Tajni Agent iliti hrvatska strast za spijuniranjem 3
Miro
Krtica u Saveznom SSUP-u
Dotadasnji nacelnik Sluzbe drzavne bezbednosti Jugoslavije i drugi
covek SSUP-a, Zdravko
Mustac, svojevremeni organizator hapsenja maspokovaca i dr Franje
Tudjmana medju njima,
postao je 1990. godine, specijalni savetnik dr Franje Tudjmana za
bezbednost. U prvi mah, takva
vest da je Zdravko Mustac postao i clan hrvatskog Ureda za zastitu
ustavnog poretka zvucala je
apsurdno. Mnogi Mustacevi saradnici i kolege nisu verovali u takvu
mogucnost, jer su znali da je
Mustac 1971. godine, kao nacelnik SDB Zagreb, organizovao hapsenje i
saslusavanje dr
Tudjmana i ostalih maspokovaca. Posle toga Zdravko Mustac je, kako
svedoci osjecki advokat
Ivan Vekic, po kazni prebacen u SSUP. Tu naredbu je izrekao Mika
Spiljak, kada se
osamdesetih opet docepao vlasti u Hrvatskoj. Mustac je tokom svog
mandata u SDB SSUP
vazio kao veliki Jugosloven, komunista i vrhunski policajac. Prelazak
u redove jednonacionalne
policije i u tzv. krizni stab Vrhovnistva, zato je prihvacen u
Beogradu, a i citavoj Jugoslaviji,
medju policajcima, kao profesionalno dezerterstvo. Mustaceve kolege
nisu mogli da nadju
nijedan valjan razlog za ovakav potez, do tada, kako sami rekose,
sigurno, najboljeg policajca u
zemlji. Ljudi se prisecaju da je Zdravko Mustac pred penzionisanje,
pocetkom ove godine, bio
iskreno zabrinut za svoju buducnost. Trebalo je da se kao penzioner
vrati u Zagreb, zeni koja
radi u »INI« i dvojici sinova koji idu u srednju skolu, a da ne ostane
bez velikog stana i federalne
penzije, jer je 1990. godine Vrhovnistvo mnogim bivsim policajcima i
tajnim agentima SSUP-a i
RSUP-a iz Hrvatske, oduzelo stanove i prepolovilo penzije. Zato se
pretpostavlja da je ovaj
cetrdesetpetogodisnji policajac, obavestajac i kontraobavestajac,
skupo »prodao kozu« i svesno
stao na stranu onih koje je godinama progonio. Bilo je misljenja da je
dr Franjo Tudjman, znajuci
za afere koje je Zdravko Mustac zataskao u Hrvatskoj, ucenio ovog
bivseg nacelnika tajne
policije Jugoslavije. Tvrdilo se i da je Mustac, kao dobar
kontraobavestajac, otkrivao veze dr
Tudjmana sa tajnim sluzbama Nemacke i SAD, ucenio ga, postao njegov
savetnik i tako spasao
glavu. Mozda se, kao mnogi vrhunski obavestajci, jednostavno prodao
onome ko vise placa. Ima
ljudi iz SDB Jugoslavije koji svedoce da je Mustac bio taj koji je
preobratio Bogica Bogicevica,
clana Predsednistva SFRJ da glasa za raspad SFRJ. Naime, Mustac je od
Leke Loncara iz
SID-a dobio fotografije Bogicevica u neprijatnim pozama i scenama.
Zapretio mu je da ce ih sve
objaviti u novinama i na televiziji »Yutel«, ukoliko ne da svoj glas
za neprincipijelnu koaliciju.
Uhvacen u sopstvenoj zamci, Srbin koga sami Srbi nisu mnogo cenili,
popustio je pred ucenom.
Da li je to tacno ili ne, ne zna se, ali je sigurno poznato da je
Bogic Bogicevic glasao za
razbijanje SFRJ. Zdravko Mustac je diplomirani ekonomista, koji je sa
najvisim ocenama zavrsio
mnoge kurseve nase tajne policije. Svoju karijeru u Sluzbi drzavne
bezbednosti zapoceo je kao
nacelnik »analitike« u zagrebackoj upravi, zatim je bio nacelnik SDB
Zagreb, pa kod ministra
hrvatske policije Pavla Gazija podsekretar za SDB Hrvatske. Sa tog
mesta dosao je u SSUP, u
prvoj polovini osamdesetih godina, dok je na celu SDBJ bio Srdan
Andrejevic. Punih sest meseci
Mustac je u saveznoj policiji radio na poslovima pomocnika sekretara
za informisanje. Cim je
Andrejevic otisao u penziju, on je zauzeo njegovo mesto i tu ostao za
vreme ministarskog
mandata Dobroslava Culafica i Petra Gracanina. Sve vreme bio je samac
u Beogradu. Stan u
Sarajevskoj napustao je samo vikendom kada je odlazio porodici u
Zagreb. Supruga mu je
Srpkinja. Ima dva sina koja je dobio u kasnijim godinama. U glavnom
gradu SFRJ druzio se sa
Antom Markovicem, Zoranom Miskovicem, Zdravkom Poscicem, Budimirom
Lekom
Loncarom, Brankom Tintorom i porodicom Sainovic. Voleo je ozbiljnu
muziku, posebno operu i
literaturu. Najveci prijatelj u Rijeci mu je bio Ragib Mendzaric,
profesor na Pomorskoj akademiji,
obavestajac za Mustacevu vezu sa Mikom Spiljkom i celnim ljudima iz
»INE«. Zagrebacki
prijatelji su mu bili, opet Mika Spiljak, ali i njegov sin Vanja
Spiljak, Misa Broz i Josip Vrhovec,
koje je, kazu, svojevremeno zastitio od provale. Tako je i nastao
slucaj Gazi. O Zdravku
Mustacu niko u SSUP-u nije rekao nijednu ruznu rec. Poznanici i kolege
su ga cenili i kao
coveka i kao profesionalca. Dobar deo njih ga se i bojao, jer kazu da
je pored dvojice ministara
policije koji su vodili politiku SSUP-a, Mustac kao podsekretar i
nacelnik SDBJ, fakticki bio prvi
policajac SFRJ. Ujedno i koordinator sva cetiri sistema bezbednosti u
zemlji. Njemu su na noge
dolazili i Branko Tintor, nacelnik SDB u SSIP-u, i Marko Negovanovic,
nacelnik Uprave
bezbednosti JNA i republicki tj. pokrajinski sefovi tajne policije. U
toj ulozi Mustac je imao
obavezu da o bezbednosnoj situaciji u zemlji i svetu redovno informise
Staneta Dolanca, tj.
Bogica Bogicevica, predsednike Saveznog saveta za zastitu ustavnog
poretka. Zdravko Mustac
je, dakle, privatno i sluzbeno u Beogradu, Zagrebu i SFRJ bio mocan
covek.
Na pocetku svog rada u SDBJ, nacelnik Mustac je gurao jugoslovensku
opciju, ali je vremenom
sve cesce zagovarao stavove antisrpske koalicije. To se posebno
osecalo u njegovim ocenama
srpskog nacionalizma, koji je prvo izjednacavao sa albanskim, a zatim
ga proglasavao iskljucivim
krivcem za lose stanje na Kosovu. Mustac je ostao zapamcen i po
insistiranju na blokadi, pa i
hapsenju srpskih lidera od Koste Bulatovica do Miroslava Solevica. Ova
naredjenja izdavao mu
je direktno Stane Dolanc. Federalna policija je hapsila Bulatovica i
Solevica, a srpska ih je
oslobodjala. Veliku nepravdu Mustac i Dolanc naneli su srpskom narodu
na Kosmetu
neprestanim insistiranjima da je slucaj Djordja Martinovica montiran,
odnosno da se kod ovog
coveka radilo o samopovredjivanju, a ne o fizickom zlostavljanju i
povredjivanju. O tome postoje
dva »strogo poverljiva« dokumenta SDB Jugoslavije. U prvom,
»Informacija o postupanju
organa unutrasnjih poslova povodom slucaja samopovredjivanja Djordja
Martinovica«, se jos u
naslovu odredjuje stav SSUP-a i SDB SFRJ prema ovom dogadjaju na
Kosmetu, a u drugom,
»Informacija o aktivnosti nacionalista povodom slucaja Djordja
Martinovica« se cak nalazi i lista
Srba koji tvrde da je rec o nasilju Siptara iz neprijateljskih pobuda:
prvi Dobrica Cosic, Vuk
Draskovic, Milan Komnenic, Antonije Isakovic, Danko Popovic, Rajko
Djurdjevic, Velimir
Cvetic, Dusan Bogavac, Bogoljub Pejcic, Bogdan Mrvos, Dragan
Barjaktarevic, Milos
Markovic, Antonije Djuric i drugi. Ovaj dokument je nastao 25.
decembra 1988. godine. Ja sam
u razgovorima sa saveznim javnim tuziocem Milosem Bakicem, koji je
pratio citav ovaj slucaj,
saznao da je Djordje Martinovic napadnut od trojice Siptara, ali, da
su SDB Jugoslavije i KOS
JNA ucinili sve da ometu istragu nad ovim slucajem, kako srpski
nacionalisti ne bi dobili
argumente i duhovnu snagu za svoje nove politicke akcije. Kao javni
tuzilac Milos Bakic nije
smeo nigde javno to i da kaze, a meni je branio da pisem u novinama
kako sam tu istinu saznao
u Saveznom javnom tuzilastvu. Zdravko Mustac se kao vispren
kontraobavestajac bavio i
dezinformacijama, opet, na stetu Srba. U vise navrata menjao je
tekstove informacija analiticke
sluzbe SDBJ namenjene saveznim funkcionerima i organima, jer nije bio
zadovoljan ocenom i
osudom srpskog nacionalizma. Neprestano je vodio racuna o politickoj
simetriji medju politickim
delinkventima. Protivio se, na primer, da davno penzionisani
policiajac Vojin Lukic, koji je u
Boliviji imao sina, dobije u SDB Srbije pasos, sve dok se takva putna
isprava ne da i Vladimiru
Seksu u SDB Hrvatske. Ovakav stav Zdravka Mustaca, prvog coveka
politicke policije SFRJ,
mogao se tumaciti i cinjenicom da je u to vreme SSUP, tj. Sluzba
drzavne bezbednosti
Jugoslavije odrzavao direktnu vezu sa SDB Hrvatske, kao i sa PSUP-om
Kosova, preskacuci
RSUP i SDB Srbije. Mustac je u Pristini bio na vezi sa Jusufom
Karakusijem, Memetom
Ljumom, Selimom Brosajem i onim ljudima koji su kasnije presli na
stranu albanskih nacionalista
i HDZ. Time je Mustac stavljao u podredjenu ulogu SDB Srbije, a i
produbljivao stari sukob
izmedju federalne i ove republicke tajne policije. Na drugoj strani
stopirao je aktivnost SDB
SFRJ protiv albanskih nacionalista i spijuna, sto se vidi i iz tajnog
izvestaja Uprave za emigraciju:
»...U realizaciji usvojene programske orijentacije i programskih
zadataka u kontraobavestajnom
suprotstavljanju obavestajnoj i drugoj antijugoslovenskoj delatnosti
NR Albanije i ofanzivnom
nastupu prema Albaniji, SDB Jugoslavije je ispoljila sledece slabosti.
Nas ofanzivni-obavestajni
rad prema Albaniji, koji je potenciran i prihvatan gotovo na svim
sastancima i radnim
dogovorima, posle sedamdesetih godina, nije prakticno uopste zaziveo.
Nemamo izrazenih
strateskih i drugih pozicija u Albaniji, preko kojih bi se moglo
kontinuirano dolaziti do saznanja,
narocito u odredjenim kriznim i drugim situacijama, od znacaja za
procenu situacije i mogucih
kretanja u ovoj zemlji, njenim stavovima prema iredenti, albanskoj
emigraciji na Zapadu,
ponasanju i aktivnosti nase IB i druge emigracije u Albaniji, obimu
prisustva stranog faktora na
tlu Albanije i drugim aktivnostima od znacaja za bezbednost
Jugoslavije u datoj situaciji. Tome je
svakako doprineo i pesimizam u Sluzbi, jer je duze vreme prisutno
misljenje da se na tlu Albanije
ne mogu stvarati saradnicke pozicije. To je dovelo do odredjene
demobilizacije i vecoj orijentaciji
SDB prema centrima Albanske obavestajne sluzbe u trecim zemljama, kao
i do promene stava
politickog vrha u SAP Kosovo, koga su akceptirali i preneli na Sluzbu
bivsi rukovodioci PSUP-a.
U SDB su, naime, preneti sa Kosova stavovi o »dobrim odnosima« sa
Albanijom, te da zbog
toga prema njoj ne treba raditi ofanzivno, niti je bilo kako
iritirati. Ovakvi stavovi su obrazlagani
da je njima u SAP Kosovo dodeljena uloga da grade nove odnose sa
Albanijom, odnosno da su
oni most preko koga treba da se grade odnosi Jugoslavija Albanija. U
tom kontekstu i teku
otpori prema inicijativama u SDB za ofanzivan rad prema Albaniji, sto
se posebno manifestovalo
na sastanku rukovodilaca SDB na Bledu i na Brezovici.«
Nacelnik savezne tajne sluzbe Zdravko Mustac, sa ministrom federalne
policije Torom
Culaficem, bio je covek koji je naredio policijski obracun sa Srbima
na Kosmetu, ali i u Crnoj
Gori. Odobrio je izvestaj o Zutoj gredi, u kome su Srbi proglaseni za
glavne organizatore
»dogadjanja naroda« u Crnoj Gori. Dokaze za to sam nasao u dokumentu
SDB SSUP-a od 16.
januara 1989. godine, koji nosi naziv »Neke karakteristike sadasnje i
procene moguceg razvoja
bezbednosne situacije u Crnoj Gori« strogo poverljivo. Ove ocene
stanja Sluzbe drzavne
bezbednosti Jugoslavije o srpskom i crnogorskom narodu date su na
osnovu podataka dobijenih
iz tajnih sluzbi SFRJ, SDB Crne Gore, kao i neposrednog razgovora
funkcionera SSUP-a Jove
Vuckovica i Krste Kijca sa celnicima RSUP-a Crne Gore obavljenog, samo
dan ranije,
petnaestog januara:
»Stanje bezbednosti u SR Crnoj Gori, posle zavrsetka mitinga u
Titogradu i ostavke drzavnog i
politickog rukovodstva je izuzetno slozeno, sa tendencijom daljeg
pogorsanja i sa realnom
opasnoscu izbijanja takvih ekscesa, koji mogu dovesti u pitanje javni
red i mir i jos ozbiljnije
ugroziti ustavni poredak u Republici. Preti opasnost potpune paralize
sistema, i stvaranja stanja
anarhije. U takvoj situaciji je moguce da se nametnu i preuzmu
rukovodjenje pojedinci i grupe
koje su se vec iskazale kao neprijatelj politickog sistema
socijalistickog samoupravljanja i Saveza
komunista... Na samim skupovima pojavio se i jedan broj
nacionalistickih parola »Crna Gora je
srpska Sparta«, »Crna Gora i Srbija to je jedna familija«, »Ko to kaze
da Srbija nema more«,
»Hocemo u Pristinu«. Na skupovima je aktivno uzelo ucesce i veci broj
lica zahvacenih merama
SDB zbog ranijeg neprijateljskog delovanja. U Bijelom Polju i
Pljevljima bilo je lica koja prolaze
kroz kaznenu i operativnu evidenciju, kao i lica koja poticu iz
porodica koja su tokom NOB bila
na strani neprijatelja. Realna je opasnost da se zbivanja u SR Crnoj
Gori negativno odraze na
stanje u SAP Kosovo. Ukoliko bi se realizovale najave organizatora
odlaska Crnogoraca u
Pristinu u cilju »rusenja kosovskog rukovodstva«, medjunacionalni
sukobi, ukljucujuci i upotrebu
oruzja, gotovo da se ne bi mogli izbeci. U slucaju »uspeha« u Pristini
na red bi, verovatno, doslo
Skoplje, Zagreb i Ljubljana. U tom smislu indikativne su najave
organizovanja mitinga za
smenjivanje clanova Predsednistva SFRJ i Predsednistva CK SKJ.«
Iz ovog materijala SDBJ vidi se koliko je Zdravko Mustac sa ministrom
Dobrosavom Culaficem
brinuo o sigurnosti rukovodstva Jugoslavije i rukovodstava u
republikama. Ovakve procene
donesene su posle mitinga u Niksicu i Titogradu, i u vreme kada je
specijalna komisija SSUP-a
utvrdjivala odgovornost RSUP-a Crne Gore za batinanje vlastitog
naroda. Komisija u sastavu
Krsto Kijac, predsednik, Ivan Trutin i Marko Baletic formirana je po
hitnom naredjenju
Dobrosava Culafica. Poslata je svim ministarstvima policije kao
sifrovana depesa »DX« 10.
oktobra 1988. godine. Ta komisija je, medjutim, hladnokrvno zakljucila
samo da je RSUP Crne
Gore tukao narod po zakonu i da nema dokaza o prekoracenju policijskih
ovlascenja. Verovatno,
zbog toga je Mustac podrzao i radnike SDB BiH u svojim neosnovanim
optuzbama SDB Srbije
da organizuje upade svojih policajaca u ovu republiku. Ostalo je
zabelezeno da se Mustac nije
usprotivio pokusaju SDB BiH da »spijunira dvadesetak generala JNA po
Beogradu, koji imaju
vikendice u BiH«. Na sarajevskoj listi sumnjivih patriota nasli su se
Dusan Pekic, Radojica
Nenezic, Veljko Kovacevic, Milan Zezelj, Gojko Nikolis, Djoko Jovanic.
Kada se, na primer,
svojevremeno na sastanku sefova sluzbi bezbednosti raspravljalo o
vracanju pasosa
jugoslovenskim disidentima i politickim osudjenicima, na predlog
Sluzbe drzavne bezbednosti
Srbije da ovu putnu ispravu dobije Milovan Djilas, nacelnik SDBJ
Zdravko Mustac se usprotivio
rekavsi da ce on dati pasos Franji Tudjmanu. Na osnovu takvog stava
SDB Srbije, nacelnik
savezne politicke policije je preko Petra Palkovljevica Pinkija
dojavio Stanetu Dolancu »da se
Srbi ne bore protiv svojih nacionalista, koji ruse Jugoslaviju«. Da bi
se Pinki kao saradnik
antisrpske koalicije uklonio, inicirano je njegovo sudjenje u Novom
Sadu zbog privrednog
kriminala, cime je diskreditovan u javnosti i ucutkan. Taj posao
obavio je Ratko Sikimic, po
nalogu Dragana Mitrovica, nacelnika srpske tajne policije i Radmila
Bogdanovica, ministra
srpske policije. Pretpostavlja se da je bas zato, kasnije, Zdravko
Mustac licno onemogucio Srbiju
da za njegovog zamenika u SDBJ postavi Ratka Sikimica, dotadasnjeg
nacelnika VII uprave
federalne tajne policije. Sikimic je u leto 1989. postao nacelnik SDB
Vojvodine, umesto
uhapsenog Pinkija. Mustac je sa Stanetom Dolancom inscenirao sudjenje
»sestorici«, a zatim i
slucaj Memorandum. SDB Jugoslavije je, naime, inscenirao da se 1986. u
prostorijama
»Vecernjih novosti« tj. savezne novinske kuce, »nadje« kopija ovog
»velikosrpskog dokumenta«.
Kobajagi slucajni pronalazac je bio novinar Aleksandar Djukanovic, zet
profesora Jovana
Djordjevica, koji je kod kuce posedovao rukopis Memoranduma SANU. Taj
tekst je posluzio za
novu politicku hajku na Srbiju, a pre svega na SANU, koja je potekla i
iz Zagreba, ali i iz samog
Beograda. Kao glavni krivci nacionalistickog budjenja Srbije kroz
Memorandum, imenovani su
Dobrica Cosic i Antonije Isakovic, mada obojica nisu ucestvovali u
pisanju ove nacionalne
platforme SANU. Iza ovog politicko-policijskog trika skrivao se Stane
Dolanc, a iza njega
Zdravko Mustac. Novinar Aleksandar Djukanovic je za ovaj »podvig«
nagradjen dopisnickim
mestom u Parizu. Interesantno je da je SDB Srbije, preko svog
saradnika u SANU, uspela pre
Dolanca da dodje do radnog teksta Memoranduma. Medjutim, ceneci da je
rec o jednom
bezazlenom i nedovrsenom projektu SANU, tajna sluzba Srbije nije
upoznala Drazu Markovica i
Petra Stambolica sa njegovim sadrzajem. Rukovodstvo SDB Srbije se
bojalo da ih Markovic i
Stambolic ne gurnu da progone autore ove srpske nacionalne platforme.
Kada je u tajnu policiju
Srbije stigla informacija da ce se sa Memorandumom ici u javnost, bilo
je vec kasno za
intervenciju. Stane Dolanc je bio brzi od Dragana Mitrovica. Mozda ce
se nekom uciniti da je
gotovo nemoguce da jedan covek ima takvu moc. Ne treba, medjutim,
smetnuti sa uma cinjenicu
da je Zdravko Mustac bio, skoro deset godina nacelnik Sluzbe drzavne
bezbednosti. Kao dobar
poznavalac unutrasnjih i spoljnih prilika, nacelnik SDBJ Zdravko
Mustac koristio je svoje
sposobnosti analiticara da uoci promene u jugoslovenskom, a i u
citavom evropskom drustvu. On
je, medju prvima u federaciji naslutio politicke lomove u Istocnoj
Evropi, a i nagovestio prodor
demokratije u SFRJ. Medjutim, u tim procesima njegovu paznju je
najvise privlacio Slobodan
Milosevic, na koga je upozorio jos pre njegovog dolaska na vlast u
Srbiji 1988. godine. Dugo se
takvo ponasanje sefa tajne sluzbe Jugoslavije tumacilo kao refleks
politike saveznih organa, koja
je neprestano upirala prst opomene u tzv. srpski hegemonizam. Radmilo
Bogdanovic, tadasnji
ministar srpske policije prokuzio je Mustacevo ponasanje i u vise
navrata ga prijavljivao generalu
Petru Gracaninu. Cak je Bogdanovic protiv Mustaca podneo i krivicnu
prijavu sto nije sprecio
naoruzavanje Slovenije i Hrvatske. Radmilo Bogdanovic se izborio da
Mustac i SDB Jugoslavije
prestanu sa praksom organizovanja rada Sluzbe drzavne bezbednosti
Srbije. Kada se zna da je
Zdravko Mustac potajno radio za HDZ, postaje jasno da je zastupao
stavove hrvatskih celnika,
ciji je bio zastitnik usred Beograda. Nacelnik SDBJ je krajem
osamdesetih godina uzeo iz Arhiva
SDB dosije dr Franje Tudjmana, da bi ga »ocistio« od nepotrebnih i
suvisnih beleski i
dokumenata. Zapravo, Mustac je taj kompletan dosije prosledio u
Zagreb, tajnoj policiji
Hrvatske, da ga ona »ocisti«, a u Beogradu, kod SDB Jugoslavije i SDB
Srbije ostala je samo
njegova kopija. Djura Pesut, tadasnji nacelnik hrvatske tajne sluzbe,
bio je za to da se na taj
nacin originalni policijski dosije dr Franje Tudjmana sklanja, odnosno
unistava. Metar i po visok
dosije dr Franje Tudjmana je spaljen u Zagrebu. Kada je MUP Srbije
1993. preuzeo SSUP i
arhivu SDB Jugoslavije i taj »kontrolni dosije«, odnosno
mikrofilmovani dokument o dr Franji
Tudjmanu dosao je definitivno u posed srpske tajne sluzbe. Mustac je
bio poznat i po tome sto je
godinama stitio »INU«, prvo kao ekspozituru jugoslovenske tajne
policije, a zatim i kao budjelar
za sve hrvatske funkcionere koji su iz nje izvlacili pare, takodje,
pod izgovorom da je ona punkt
nase tajne sluzbe u svetu. Pod izgovorom da unapredjuje vredne Srbe,
Mustac je iz hrvatske
tajne sluzbe prebacivao one najsposobnije u Beograd i tako cistio
teren za Josipa Perkovica da
lakse zagrebacku policiju pretvori u paravojsku. Takvu sudbinu je
doziveo nacelnik Ratko
Majstorovic iz Osijeka, koji je prebacen krajem osamdesetih godina u
SSUP, samo zato jer je
mnogo znao i o Mustacu i o HDZ-eu. Mada se cesto istice da je Zdravko
Mustac bio »sjajan
profesionalac«, ipak treba se podsetiti da su se u njegovo vreme
dogodile afere Satri, Lakonic,
Arkan, Spegelj, koje su osramotile federalnu policiju i posebno Sluzbu
drzavne bezbednosti
SFRJ. Ljudi u Beogradu opravdano smatraju da je Zdravko Mustac bio
jedan od glavnih
»razbijaca« ove sluzbe i njen »poslednji nacelnik«.
Umesto sluzbi drzavne bezbednosti u Sloveniji i Hrvatskoj koje su
svedene na mizerna odeljenja,
u Ljubljani i Zagrebu su, po ugledu na Nemacku, formirani Uredi za
zastitu ustavnog poretka. To
je njihova nova tajna policija, koja za razliku od Nemacke ne
saradjuje sa federalnom. U takvom
uredu, ciji je zadatak da stiti »mladu demokraciju«, Zdravko Mustac je
specijalni savetnik za
bezbednost, i clan tzv. Kriznog staba, u kome su se nalazila jos
dvojica njegovih komsija i kolega
iz komunistickog mandata. To su bili Josip Perkovic i Franjo Vugrinec,
takodje, bivsi »gonici« dr
Franje Tudjmana iz 1971. godine. Dok je bio radnik hrvatske Udbe,
Josip Perkovic je vazio kao
strucnjak za ustasku emigraciju i antiterorizam, a Vugrinec kao
ekspert za unutrasnje
neprijatelje. Josip Perkovic je do 1991. bio sef vrhovnikove tajne
policije pri MUP-u Hrvatske, a
od tada radi u Ministarstvu odbrane na kontraspijunazi. On je posle
osnivanja Ureda, marta
1992. godine, prebacio u svoje odeljenje dvadeset i petoro
Boljkovcevih tajnih agenata. Perkovic
je svojevremeno organizovao prisluskivanje dr Jovana Raskovica, a i
ilegalni sverc oruzja kroz
BiH. Franjo Vugrinec je postao specijalni savetnik Ureda za delovanje
u SAO Krajina. Jurio je
»unutrasnje neprijatelje« HDZ-a, dok je Mustac, koriscen kao
analiticar i planer svih akcija tajne
policije Hrvatske protiv Srba. Ne samo u ovoj republici vec i u SRJ, a
i u inostranstvu. Ima
misljenja da je nekadasnji nacelnik SDBJ i koordinator sluzbi
bezbednosti u Jugoslaviji, jako
dobro znao beogradsku mrezu obavestajnih i kontraobavestajnih sluzbi,
veze i saradnike, sifre,
agente i njihove »informatore«, i da postoji mogucnost da ih je
»prodao« HDZ-u i tako provalio,
kao sto je to, na primer, svojevremeno ucinio general Martin Spegelj.
To je znacilo da su i neki pripadnici tajne policije Jugoslavije i
republickih i pokrajinskih sluzbi
stradali, ne samo u Hvatskoj i Sloveniji vec i u inostranstvu. Jedan
od bliskih saradnika Zdravka
Mustaca mi, medjutim, rece da bivsi nacelnik to nije ucinio, jer je,
ipak, pravi profesionalac.
Uloga Zdravka Mustaca u Hrvatskoj 1992/93. godine, bila je da poveze
konce razbijenog
MUP-a, razjarene hadezeovske armade i tek rodjene hrvatske vojske pod
firmom rezervne
policije. Prastajuci tim bivsim jugoslovenskim agentima progone iz
1971. godine, dr Franjo
Tudjman je pozvao u pomoc profesionalne policajce, jer je shvatio da
Boljkovac i Degoricija nisu
sposobni da rukovode MUP-om. Bilo je cak reci da ce Mustac biti i novi
ministar policije
Hrvatske, ali se to nije dogodilo, pa je Zdravko Mustac penzionisan. O
tome sta je Mustac
mogao da odnese sa sobom iz SDB Jugoslavije dr Andreja Savic kaze:
»Koliko je i sta odneto iz SDB Jugoslavije, ne znam. Mogu reci da su
se ti kadrovi iz Hrvatske i
Slovenije vrlo brzo ukljucili u bezbednosne strukture secesionistickih
republika. Mustac je po
povratku iz Beograda direktno ukljucen u sam vrh Ureda za nacionalnu
sigurnost. Sigurno je da
covek kao Mustac u glavi ima mnogo toga. Ili, Slovenac Boris Zore,
vodio je, kako se strucno
kaze, osetljive kombinacije prema inostranstvu. To je zbog njegove
izdaje sve palo u vodu.«
Zbog bekstva Slovenaca, Hrvata, muslimana, Makedonaca i bojkota 1992.
godine, citava
policijska aktivnost SSUP-a svedena je samo na poslove obezbedjivanja
saveznih i stranih
diplomatskih predstavnika, kontrolu stranaca i medjunarodni kriminal.
Mada i tu ima problema,
jer je i svaki nas clan Predsednistva SFRJ, na primer, dovodio sa
sobom svoje obezbedjenje.
Desavalo se da SDB SSUP-a nije ni znala gde se clanovi Predsednistva
SFRJ krecu po
Beogradu, a niti su smeli da to znaju. Na proslavi Dana bezbednosti,
general Veljko Kadijevic je
konstatovao da je sistem bezbednosti u SFRJ razbijen. Tada, 1991.
godine u nasoj zemlji su
delovale cetiri vrste sluzbi bezbednosti, reklo bi se svaka za sebe:
vojna, koju je predvodio
nacelnik Marko Negovanovic, savezna, ciji je vrsilac duznosti bio Pjer
Misovic, Saveznog
sekretarijata za inostrane poslove, ciji je sef bio Branko Tintor, i
republicke, tj. pokrajinske
sluzbe. U BiH nacelnik SDB je bio Branko Kvesic, u Hrvatskoj je Josip
Vukas, inace
predsednik Ureda za zastitu ustavnog poretka, u Crnoj Gori je bio
pukovnik JNA Lazar Boricic,
u Makedoniji je bio Stevan Pavlevski, a u Sloveniji Miha Brejc. U
Srbiji je bio Zoran Janackovic,
na Kosovu je Radosav Lukic, i u Vojvodini nacelnik tajne policije je
bio Ratko Sikimic. Kada je
Dobrica Cosic postao predsednik Jugoslavije licno je insistirao, po
dogovoru sa generalom
Petrom Gracaninom, da njegov sef kabineta Dragisa Ristivojevic preuzme
vodjenje federalne
Sluzbe drzavne bezbednosti. U to vreme kao zamenik ministra,
Ristivojevic se pojavljivao u
Saveznoj skupstini na raspravama oko policijskih izvestaja.
Ristivojevic je bio srpski kadar.
Radio je u beogradskoj Upravi SDB, u vreme Dusana Stupara, kao
nacelnik kontraobavestajnog
sektora za Istok i albansku emigraciju, pre nego sto je krajem
osamdesetih presao u SSUP. Za
Cosicevog mandata Dragisa Ristivojevic je samo neko vreme bio v. d.
nacelnika federalne tajne
policije, dok 1992. nije otisao u penziju. Tada je savezna vlada na
mesto ministrovog pomocnika,
postavila Mihalja Kertesa, koji je nezvanicno vodio i SDB Jugoslavije.
Sa njim je, medjutim,
drzava SRJ imala druge probleme.