Шта је Путин рекао Додику
ANTIC.org-SNN
Шта је Путин рекао Додику
Ненад Кецмановић
8–10 minutes
Шта ли је, боже, Путин више од сат времена разговарао са Додиком? У Сарајеву су се и на невиђено и нечувено накострешили у грчу самоодбране, иако је Владимир Владимирович можда Милорада Богдовича саветовао како да са Изетбеговићем све лепо реши, као што је он са Кадировим. Или стрпи се још мало док не стигнем на делту Дунава. Али у Сарајеву сунце излази на Западу, а Вашингтон је промптно негативно реаговао, па су се бошњачки медији љутили што Брисел касни. А онда их је прозвани Борељ охладио: „Рат у Украјини је означио крај глобалне доминације Запада.” Сенад Хаџифејзовић, уредник и новинар ТВ Фејс, ономад одјавио емисију речима: „Одлазим на Запад!” Настала је већа паника у гледалишту него да су Бећировић, Никшић и Конаковић објавили да беже на Запад или Бакир и Сека на Блиски исток.
Кључ је, изгледа, у делу Додикове изјаве од 24. фебруара, у којој каже да је „са Путином размотрио и ситуацију у којој би Српска била угрожена од Запада”. А још кад су на Башчаршији видели како земља хаџилука, Меке и Медине, овацијама дочекује Путина, мора да им се завртело у глави. Да ли су опет погрешно изабрали страну, као и 1914, 1941, 1992. Значи ли то да опет ваља са Србима, малим Русима? И да ли ће Српска после свега ишта хтети сем мирног разлаза? Или ће Запад поново бацити коску међу комшије и босанске муслимане мобилисати у Ханџар дивизију да гину на источном фронту
У описаном драматичном контексту Српска би требало да престане да се бави завитлавањем колективног Запада и ради све по свом. Укључив и непродуктивне расправе о Дејтону, при чему се Срби позивају на оно што тамо пише, а они да то није „у духу онога што тамо пише”. Они се само праве будале, а од нас хоће да направе праве правцате будале.
Једна од њихових омиљених метода је да када год ти хоћеш да вратиш неко право по Дејтону, они смисле нешто ново антидејтонско, па те натерају да се бавиш њиховим неправом. Затражиш да ти врате неку од дејтонских надлежности, а они узврате претњом да ће ти узети и преостале да научиш да од лошег може и горе. И наметну ти нову прву тачку дневног реда да се бавиш њоме и да заборавиш на оно што си тражио да ти врате. Увек су корак испред, а ти у дефанзиви. У теоријама о моћи стоји да „влада онај ко одређује дневни ред”.
Својевремено су у те игре без граница уносили неке аргументе, попут оног да је демократска консоцијација скуп, спор и неефикасан политички систем са више нивоа власти (општина, град, кантон, ентитет, држава) и безброј плаћених функционера, што је и тачно. Али онда им објашњавамо да је то цена функционисања власти у национално и верски дубоко подељеним друштвима, попут просперитетне Белгије, што је такође истина. Затим тврде да домаћа власт ради против интереса народа (одлазе млади, незапосленост, корупција) па испада да треба све да им препустимо пошто најбоље знају шта су интереси наших грађана. Кажемо: „Ту нашу власт, какву год, сами смо демократски изабрали”, а они: „Да, али нисте изабрали праве зато што имате лош изборни закон па ћемо вам ми смислити нови да би изабрали кооперативније кадрове.” Дошли су, наводно, да транзиционој Босни помогну у имплементацији демократије, како бисмо након Дејтоном предвиђених 10 година почели сами собом да управљамо, а онда су, да би нас ваљда убрзано оспособили, увели бонска овлашћења и диктатуру в. п. Прошло је два и по пута дуже од рока, а и даље смо корак напред два назад, па нам објасне да нису важни рокови него стандарди и да ће отићи тек када оцене да смо сазрели да будемо суверени.
Додик им је храбро и вешто парирао: контрирао утук на утук, заоштравао и тактички узмицао, попуштао пред мањим злом да би спречио веће, и то са све „запаљивом реториком”. Међутим, Српска већ годинама и деценијама 90 одсто политичке енергије троши на натезање са тзв. међународном заједницом, као да нема паметнија посла. Пошто ни сами нису били задовољни постигнутим у цивилизовању (читај: преваспитали, припитомили, утерали у суру), а понестало им свежих идеја како да нас малтретирају, изгубили ауторитет једине суперсиле, глобални однос снага се променио, непослушност се омасовила, окренули су лист. Нема више објашњавања, убеђивања, надмудривања, заваравања, притискања, него ђоном у главу.
Бахатост су показали већ слањем безочног Швабе са првим задатком да се наметне као в. п., иако сви знају да није, а онда отјера Додика и Српској отме јавну имовину. Ако није по закону, промени га, имаш бонска овлашћења. Пошто је уз подршку ЕУ својим глупостима изазвао револт све три стране у БиХ, Шмит је позвао ауторитет суперсиле. О’Брајан је накратко свратио у Сарајево и прочитао подужи списак „шта све САД неће Србима дозволити”. Био би много краћи да је навео шта ће се смиловати да допусте. Штета што се не нађе нико да га упита: „Човече, да ли си при себи? У ком ти времену живиш? Ко вас уопште пита шта ћемо ми да радимо у својој земљи? Да ли мислиш да је председник Српске Шолц и српски члан Председништва БиХ Аналена, па раде за Вашингтон против свог народа?” О’Брајен је издиктирао и отишао.
Али отишао је и Додик у госте код Путина и Лукашенка, сада ће код Ердогана, а онда ће угостити Орбана. Белорусија је добила нуклеарно оружје, па се на Башчаршији нико није сетио да Додика назове Лакташенко. А тек Путин! Са Карлсоном је у једном потезу пробио англоамерички глобални медијски монопол: две милијарде прегледа већ у првих 48 сати, што, ако изузмемо децу и информатички неписмене, чини једну трећину до ледне половине светске популације. Руси ушли у Адвејевку, па и на Западу очекују капитулацију Зеленског – оптимисти у јуну, песимисти до краја године. На другој страни, Бајден се саплиће уз степенице, наглас разговара са Колом, меша Финску и Филаделфију, побеђује у Украјини, а хоће и други мандат. Је ли време да шутнемо багру јер ако се сам не браниш, нико ти неће помоћи?
Ако комшије Бошњаци, као Човићеви Херцег-Босанци, хоће да се придруже, а имали би разлога јер су њих магарчили више него друга два народа, бујрум им. Ако пак чекају да им Босницу и шехер укључе у НАТО и, иншалах у ЕУ, нека им је сербез. Мањи ентитет им, ионако кажу, представља терет на путу за Брисел, а Српска свакако нема никакве територијалне претензије на њихове кантоне. Елем, све се сустекло за оно што Додик зове „мирни разлаз”, а што су Чеси и Словаци именовали „плишани развод”. Они су се разишли, без референдума, у заједничком парламенту са свега два посланичка гласа више и при томе су сви плакали. Једни од радости, други од жалости. У БиХ би вероватно певали „Ој комшије, је л’ вам жао, растанак се примакао!” А после би сваки народ живео у „својој вери и у својој земљи”, како гласи један изборни слоган СДА. Но, можда још и није касно за договор: оклеветани разговори у Лакташима ипак су прекјуче настављени у Мостару. Додик, Човић и Никшић су задовољни, али Шмит, Марфи и О’Брајен су увређени што нису позвани да им кажу „шта САД неће дозволити да се договоре”.
Лидер СНСД Милорад Додик рекао је да су „једини који могу бити комплетно незадовољни јучерашњим разговорима у Мостару туриста Кристијан Шмит и светски путници који БиХ желе колонијални статус, а њеним народима статус поданика”. Русија, међутим, увек инсистира на поштовању Дејтона, а то би још увек и Српску задовољило, барем као прелазно решење.
Зато Путин вероватно Додику није саветовао разлаз, изузев уколико би Запад покушао силом да унитаризује БиХ. Шта би у том случају урадила Москва? Е, то је оно што ће се, како рекоше, „показати у наредном периоду”. Миле се вратио весео: „најуспјешнији излет у Русију икада”, „Српска ће затражити посматрачки статус у БРИКС-у”, „у наредном месецу тамо ћу још два пута”. Остало, чик погодите!
Професор емеритус
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa