Срђа Трифковић: Briselska kvazidemokratija
ANTIC.org-SNN
Briselska kvazidemokratija
Срђа Трифковић
25–31 minutes
„Naša demokratija“ liči na funkcionalnu predstavničku demokratiju kao što vampir liči na živog čoveka. EU predstavlja impresivan primer političkog inženjeringa gramšijevskog tipa. Marš kroz institucije pokazao se kao uspešna formula
Retorika o „Evropi“ u prepoznatljivo savremenom obliku datira od Vestfalskog mira kojim je okončan Tridesetogodišnji rat. Ideja je kroz vekove koji su usledili imala svoju „levu“ i „desnu“, galsku i tevtonsku, ali uvek izrazito elitističku obradu. [1] „Evropa,“ kako 1815. reče car Aleksandar Prvi, „to smo mi“. Njegovo i Meternihovo viđenje Evrope kao političke zajednice lidera u složenom kadrilu izbalansirane moći, bilo je kamen-temeljac „dugog mira“ od Beča do sarajevskog atentata. [2] Na njemu je ponikla bogata, jaka i samouverena Evropa XIX i ranog XX veka, nosilac prve globalizacije (1880-1914). Umrla je na Verdenu, Tanenbergu i Soči.
Od Rima do Lisabona
Posle dva krvoprolića u tri decenije, Evropa je u proleće 1945. bila bleda senka sebe same. Potreba nove paradigme motivisala je 1950. tzv. Šumanovu deklaraciju francuskog ministra spoljnih poslova. [3] Iste godine francuski tehnokrata Žan Mone, po ubeđenju federalista, tvrdio je da „Evropu tek treba stvoriti“. [4]
Nasuprot Moneovom federalizmu, osnovu projekta – Rimski ugovor iz 1957. godine – predstavljao je degolistički koncept l’Europe des patries. [5] Nacionalne države treba okupiti oko zajedničkih interesa da se uklone stare netrpeljivosti, pri čemu će prednjačiti Francuska i Nemačka. Pritom svaka nacionalna država zadržava svoje institucije i identitet. Tako je nastala Evropa Šestorice. [6]
Naizgled benigna ali smišljeno federalistička u tumačenju bila je sledeća etapa: ideja „jedinstva u različitosti“. Rastući značaj novog koncepta poklopio se sa proširenjem Zajednice na Dvanaestoricu 1986. Pobornici jedinstva u različitosti smatrali su da Evropa nije samo mozaik kultura već i organska celina. Implikacija je bila jasna: da bi organska celina bila zdrava i funkcionalna, ona iziskuje centralizaciju donošenja odluka. Shodno tome napravljen je kvantni skok ka eroziji nacionalnih suvereniteta usvajanjem Jedinstvenog evropskog akta jula 1987. [7] Ta revizija Rimskog ugovora nije išla u pravcu superdržave, već super-ovlašćenja aparata EZ.
Razlika između dva modela je suštinska. Stari argument evroskeptika da EU aparat teži stvaranju jedinstvene federalne države – ne stoji. Sve veća vlast, ali bez državnog okvira – ideja je vodilja briselskog aparata već skoro pola stoleća. Kroz proces osvajanja sve većih ovlašćenja u okvirima institucionalnih mehanizama, koji su postepeno preuzeli ingerencije nacionalnih vlada, taj aparat funkcioniše van svetlosti javne scene.
Evrokrati ne žele ni danas da krajnji rezultat tog procesa bude super-država, npr. po modelu SAD. Ovo odgovara i sukcesivnim administracijama u Vašingtonu, koje nikada nisu htele da EZ/EU postane samostalni akter sposoban da preraste u suvereni kontinentalni blok zasnovan na nemačko-ruskom partnerstvu.
Ceremonija potpisivanja Rimskih ugovora 1957. (Foto: Wikimedia commons/cvce.eu/Fair use)
„Jedinstveno tržište“ bilo je formalni fokus reformi, ali je prikrivena suština projekta bila politička i kulturna. Od Šengena 1990. i Mastrihta 1992. do Lisabona 2007, EU je stasala u mehanizam za sprovođenje kontinuiranog državnog udara. [8] Rezultat je EU koja se nalazi u stanju amorfne neodređenosti i koja je evoluirala u kultur-marksističku „zajednicu vrednosti“.
Avangardna lenjinistička partija zamenjena je aparatom lojalnim Uniji, a ne ma kojoj naciji ili državi. Aparat je uistinu masivan. Institucije i agencije EU direktno zapošljavaju oko 80.000 ljudi, od toga Evropska komisija 32.000 i Evropski parlament 8.000. Posle Lisabona, dominantne elite ne dopuštaju kritičko analiziranje projekta koji se zasniva se na utopijskoj viziji koja je izrazito ideološka i koja negira mogućnost inherentne nekompatibilnosti ma kojih kultura ili civilizacija. [9] Pretenzije evroelite na racionalnost i objektivnost stoga nisu ništa manje apsurdne nego uporedive pretenzije ubeđenih komunista, fašista ili islamista.
Jedna od ključnih tačaka metamorfoze bila je odluka da članice EU više ne donose sopstvene zakone o imigracionoj politici. Amsterdamskim ugovorom (1999.) nadležnost je prepuštena Briselu. Na samitu EU u Solunu (jun 2003) prava migranata bitno su proširena i od tada uključuju „pravo na posao, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, socijalne službe, stanovanje i učešće u društvenom životu“.
Od Šengena 1990. i Mastrihta 1992. do Lisabona 2007, EU je stasala u mehanizam za sprovođenje kontinuiranog državnog udara
Shodno ideološkoj metamorfozi započetoj deceniju ranije, poseban naglasak stavljen je na drakonsko pooštravanje mera protiv „diskriminacije, rasizma i ksenofobije“ u zemljama-članicama i nametanje orvelovski nebuloznog „govora mržnje“ kao krivičnog dela. Dekret od 21. marta 2002. sadrži i radikalno globalistički stav da EU „zasniva i samo svoje postojanje“ na ideji da „svi narodi i pojedinci čine zajedničku ljudsku familiju“.
Neke prepoznatljivo evropske familije tu više nema ni u tragovima. Sve do Velikog rata evropske elite vezivalo je zajedništvo čije su geografske koordinate bile Bijaric, Nica, Karlsbad i Pariz zavisno od sezone. Lingua franca bio je naravno francuski. Delili su isti Weltanschauung i široku kulturu, ostajući pritom ukorenjeni u sopstvene nacionalne tradicije. Granice su bile otvorene i postojalo je uistinu jedinstvo u različitosti, ali ne nametnuto odozgo već spontano.
Nasuprot tome, današnja „Evropa“ ne stvara društveno i civilizacijsko zajedništvo, izuzev onog kultur-marksističkog koje je zasnovano na odricanju od nacionalnih identiteta, nasleđenih vrednosti i „tradicionalne“ kulture. Ta „Evropa“ fabrikuje, reprodukuje i nameće političku i kulturnu ortodoksiju koja je turobna istost navodnih „evropskih“ vrednosti. EU ukida autentičnu Evropu kultom progresa kroz društveno-politički inženjering. Ideološka posvećenost neoliberalnoj globalizaciji pretvorila je multikulturalizam, de fakto nesputanu imigraciju i antagonizam prema svim oblicima nacionalne kohezije u tri evrodogme koje su nepodložne racionalnoj analizi, da o nekoj demokratskoj verifikciji istih ne govorimo.
EU kao ideologija
Briselski diskurs ne oslanja se na činjenice već na nedokazive vrednosne sudove. Nema govora o sistematskim, objektivnim analizama društvenih fenomena i posledičnih korektiva za tvorce politike. A priori se slavi i nameće „evropski“ identitet umesto nacionalnog.
Deo paketa su takođe kosmopolitizam, komunitarizam, kolektivizam, održivi razvoj, redefinisanje porodice, dženderizam i promovisanje vazda novih „prava“ ljudi i hibridnih zajednica, multikulturalizam, sekularizam i promocija LGBT ideologije. Brisel nju nameće i u svojim spoljnim odnosima, zahtevajući od još neprosvećenih nacija da prihvate nesputanu propagandu i zakonodavne stege politizovanog homoseksualizma.
Negacija istorijske utemljenosti evropskih naroda propraćena je nametanjem paradigme globalnog sveta i iracionalnim poricanjem geopolitičkih imperativa. [10] Otpor demografskoj invaziji proglašen je neuporedivo većim zlom od invazije same, koja se tretira kao normalni, neminovni i poželjni proces. Većina pripadnika evropskih nacija je na nekom nivou svesna nužnosti samoodbrane, ali ih sputava ideologizovana kvazielita koja drži moć, medije i katedre i stvara klimu civilizacijske kapitulacije.
Pritom, da ironija bude potpuna, evropski narodi koji su ionako u demografskom opadanju podvrgnuti su indoktrinaciji sa ciljem da poveruju – ili pak da pod prinudom prihvate – da je demografski preokret u korist nepozvanih uljeza zapravo blagoslov koji obogaćuje njihova navodno aridna društva.
Politički proces u zemljama-članicama sve je otvorenije sveden na fabrikovanje ideološki ispravnih ishoda. Primera radi, nakon velikog uspeha AfD na izborima za EP 2024, lider bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Manfred Veber je izjavio, „Nećemo dozvoliti neonacistima da unište našu Evropu.“ [11] Liderka Zelenih, Emili Bining, vajkala se: „Nismo uspeli da ubedimo dovoljno ljudi da glasaju demokratski.“ [sic!] „Ekstremisti žele da oslabe i unište našu Evropu“, upozorila je (inače ni od koga izabrana) predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen; ali, kako je dodala, „to se nikada neće dozvoliti“. Istovetne su bile reakcije na uspeh AfD (15 odsto) na izborima u SRV u nedelju, 14. septembra 2025.
„Nećemo dozvoliti“, „to se nikada neće dozvoliti“, „naša Evropa“ protiv „nacista“: diskurs liberalnog totalitarizma na delu. Tako izgleda EU transformisana u zajednicu vrednosti koja promoviše sveobuhvatno samoporicanje. Ovde nema ni govora o „ekstremnom centru“ jer nema nikakvog jaza prema ekstremnoj levici.
Grupa migranata tražioca azila u Berlinu, 11. mart 2015. (Foto: Sean Gallup/Getty Images)
Kada su u pitanju ključna pitanja suvereniteta, identiteta, imigracije i porodice, postoji samo jedna evrokratska, leva stranka sa više lokalnih podružnica. Mogu se one nazivati SPD, CDU-CSU, FDP, Zelenima, En Marche–Renaissance… ideologija je ista. Svi slede imigracionu politiku koja će krajem ovog veka dovesti do zamene evropskih nacija afroazijskim masama nepodložnim adaptaciji. Svi slede iracionalnu tezu da je pol stvar ličnog izbora, a ne biološka činjenica. Svi preziru svoje narode, birače i demokratiju. [12]
Crno-crveno-zelena oligarhija, podržana aparatom državne prinude i medijskom mašinom, sprovodi drakonske mere protiv AfD kao presedan za progon suverenističkih stranaka i pokreta svuda, jer „previše birača ne zna šta radi“. Potrebno je da se zaštitite od njih samih, kao što „naša“ demokratija, kao i „naša“ Evropa, mora biti zaštićena od devijanata.
Neki od nas su dovoljno stari da pamte nametanje prideva „naše“ za njihove modele zla i ludila, npr. „našeg“ samoupravnog socijalizma, „naše Partije“, da ne govorimo o „našoj borbi“ (šifra za NOB) i „našem trećem putu“, nesvrstanosti kao savesti čovečanstva. „Naša“ Juga, „naš“ Trst, „naše“ istorijsko ne Staljinu, „naš“ drug Tito…
Brisel samo sledi uhodani model. Ko ne prihvata „naše“ za svoje, taj nije „naš“ – i zaslužuje sve šta mu sleduje. Prvobitno zamišljena kao pragmatičan okvir za lakši protok ljudi, robe, usluga i kapitala između suverenih država, EU je prerasla u gigantsku mašineriju političkog i kulturog glajhšaltovanja dostojnu Josipa Broza. Brisel je svojevrsni SFRJ-redux, zasnovan kao i ta propala država na ideološki uslovljenim lažima, dokazano disfunkcionalnim praksama i sudsko-policijskoj prinudi.
„Naša demokratija“
Prva među lažima jeste tvrdnja da su članice EU blagoslovene što imaju „našu demokratiju“ kao osnovu progresivnog političkog sistema u okviru kojeg svaki građanin može u potpunosti ostvariti svoja „prava“. [13] Dimenzije laži pokazuju inter alia skandalozne zloupotrebe pravosuđa protiv Marin Le Pen i Kalina Đorđeskua, histerični progon AfD u Nemačkoj, nameštanje predsedničkih izbora u Rumuniji i mere protiv Babiša u Češkoj.
Ako „demokratija“ išta podrazumeva, onda je to identičnost – ili bliska podudarnost – vrednosti i interesa onih koji vladaju sa onima koji im daju ovlašćenje da vladaju, malobrojnih koji legitimno upravljaju i mnoštva koje dobrovoljno sledi. Za evrokrate ova spona ne postoji, pre svega jer je za njih de fakto nesputana imigracija i sa njome povezana borba protiv „rasizma i ksenofobije“ apsolutno nedodirljivo načelo, nepodložno volji većine i kritičkom mišljenju.
Kada su u pitanju ključna pitanja suvereniteta, identiteta, imigracije i porodice, postoji samo jedna evrokratska, leva stranka sa više lokalnih podružnica
Za EU predstavlja jeres i tvrdnja da jedna zajednica mora posedovati visok stepen etničke i kulturne homogenosti da bi uopšte mogla da teži „demokratiji“, da je identitet osnovni kohezivni faktor društva i države, temelj jednakosti građana definisan pripadanjem naciji. Evroelite, naprotiv, demonizuju svaki pokušaj podsticanja i održavanja socijalne kohezije zasnovane na zajedničkom poreklu, na jedinstvu etnosa, kao „rasistički“ recidiv.
„Demokratska“ politička zajednica međutim ne može biti proizvod slučajne mešavine pojedinaca koji su prvenstveno lojalni sebi ili nekim hibridnim „izmima“ i životnim stilovima. Ona pogotovu ne može biti spoj miliona ljudi raznih etničkih, verskih i rasnih lojalnosti koji su se pukim slučajem zatekli na određenom lokalitetu u datom trenutku.
Nacionalna homogenost, zasnovana na zajedničkom poreklu, mitu i predanju, jeziku, kulturi i osećaju zajedničke sudbine, ključni je preduslov za nastanak i opstanak autentično demokratskih zajednica – od Periklove Atine do pobunjenih Trinaest kolonija Amerike Vašingtona i Džefersona i 26 švajcarskih kantona – i za njihov uistinu demokratski legitimitet i moralnu održivost.
Zasedanje Evropskog parlamenta, 1. jun 2023. (Foto: European Parliament)
Na poslu brisanja te homogenosti evrokratija je definisala dva glavna neprijatelja. Prvi je tradicionalna porodica, koja je osnova biološkog i kulturnog opstanka svake nacije, prenosnik kolektivnih sećanja, emocija i lojalnosti. Drugi je otpor nesputanoj imigraciji. Suština politike kao diferenciranja prijatelja od neprijatelja (Karl Šmit) demonizuje se kao „rasizam“. Ova dva oružja masovnog uništenja, srubljivanje porodice i demonizacija otpora imigraciji, postala su doktrinarne, pravne i cenzorske alatke nosilaca „naše demokratije“ i „naše Evrope“.
U zemlji koja je preplavljena imigrantima „demokratija“ se svodi na puku formalnost. We, the People! nestaje kao suvereni akter. Vladari EU pritom fabrikuju nova „prava“ što je odraz infantilnog bekstva od političkog. U praksi ceo sistem je dizajniran da proizvodi unapred zacrtane rezultate.
„Naša demokratija“ tako liči na funkcionalnu predstavničku demokratiju kao što vampir liči na živog čoveka. EU je prerasla u aparat sistematske razgradnje zajednica, identiteta i značenja. Brisel podstiče nestanak nacionalnih zajednica u korist grupacija građana kao potrošača dobara i atomiziranih „zajednica“ okupljenih oko životnih stilova koje promovišu moćni lobiji, posebno onaj duginih boja.
EU predstavlja impresivan primer političkog inženjeringa gramšijevskog tipa. Marš kroz institucije pokazao se kao uspešna formula, npr. lišavanje država supstance državnosti, ali ne i njihova formalna likvidacija. Značenje suvereniteta je krajnje zamagljeno ali još nominalno postoji, da preuzme teret sprovođenja direktiva na terenu. Neposlušnost se kažnjava, kao što je iskusio Viktor Orban, pod optužbom „demokratskog nazadovanja“ i potkopavanja „osnovnih vrednosti EU“.
Evropska komisija je zamrznula milijarde evra i tužila Mađarsku 2024. svom Sudu pravde zbog navodnog kršenja prava EU, a pre svega zbog Zakona o odbrani suvereniteta. Odraz briselske kvazirealnosti jeste činjenica da upravo Orban ima najubedljiviji demokratski legitimitet od svih lidera EU, za razliku neizabrane predsednice EK, ili intervencijom briselskog aparata instaliranog predsednika Rumunije.
EU se ne miri sa činjenicom da u Budimpešti nema svoje komesare i prokonzule kao što ih ima u Bukureštu, Sofiji, Sarajevu, Beogradu, Kišinjevu ili Tbilisiju, koji usmeravaju formiranje stavova i ponašanje vladajuće klase tih zemalja.
Koreni sunovrata
Iz ruševina Evrope nakon tragedije 1914-1918. iznikle su dve vrlo slične, modernizujuće, agresivno materijalističke, antitradicionalne, antihrišćanske, gnostičke ideologije: boljševizam i nacizam. [14] U monopolarnom momentu poslednje decenije XX veka stasava treći brat, opasniji od druge dvojice. Umotao je čeličnu pesnicu u plišanu rukavicu duginih boja. Zamenio je gebelsovski agitprop kartel-medijima, Gestapo i Čeku mehanizmima frojdovske sublimirane prinude, a Jugend-Komsomol sistemom državnog obrazovanja.
Kao i fašizam i boljševizam, neoliberalni totalitarizam ima elitističku suštinu: veru u misiju avangardne elite da stvori bolji svet kroz manipulaciju političkog procesa i masovnu „edukaciju“ tj. indoktrinaciju. [15] Reč i Svet su trajno razdvojeni. Ideološka vizija proizvodi sopstvenu stvarnost. Primaoci poruke treba da tu viziju internalizuju, da prihvate da je „naša demokratija“ i njihova, da je „naša Evropa“ i njihova.
EU se ne miri sa činjenicom da u Budimpešti nema svoje komesare i prokonzule kao što ih ima u Bukureštu, Sofiji, Sarajevu, Beogradu, Kišinjevu ili Tbilisiju
U suprotnom, proglašavaju se za devijantne otpadnike dostojne javne osude, ostrakizma, poništavanja, gubitka posla, policijskog nadzora, na kraju i krivičnog gonjenja. Moralnost nije funkcija objektivnog ponašanja aktera već zavisi od položaja aktera na skali ideološkog vrednovanja. Nasilno i kriminalno ponašanje migranata se skriva i prećutkuje [16] dok se za „desne ekstremiste“ fabrikuje ex nihilio. Rezultat je režim anarhotiranije u kome nespremnost vlasti da obuzdaju bezakonje migranata (anarhija) ide ruku pod ruku sa nametanjem i rigoroznim sprovođenjem represivnih zakona protiv „rasizma“ i „govora mržnje“ među većinskim stanovništvom (tiranija). [17]
Integrisan u mrežu odnosa koji stvaraju sopstvenu stvarnost, pojedinac ima izbor da se povinuje okviru sistema ili da bude disident, po ogromnoj ličnoj ceni. Farsa „naše demokratije“ stvara dubok jaz između volje većine da opstane i agende postnacionalne klase koja manipuliše političkim procesom. Ta klasa ne vlada već upravlja. Ona a priori odbacuje pomisao da održivi sistem ne može počivati na apstrakcijama poniklim u ritmu Marseljeze i Internacionale.
Zastave LGBT pokreta i Evropske unije na demonstracijama u Varšavi, 27. jul 2019. (Foto: Kacper Pempel/Reuters)
„Naša demokratija“ je metamorfozirala u mehanizam sistematskog marginalizovanja i zatiranja tradicionalno utemeljenih zajednica, identiteta i značenja, u nametanje lažne stvarnosti kroz privid ekonomske racionalnosti i ideološku indoktrinaciju. Primer produkovanja pseudorealnosti predstavlja borba EU institucija protiv „inostrane“ (pre svega ruske) „pretnje EU demokratiji“. [18] (Cinik bi rekao da je to kao da grof Drakula štiti zavod za transfuziju krvi.) Ideolozi evropeizma pritom lukavo nameću semantičko izjednačavanje briselske mašine sa „Evropom“ u celini. Stoga sve šta EU preduzima kao institucija, ili šta se proglašava u ime Unije, postaje „evropsko“ – kao da predstavlja celi Stari kontinent.
Ovaj trik ima suštinske jezičke i psihološke posledice. Prvo, isključuje zemlje koje se geografski nalaze u Evropi, ali ne pripadaju EU, čime se problematizuje njihovo evropsko biće (Rusija, Srbija i Belorusija pre svega). Drugo, stvara elitističku platformu koja posvećenicima i aparatčicima pruža iluzorno uverenje da EU nudi ne samo najefikasniji već i moralno najuzvišeniji nivo organizacije i da stoga nema i ne može biti održive alternative.
Pošto se podrazumeva da je Evropa EU i obrnuto, sledi da autentični Evropljanin automatski mora biti nepokolebljivi entuzijasta briselskog modela integracija i kontrole. Postavljanje kritički intoniranih pitanja odražava „antievropski“ stav koji mora biti sankcionisan. Svaka kritika EU sa pozicija interesa neke nacije indikator je „desnog populizma“, ergo fašizma. [19]
Zaključak
Čovek je palo i opasno biće. Zlo još nije trijumfovalo u ovom svetu, ali je ishod neizvestan. „Naša Evropa“ je (šmitovski) neprijatelj, a Brisel je anti-Evropa. Laž na kojoj ona počiva jeste da je čovek u stanju da razumom reši sva pitanja svog postojanja, da pronađe eshatološku prečicu do kraja istorije, po receptu Džona Lenona: bez raja, bez pakla, bez nacija i bez religije, u kome svi žive samo za danas. [20] „Naša demokratija“ je neprijatelj par ekselans. Ona ne negira ljudsku prirodu, kako tvrde neki konzervativci. Naprotiv, „naša demokratija“ podstiče, štaviše proslavlja, one najniže, prezira najdostojnije osobine čovekove.
U interesu opstanka ugroženih evropskih nacija i njihove ranjene civilizacije jeste da ovaj i ovakav EU projekat, nedemokratski i iliberalan, kolabira. Iracionalnost lidera bivših evropskih sila koji spremaju novi Drang nach Osten može ubrzati rasplet, makar i po skupoj ceni, što je preferabilno dugom putu u ništavilo. Sa druge strane okeana, frazama o izuzetnosti propozicione nacije nazire se kraj, možda i suludoj težnji za globalnom dominacijom. Trampova neizvesna ali još uvek ostvariva istorijska uloga jeste da trasira povratak Amerike kući.
Donald Tramp govori na konferenciji „Amerika na prvom mestu“, Vašington, 26. jul 2022. (Foto: Andrew Harnik/AP Photo)
Moguće je da EU još dugo nastavi postojećim kursom i bez kolapsa, ali nije verovatno. Tempo istorije se ubrzava i jednačina dobija previše varijabili za manipulatore evropskih političkih procesa. Kada se uruše ekonomski temelji briselske Evrope predvođene Nemačkom, što izgleda verovatnije danas nego u ma kom trenutku od potpisivanja Rimskog ugovora 1957, uslediće kolaps kredibiliteta čitavog EU aparata.
Počeće da se budi ozbiljan otpor od strane mnogih žitelja Unije koji su do sada bili spremni da tolerišu ideološku agendu vladajuće elite, pod uslovom da njihov materijalni prosperitet i sigurnosni mehanizmi države blagostanja nisu dovedeni u pitanje. Tek tada, pod okolnostima duboke i hronične krize sistema, pokazaće se da još postoje stotine miliona Evropljana koji ne žele da odu tiho u tu blagu noć.
Alternativa je večno Sada liberalnog totalitarizma lišenog politike, sterilno i besmisleno u jednakoj meri, bez svetla na kraju tunela. Suočen sa tom opcijom, častan Evropljanin veran svome nasleđu, Suncu okrenut i željan slobode boriće se i dušom i telom za ma koji drugi ishod.
Referat podnet 17. septembra 2025. na međunarodnoj konferenciji Globalizacija i demokratija u Interuniverzitetskom centru u Dubrovniku
UPUTNICE:
[1] Za nedovoljno poznate činjenice o izrazito nedemokratskim korenima evropske ideje, uključujući i nacističku obradu „evropejstva“, obavezno štivo je: John Laughland, The tainted source: the undemocratic origins of the European idea. Little, Brown & Co., 1997.
[2] V. Srdja Trifkovic, “Remembering Clemens von Metternich.” Chronicles: A Magazine of American Culture, 09/2024. https://chroniclesmagazine.org/remembering-the-right/remembering-klemens-von-metternich
[3] https://european-union.europa.eu/principles-countries-history/history-eu/1945-59/schuman-declaration-may-1950_en pristupljeno 28. avgusta 2025.
[4] The Monnet Plan. CVCE.eu https://www.cvce.eu/en/recherche/unit-content/-/unit/02bb76df-d066-4c08-a58a-d4686a3e68ff/873d140d-4bf0-4a30-b087-4b52fd0ab81b pristupljeno 28. avgusta 2025.
[5] Treaty of Rome: Treaty establishing the European Economic Community. European Parliament Treaties. www.europarl.europa.eu/about-parliament/en/in-the-past/the-parliament-and-the-treaties/treaty-of-rome
[6] Videti: Charles Grant, “Europe’s choice: Monnet vs de Gaulle.” Open Democracy, 29. novembar 2011. https://www.opendemocracy.net/en/europes-choice-monnet-vs-de-gaulle pristupljeno 28.08.2025.
[7] Single European Act. EC 29.6.87. https://eur-lex.europa.eu/resource.html?uri=cellar:a519205f-924a-4978-96a2-b9af8a598b85.0004.02/DOC_1&format=PDF pristupljeno 28. avgusta 2025.
[8] Schengen Agreement and Schengen Implementing Convention https://eur-lex.europa.eu/EN/legal-content/glossary/schengen-agreement-and-convention.html ; Treaty on European Union (Maastricht Treaty) www.europarl.europa.eu/about-parliament/en/in-the-past/the-parliament-and-the-treaties/maastricht-treaty ; The Treaty of Lisbon https://www.cvce.eu/en/education/unit-content/-/unit/02bb76df-d066-4c08-a58a-d4686a3e68ff/d7da2396-d047-4c4e-ae1b-f9edb47e3739 — svim izvorima pristupljeno 29.08.2025.
[9] Videti: Samuel P. Huntington,“The Clash of Civilizations?” Foreign Affairs, Vol. 72, No. 3, 1993.
[10] V.: Srdja Trifkovic, “Geopolitics Redeemed: Enhancing the Realist Discourse.” Defence Review: The Central Journal of the Hungarian Defence Forces. Vol. 144 (2016/I), 117-128.
[11] „Nećemo dozvoliti vama nacionalistima da uništite našu Evropu, koja svakako nije savršena – ali našu Evropu, koja je najlepša koju smo ikada imali u istoriji ovog kontinenta, najbolja koju smo imali u istoriji kontinenta. Nećemo dozvoliti vama neonacistima da je uništite!“ https://www.anews.com.tr/european-union/2023/11/25/stop-neo-nazis-from-destroying-europe-lawmaker pristupljeno 28.08.2025.
[12] Srdja Trifkovic, “Germany’s Election Promises an Unsteady Future.“ Chronicles: A Magazine of American Culture, March 3, 2025. https://chroniclesmagazine.org/web/germanys-election-promises-an-unsteady-future
[13] Srdja Trifkovic, “The West’s Fraudulent Democracies.” Chronicles: A Magazine of American Culture, October 2024. https://chroniclesmagazine.org/columns/the-wests-fraudulent-democracies pristupljeno 28.08.2025.
[14] Videti: E.H. Carr, The Twenty Years’ Crisis, 1919-1939. London: Palgrave Macmillan UK, 2016.
[15] Videti: F. William Engdahl, Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order. Edition Engdahl, 2009. Takođe: Christopher Lasch, The Revolt of the Elites and the Betrayal of Democracy. New York: W.W. Norton & Co, 1996.
[16] Drastičan skorašnji primer prikrivanja migrantskog kriminaliteta: Srdja Trifkovic, “German Police Shield Muslim Offenders, Fail German Society.” Chronicles: A Magazine of American Culture, 13. January 2025. https://chroniclesmagazine.org/web/german-police-shield-muslim-offenders-fail-german-society 29.08.2025.
[17] Za koncept anarhotiranije videti: Dr Srđa Trifković, „Jeziva država“. Geopolitika, 31. oktobar 2010. https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/analiza/jeziva-drzava pristupljeno 29.08.2025.
[18] “Foreign interference: how Parliament is fighting the threat to EU democracy”. EP 09.04.2024. https://www.europarl.europa.eu/topics/en/article/20240404STO20215/foreign-interference-how-parliament-is-fighting-the-threat-to-eu-democracy pristupljeno 29. avgusta 2025.
[19] Vredan je pomena zbornik objavljen 2022, The Right-Wing Critique of Europe: Nationalist, Sovereignist and Right-Wing Populist Attitudes to the EU,ne toliko zbog predvidljivog sadržaja koliko zbog činjenice da je izašao u ediciji Routledge Studies in Fascism and the Far Right. Izjednačavanje „nacionalizma, suverenizma i desnog populizma“ sa „fašizmom i ekstremizmom“ u potpunosti je normalizovano od strane akademskog mejnstrima.
[20] Srdja Trifkovic, „The West on the Precipice: A Warning and a Hope“. Chronicles, August 2, 2022. https://chroniclesmagazine.org/web/the-west-on-the-precipice-a-warning-and-a-hope pristupljeno 29.08.2025.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Reuters/Yves Herman//File Photo
BONUS VIDEO: