Јелена Милић: Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери
ANTIC.org-SNN
Недипломатски животи Вилијама и Лин Монтгомери
Јелена Милић
8–10 minutes
Књигу „Недипломатски животи” Вилијама и Лин Монтгомери стукла сам у једном даху, непосредно по бинџовању треће сезоне „Нетфликсове” серије „Дипломата” о америчкој амбасадорки у Лондону. Већину пасуса будуће књиге бившег америчког амбасадора у Бугарској, Хрватској и СРЈ и његове супруге имала сам част да прочитам прошлог лета током мандата у Хрватској, док јој се структура још склапала.
Ни то није одузело ништа од ужитка читања, дапаче, сад ме је вукла и радозналост да видим шта је од мојих скромних сугестија усвојено. Накратко сам била разочарана јер сам мислила да су ми „украли” назив будуће аутобиографије, али сад видим да је код њих реч живот у множини па ми је лакнуло.
Први утисак серије и књиге, наравно, јесте количина ресурса који су на располагању старијим америчким дипломатама, не само амбасадорима. Океј, количина свечаних хаљина које су на располагању амбасадорки Кејт Вајдлер у серији (одлична Кели Расел) можда је фикција, али брзи моторни чамци у Цавтату на располагању особљу амбасаде, број млађих дипломата на које се може ослонити, укупан број особља ангажованог у представништвима и буџети јесу америчка реалност која ствара нову реалност на терену широм света.
Књига „Недипломатски животи” је врло добро структуирана. Почиње Биловим искуством у Вијетнаму, Стејт департменту и Москви, Лин се укључује у Танзанији, где су заједно службовали и венчали се, наставља се хронолошки како је напредовала Билова каријера, преко Бугарске, САД, Босне, Хрватске до СРЈ.
Билови пасуси су дужи, нешто уздржанији, информативни и врло поучни, поготову нама који смо у дипломатију стигли под старе дане, а који смо пре тога били пасионирани пратиоци америчке политике на Балкану.
Поглавља које је написала Лин су нешто личнија, шармантна и духовита, али с пуно прецизних опажања. Без имало патетике осликавају другу страну негламурозног дипломатског живота који подразумева синхронизовање бриге о троје деце различитих узраста с каријером оца породице, наставка личног академског образовања паралелно с постојећим професионалним ангажманима (ово ми је посебно блиско) и самосталног обликовања појма улоге жене америчког дипломате.
Главна нит њених пасуса је промена положаја жене у друштвима Велике Британије, одакле је Лин родом, и САД током времена. Вешто балансирајући између постојећих оквира које никад априори не доводи у питање, Лин нас подсећа на битне тренутке у англосаксонском свету када су жене напредовале у својим каријерама политичара, судија, дипломата и академских радника кроз систем, унапређујући га без радикалног одбацивања постојеће добре праксе. Наводи и примере двојаких стандарда и мање или више дипломатски увијене мизогиније коју су на тим путевима искушавале. Колико ми је тек то познато.
Кад примети да су жене истакнутих хрватских политичара током раних деведесетих махом носиле „ескада” гардеробу, то није само обична женска опаска, већ способност уочавања тренда који има значајну друштвену поруку. Управо зато јој није било тешко да у Хрватској, на пример, пробије лед и искорачи из удобности добротворног рада резервисаног за жене дипломата и крене у реализацију пројеката као што је преко потребно деминирање у земљи разореној ратом.
Баш као што је то Лин урадила у свом делу књиге „Недипломатски животи”, подсећајући нас да постоји велики простор слободе који и саме можемо да освојимо ако се не плашимо површног суда јавности, таблоида и криптотаблоида, аутори серије „Дипломата” подсећају нас да је само једна жена пре америчке амбасадорке Вајдлер била амбасадор у Уједињеном Краљевству, док се она изборила да несметано има права на дискретан интимни живот чак и с високим британским званичницима.
И Бил у својим поглављима наглашава значај личног заузимања, у систему и кроз систем, за своја уверења и каријеру која дају резултате ако смо спремни да платимо краткорочну цену осуде или неуспеха док напорно и посвећено радимо даље. Имао је срећу да дуго ради и учи уз Лоренса Иглбергера, на чему му завидим.
Вешто су, као и у серији, описане позадинске битке у Стејт департменту, мање или више сарадње с другим министарствима и институцијама, те импликације тих околности.
Неретко спомиње личности с којима сам и сама сарађивала, попут Роберта Гелдбарда, Боба Нормана и Џима О’Брајана. Поглавље о Хрватској подсећа нас колико су се приступ америчког Стејт департмента и Министарства одбране разликовали према Туђмановој администрацији. Иако у Србији врло непопуларна, државна секретарка Мадлен Олбрајт дала је легитимитет и подршку странкама које су, видеће се, током времена имале много коректнији став према Србима у Хрватској него Туђман.
Бил се не устеже да спомене грешке које је правио учећи из њих, махом се према њима сада односећи с дозом преко потребног хумора.
У Бугарској, у којој су већ почела транзициона превирања, због једне брзе опаске током саслушања у Сенту обавезном за будуће амбасадоре, гневни грађани дочекали су га с транспарентима – Тито, Стаљин, Монтгомери – велика тројка. Јелена Милић, Војислав Шешељ, Мило Ломпар, рецимо. Када је Иван Звонимир Чичак, врло слојевита личност хрватске активистичке сцене, покушао да му спочита крваву ратнозлочиначку улогу САД у војно-полицијској операцији „Олуја”, Бил је изјурио из собе у којој су се сусрели, да би тек потом схватио да је у властитој резиденцији.
Обоје смо се неретко сусретали са злонамерном постпродукцијом наших активности и то је, верујем, једна од осовина нашег пријатељства и разумевања. Иако је књигу објавио српски издавач („Клио”), Бил се не устеже да опише своју улогу у ретроактивном прибављању сагласности хрватске стране за прелете летелица САД током бомбардовања СРЈ.
Поглавље о СРЈ је искрена критика и гнев услед начина на који је Стејт департмент допуштао да хашки тужиоци кољу вола за кило меса, слепи за сложене околности у којима се нашла постмилошевићевска Србија на челу с премијером Ђинђићем и председником Коштуницом. Но, оно је и сведочење о томе колико слободе има амерички амбасадор да макар покуша да сам кроји политику администрације у земљи пријема, уз опаску да се депеше америчких дипломата неретко пишу на основу процене шта актери Вашингтону желе да чују. Посебно је на јасан начин описана штета коју је саслушање Љубише Бухе у Словачкој имало по самог премијера Ђинђића.
Иако га ту не именује конкретно, Бил истиче да је улога Владимира Поповића у покушају америчке администрације да у Србији допринесе развоју слободног новинарства била врло штетна. И ту смо врло сличног мишљења, с тим што ја додајем да је управо Поповић својом незаситом жељом да буде главни, делујући без координације, натоварио покојном премијеру Британце на врат, предајући им у руке Буху који је, да би спасио себе, оголио проблеме с којима је Зоран Ђинђић тек требало да се носи својим методама и динамиком.
Билова процена актуелних прилика на Балкану и сугестије за даље, и те како су вредне разматрања. Да оставимо читаоцима овај драгоцени део без конкретнијег осврта.
Натукнућу само да је ђаво у детаљима, а рецензент „Недипломатских живота” је Мирослав Лајчак. Као и цела књига, и ово поглавље написано је врло дипломатично, с дозом конструктивне неодређености, демонстриране тако да се у књизи спомену и Сребреница и Јасеновац без поближег изјашњавања о природи тих злочина. Неназивање судбине Срба у Хрватској геноцидом једна је од ређих озбиљних критика које имам. С друге стране, Бил је усвојио моју сугестију да именом спомене свог сарадника Берта Брауна, мог драгог пријатеља и ментора, уз чију је помоћ отворена америчка амбасада у Београду после бомбардовања.
Излазак књиге пратио је велики број Билових интервјуа датих за широки спектар српских медија. Мило ми је што сам уочила да прави разлику између Отпора и садашњих студентских протеста, о чему је на овом месту већ било речи, те да је опет споменуо поделу Косова као могуће решење садашњег ћорсокака, у шта и сама дубоко верујем.
Док их је венчавао, амерички амбасадор у Танзанији поручио је Билу и Лин: „А сада идите и забављајте се.” Сведок сам, и током мојих посета селу код Цавтата, да је то и даље и те како случај. Верујем и да ће се многи читаоци забављати учећи из ове шармантне поучне књиге.
*Политички аналитичар
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа