Ненад Кецмановић: Сецесија можда буде сувишна
ANTIC.org-SNN
Сецесија можда буде сувишна
Ненад Кецмановић
7–9 minutes
„Да ли је могуће да ће Додик бити осуђен на крају процеса у муслиманском Сарајеву, који је планиран за април?” – забринуто врте главом Срби не само у Српској, са неверицом да ће Запад ипак баш ићи дотле. Не само да је могуће него је и сасвим реално, штавише готово сигурно. Уосталом, можете ли да замислите да ће судија, која је током грађанског рата убијала Додикове саборце, па би и њега да јој се нашао на пушкомету, донети ослобађајућу пресуду, и то на Суду БиХ, чији је председник нетом ухапшен „због корупције”.
Био би то шамар Шмиту, Марфију, О’Брајену и свој тој булументи којој би због забране јавног деловања Додику припала вечна слава и хвала у Босни. Због заслуге што су дохакали „једином узроку свих неуспеха колективног Запада у Босни” и Бошњаке лишили великог белаја, добили би зихер бисту или улицу на Башчаршији, као што су је за заслуге против српског народа добили Геншер и Галбрајт у Хрватској или Кларк и Олбрајтова на Косову.
Да империја, по навици и инерцији, не уме да се прилагоди опадању моћи, сведочи годишња процена Обавештајне заједнице САД о претњама миру и стабилности у свету (Бета, 11. 3. 2024). У оквиру три кратка пасуса о западном Балкану пише да „лидер босанских Срба Додик предузима провокативне кораке да „неутралише међународни надзор у БиХ и да обезбеди де факто сецесију своје Републике Српске”. А „Додиков поступак могао би подстаћи вође бошњачког становништва да ојачају сопствене капацитете у заштити својих интересе и могуће да доведе до насилних сукоба који би могли да надвладају снаге за одржавање мира”. Хајде да анализирамо значење ове две сложене реченице!
„Додик хоће да неутралише међународни надзор.” Тај „надзор” у Дејтону, односно Паризу, дефинисан је тако да ће „в. п. давати подршку, савете, охрабрења домаћој власти у имплементацији основног споразума и десет анекса”. Касније је прерастао у протекторат, а данас лажни в. п. делује као диктатор. Осим тога, време трајања „надзора” у Дејтону је орочено на 10 година, а и после 30 „в. п.”, и даље седи у БиХ, странци у Уставном суду, протекторат се меша у унутрашње ствари суверене БиХ. Елем, пошто се „надзор” не држи својих потписаних и гарантованих обавеза и 20 година неће да се повуче из БиХ, Додик с пуним правом хоће да га неутралише.
„Додик хоће да обезбеди де факто сецесију своје Републике Српске.” Дакле, не ради се сецесији де јуре, него само де факто. Пошто је већ у другој години „надзора” в. п. добио Бонска овлашћења, која је као диктаторска правно оспорила чак и Венецијанска комисија, за ситуацију су ваљда одговорни „надзорници”, а не домаћи политичари. А ситуација је таква да је БиХ остала недовршена, неуспела, нефункционална, пропала држава. Она јесте у де факто полураспадном стању, али то није заслуга Додика, као ни Човића ни Изетбеговића, него стратегије суперсиле да поткопа Дејтон како би уништила тројни консензус у БиХ. Тај консензус био је накратко потребан Клинтону да се овенча великим међународним успехом и добије други председнички мандат, а онда опет – завади па владај. Зато су се сада, наизглед зачуђујуће, окомили на покушаје Додик–Човић–Никшић да се сами, без њих, договоре.
„Додик би могао подстаћи вође бошњачког становништва да ојачају сопствене капацитете да штите своје интересе и доведе до насилних сукоба.” Које „интересе” Бошњаци имају да штите у Српској, која има своје ентитетску територију, српско становништво, границе, председника републике, парламент, владу, полицију, буџет, порезе, изузев да штите своју фантазију да је цела Босна њихова. Бранећи фантазију о повратку „пустог турског”, охрабрени од САД, они су већ залудо гинули у рату 1992–1995, али то не значи да неће опет. А то „да би могли ојачати сопствене капацитете за заштиту интереса” у преводу гласи да ће их САД наоружати као и Шиптаре на КиМ да поведу прокси рат преко малих Руса против великих. Пошто баш нико не може да каже да РС има територијалне претензије према ФБиХ, а бошњачки кантони нескривено имају према Српској, онда је преостало да је Додик тај који их изазива. Ни 1992. их није нахушкао Караџић него Цимерман, али ваљда су и „Босанци напокон сконтали старе преваре”.
„Додикове провокације би у крајњој линије могле и да изазову насилне сукобе који би могли да надвладају снаге за одржавање мира.” А ко су те „прогресивне снаге” које „одржавају мир и стабилност”? Зна се опет – они. Исто као што су, директно или индиректно, радили у Вијетнаму, Куби, Панами, Чилеу, Ираку, Авганистану, Либији, Сирији, Украјини. Овога пута ће то бити прокси, јер ће „снаге мира и стабилности бити надвладане”. Упадљиво је да амерички извештај не оптужује Српску или мањи ентитет, него персонално Додика, као да је реч о његовој приватној политици, а не о политици Српске, па ће детонатор бити пресуда у Сарајеву.
Све у свему, свеже објављене процене америчких служби о Босни могу се прочитати као претња новом рундом грађанског рата у БиХ. Журба да започне правоснажним искључивањем Додика из јавног живота сасвим је разумљива јер већ на јесен их чека џумбус неизвесних избора у САД када ће настати вакуум у спољној политици суперсиле, који ће привремено паралисати читав колективни Запад. Али то даје време теренцима, попут Шмита и Марфија, да уз паушалну подршку О’Брајена којешта ураде по својој памети. Томе у прилог иду и најновији потез западних и прозападних актера босанске драме.
Златко Лагумџија је обновио британско-америчку резолуцију о Сребреници пред УН иза леђа представника Српске. Зна он добро да ће то поново у СБ да блокира Русија, али ће добро доћи Американцима да покажу да, ако већ не могу да помогну Палестинце у Гази, то бар упорно покушавају Бошњацима у БиХ. Што је ранијим поводом рекао сенатор Лантош: „Да покажемо да не мрзимо муслимане.” У том контексту треба посматрати и најаву Фон дер Лајенове да ће БиХ до краја марта добити преговарачки статус. А да то нема баш никакве везе с побољшањем односа на терену сведочи иступ Бојана Вујића, српског амбасадора БиХ који је на бази западних извора закључио: „БиХ је највећи извозник тероризма у Европи.” Најновије: САД су под санкције ставили троје Додикових сарадника због учешћа у организацији прославе рођендана Републике. Очекивано је проширење црне листе и на патријарха Порфирија: говорио је на забрањеној прослави.
С друге стране, римски папа је позвао на мировне преговоре уз признање затеченог стања у Украјини. Фаворит избора у САД Доналд Трамп је изјавио да неће дати ни долар за Украјину. Зеленски је прећутно одустао од контраофанзиве и изгубљених територија. Преостале западне јастребове Путин је упозорио на предности руског нуклеарног арсенала у односу на америчко. Послије Ескобаровог разговора с Вјосом Османи, Курти је позвао СПЦ на укњижење хектара отете манастирске земље, најавио је и рјешење око забране динара.
Ko je чији диктатор
Да ли то генерално прилагођавање „опадању моћи” важи и за Српску или би Република и њен председник могли да буду компензација за попуштање на другим фронтовима. Наизглед парадоксално, ослобађајућа пресуда можда не би одговарала ни самом Додику. Његови домаћи противници би одмах на сав глас посумњали да се он нешто закулисно договорио, попустио, обећао. У супротном, подршка Додику постаће ствар елементарног патриотизма и за оне који би га радо заменили. Повлачење српских кадрова из Сарајева, излазак народа на ентитетске границе, шатори, кетеринг, музика, полиција, ловци, стрељачке дружине, помоћ и признање пријатеља. Све по Џиму Шарпу. Ако се БиХ распадне, сецесија Српске је сувишна.
Професор емеритус
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa