjen.
Milovan Ivanovic, dugogodisnji sluzbenik Sluzbe za staranje o
reprezentativnim saveznim objektima i svojevremeno upravnik dvorova,
ispricao mi je tada:
- Mesto gde je Davorjanka sahranjena je 1946. godine bilo zaraslo u -
siprazje. A grob je zaklonjen od ociju retkih i radoznalih prolaznika. Tito
nije prisustvovao njenoj sahrani, niti je ikada obisao njen grob iako se,
takoreci, svakog dana setao po parku. To dobro znam, a o tome su mi sa
cudjenjem pricali i njegovi adjutanti koji su ga pratili prilikom tih
njegovih setnji. Vrlo brzo je zaboravio Davorjanku i priklonio se Jovanki,
koju mu je, posle specijalne obuke u Moskvi, jos dok je Davorjanka bila
ziva, doveo Steva Krajacic za domacicu vile u Uzickoj ulici i Belog dvora.
Ne bez razloga.
Milovan Ivanovic kaze, a i mnogi drugi tako misle, i cak izrazavaju sumnju,
da Davorjanka i nije bila toliko bolesna, da je morala tako mlada da umre.
Ruski lekari su, kada je u leto 1944. godine sa Visa otisla u Sovjetski
Savez na lecenje, utvrdili da bolest nije bila opasna po zivot, i zbog toga
su joj i dozvolili da se vrati sa Titom.
Ivanovic, dalje, tvrdi da postoje sasvim opravdane sumnje da ona na Golniku
namerno nije dobro lecena. I da je to uzrok njene prerane smrti, a ne -
teska bolest. On misli da je kontroverzni Steva Krajacic, ruski agent i
specijalista za "prljave poslove", mimo Titovog znanja, sve to sa lecenjem,
udesio preko svojih ljudi da bi uklonio Davorjanku, i da bi njeno mesto, ne
samo na dvoru, gde je vec bila dovedena, nego i u Titovom zivotu, zauzela
njegova izabranica - Jovanka Budisavljevic. To se ubrzo i ostvarilo.
- Da se - kaze Ivanovic - predajom njenog tela roditeljima i eventualnom
obdukcijom ne bi utvrdila istina o njenoj smrti, Davorjanka je sahranjena na
tom skrovitom mestu u dvorskom parku. Ne zato sto je ona to zelela, vec je
to - ucinjeno namerno. Kad bi Davorjankini roditelji, dok su bili zivi svake
godine, 4. maja, dolazili da posete grob, nama je naredjivano da ga na
brzinu uredimo i zasadimo cvece. Njenoj majci Biseniji, jednom prilikom, dok
je stajala pored groba, oteo se uzdah: "E, ne dadose mi da moje dete
sahranim u Pozarevcu."
Od Rodoljuba Lolica iz Beograda dobio sam pismo cije delove, evo, sada prvi
put obelodanjujem. Lolic kaze da ni izbliza nisam uspeo da "skinem misteriju
oko Davorjanke Paunovic":
"... Mislim da ste svojim pisanjem tek naceli jednu istoriju o likvidaciji
jedne nase srpske patriotkinje. Bas tako. Sumnjam da je Davorjanka umrla
"prirodnom smrcu". Bas navedena dijagnoza (po zapisu Vladimira Dedijera - B.
M.) dovodi u sumnju da je posledica smrti - fibroza pluca. Tu su izgleda
neke crne radnje da se Davorjanka ukloni od Tita i na njeno mesto dovede
Jovanka, Licanka. Poznato je da je Lika vise gravitirala Zagrebu nego -
Beogradu. Koliko ja znam, ljudi sa fibrozom pluca dozivljavaju duboku
starost i od nje nikad ne - umiru. Lekari najbolje mogu kazati da li je u to
doba bilo lekova protiv tuberkuloze, kao sto su injekcije streptomicina,
tablete PAS-a i izonaizida. Umesto streptomicina moglo se, po necijem
naredjenju, davati destilisana voda, umesto PAS-a i izonaizida, tablete
aspirina ili andola..."
Pola veka se po Titovoj naredbi cutalo o Davorjanki
Slusajuci Milovana Ivanovica i citajuci pismo Rodoljuba Lolica, setio sam se
jednog svog boravka u Sloveniji, na koji sam, takoreci, bio potpuno i
zaboravio.
Negde osamdesetih godina nasao sam se sasvim drugim poslom na Golniku. Jos
na polasku, setio sam se da je tu svojevremeno lecena i umrla Davorjanka
Paunovic. Rekli su mi tamo da je nedavno umrla i poslednja osoba od
medicinskog osoblja koje ju je lecilo. Bila je to, kazu, jedna stara, vec
davno penzionisana medicinska sestra. Zato sam zamolio da mi u arhivi nekako
pronadju Davorjankinu istoriju bolesti. Doneli su mi samo jednu fasciklu na
kojoj je pisalo njeno ime. Unutra je bilo samo jedno parce starog iskrzanog
snimka jednog dela pluca, koje, valjda, ni najbolji strucnjak ne bi mogao da
"procita". Od one uobicajene istorije bolesti sa dijagnozom, tokom i nacinom
lecenja, kao i uzrokom smrti, nije bilo ni - traga. Ko je to i zasto
sklonio, nije mi tada jos bilo jasno.
Mozda i to najbolje govori o svim sumnjama o uzroku njene smrti, koje nisu
bas neosnovane.
A o tome se sve vise prica.
Jedini dokaz o Davorjankinoj bolesti, tako, ostaje samo onaj Dedijerov zapis
u njegovom "Dnevniku" da je "bolovala u toku partizanske borbe, ali se nije
lecila. U julu 1944. obolela je ponovo na Visu i upucena je u Sovjetski
Savez radi lecenja. Tamo je nadjen fibrozni proces na desnom plucnom krilu.
Medjutim, bolesnica se nije htela podvrci lecenju koje je lekar preporucio,
pa se vratila u Jugoslaviju".
Da li uopste treba verovati Dedijeru, pitaju se mnogi, kad se zna da je
mnoge zapise u svom "Dnevniku" "frizirao" i pisao po - Titovoj izricitoj
direktivi, a ne kako su se stvarno dogodile.
Ali, pored ove misterije oko Davorjankine smrti, pojavila se i ona druga: da
li se stvarno iz ljubavi i vanbracne zajednice izmedju Tita i nje u februaru
1942. godine u Foci rodio sin koji, navodno, zivi negde u Srbiji.
U leto, odnosno 7. jula 1990. godine, bas na dan ustanka naroda Srbije, tek
osnovana opoziciona Liberalna stranka u Valjevu, pred svojim Velikim
tribunalom pravde (kako je nazvano petoclano vece suda) organizovalo je u
hotelu "Jablanica" u Valjevu javno sudjenje Josipu Brozu Titu za sva nedela
koje je napravio srpskom narodu za vreme svoje dugogodisnje vladavine.
Optuznicu je na tridesetak gusto kucanih strana napisao i na sudjenju
zastupao dr Vojislav Seselj, tada predsednik neke cetnicke organizacije.
Posto je to bilo najavljeno u stampi, poznati kraljevacki advokat Radisav S.
Celic, prijavio se dobrovoljno da brani Tita na predstojecem sudjenju u
Valjevu i temeljito se za to pripremio. Proucavao je zivot i delo Josipa
Broza od rodjenja pa do smrti i napisao odbranu na takodje tridesetak
kucanih strana.
Sudjenje, kome sam i sam kao novinar prisustvovao, pocelo je pred prepunom
salom hotela "Jablanica" u Valjevu. Prisutni su bili uglavnom clanovi
Liberalne stranke i tadasnji Seseljevi prijatelji.
Ali, tek sto je Seselj poceo da cita optuznicu u salu su upali brojni
milicioneri i na silu rasturili skup.
Posto zbog toga nije stigao da procita svoju obimno napisanu odbranu,
advokat Celic je posle objavio knjigu "Pokojnik na optuzenickoj klupi", u
kojoj je pored odbrane opisao i kakve je sve neprijatnosti i pretnje
dozivljavao zato sto se prihvatio da brani Broza. U knjizi opisuje kako u
onom metezu na sudjenju umalo i on nije dobio batine od milicionera:
"Jedan milicioner, krupan kao klada, drzeci palicu i to onu elektricnu,
dugacku dva metra, bese se ustremio prema meni. Da bih izbegao batine krenuo
sam prema tom milicioneru i rekao mu:
- Burazeru, neces valjda i mene da bijes. Ja sam branilac optuzenog Tita.
- Ama - uzviknuo je milicioner podizuci palicu - bezi odavde, jebo'te on!
Naravno, ja sam odmah posle toga izleteo iz sale brze-bolje seo u kola i
prosto pobegao za Kraljevo. Zao mi je sto se posle sudjenja, kao sto smo se
pre toga dogovorili, nisam nasao sa Titovim i Davorjankinim sinom."
Ovo me je, procitavsi Celicevu knjigu, posebno zainteresovalo, i zacudilo.
Prvi put sam cuo da Tito i Davorjanka imaju dete.
- Ja sam - kaze Celic - dolazeci onog jutra iz Kraljeva u Valjevo, kolima,
malo zakasnio. Sudjenje je vec bilo pocelo. Seselj je tek poceo da cita
optuznicu. Utrcao sam u hotel. U holu je nervozno setao jedan sredovecan,
lepo obucen i naocit covek. Presreo me i sav uzbudjen upitao:
- Jeste li vi advokat Radisav Celic iz Kraljeva?
- Jesam, odgovorio sam mu u trku.
- Pa, vi branite moga oca Josipa Broza! - uzviknuo je.
- Ja sam njegov i Davorjankin sin. Rodjen sam u februaru 1942. godine u
Foci. Po struci sam inzenjer.
Prijatno sam se iznenadio, ali zbog zurbe da stignem na sudjenje nisam imao
vremena da dalje razgovaram. I on me je pozurivao da udjem u salu.
Dogovorili smo se da se po zavrsenom sudjenju nadjemo. Ali, ja sam, da bih
izbegao onu guzvu i neprijatnosti sa milicijom, koju sam opisao u knjizi,
prosto pobegao za Kraljevo. Zao mi je sto se nisam sreo sa tim divnim
covekom i sto ni danas ne znam gde zivi. Nikad mi se vise nije - javio.
Knjizevnik Filip Radulovic, koji je dvanaest godina tragao za Titovim,
uglavnom vanbracnim zenama, u svojoj knjizi, koja je jedno vreme bila
zabranjena, navodi da je Broz imao sesnaest zena od kojih svega dve vencane:
Ruskinju Pelagiju i - Jovanku. Iz tih brakova, sem pokojnog Zarka, ima
petnaestoro, uglavnom, vanbracne dece. Kao petnaesto navodi: "Slavisa
Paunovic, Srbin, rodjen 1942. godine u Foci".
To je, valjda, taj Slavisa, inzenjer, koji je advokata Radisava Celica, onog
dana presreo u holu valjevskog hotela "Jablanica".
Da li taj covek, mozda, zivi u Valjevu? Ili u nekom drugom mestu, pa je,
cuvsi da mu se sudi ocu, iz znatizelje za tu priliku doputovao u ovaj grad,
na zalost ne znamo.
Uprkos svim ovim misterijama koje se pletu oko Davorjanke Paunovic, a koje
zelimo da nekako odgonetnem, za sada je samo jedna tacna. Ona koju u svojim
"Secanjima" navodi general Ljubodrag Djuric:
- Davorjanka je sagorela pod bremenom odgovornih poslova koje je obavljala,
stalno napeta zbog Titovog zivota i zdravlja, kako u ratu, tako i posle
oslobodjenja. Ona je prerano umrla. A svoju mladost poklonila je - Titu."
A on je to sve brzo zaboravio i potpuno se okrenuo novoj ljubavi - Jovanki.
Tito je ocigledno voleo da menja zene. Poznato je da je bio veliki zavodnik
i da je imao poprilican broj ljubavnica. Vecina najcuvenijih jugoslovenskih
glumica i pevacica imale bi o tome da stosta kazu. Ali, one to kriju. Cak i
od istorije.
