Краљ и генсек
ANTIC.org-SNN
Краљ и генсек
Чедомир Антић
Србија је у тешкоћама, а у њој готово да и нема неуспешних политичара. Ко год се једном докопао парламента у најгорем случају је после постао богат послован човек или макар маркетиншки стручњак. Наша јавност прихвата успех као мерило свега: онај ко је популаран или богат не мора имати других врлина, ни заслуга, ни добрих особина.
Србија је, од како је 1990. успостављена Друга република, имала мало истинских државника. Преживели смо пропаст државе, рат, бомбардовање, транзицију, светску кризу... Седамнаест избора, смену 12 премијера у 25 година... А готово да нисмо видели неки промишљен, дугорочан гест политичара, које је чињеница да су се налазили на највишим дужностима ипак обавезивала на некакву, макар и глумљену, узвишеност и на понеку, ако не политику, а оно макар гест. Потез, ако не налик Де Головом, Рузвелтовом, Менделином или Сун Јет Сеновом, а оно макар Пашићевом... Пашић је био познат као лукав, бескрупулозан, прагматичан политичар, али је знао да 1908. преда премијерско место најслабијем противнику, умео је и да придобије опозицију, толико да је Јован Скерлић у Скупштини 1912. изјавио да у Србији више не постоји „радикалска” или „самосталска”, већ само „српска” влада. Током претходних година ништа од тога нисмо видели. Спремност садашње владе да задржи или именује неког опозиционара увек је потез срачунат да изазове поделу у његовој, обично већ бившој, странци. Чак и у часу када га подржава довољно грађана да његова воља постане закон, а сваки сазив парламента буде уставотворан, премијер Србије и даље живи у страшном свету насељеном љутим непријатељима. Док је био радикал, ти непријатељи су наводно вребали Србију. Како године пролазе, сам им је постао истомишљеник, али сада сви заједно, безобразници, вребају само њега.
У припремама за неке следеће изборе пролазе нам године. Све је подређено слици коју просечан бирач треба да стекне до дана гласања. У том циљу председник Николић игра улогу националистичке опозиције. Осим, свакако, непрекидног одмеравања снага у оквирима странке којој наводно више не припада, други разлог може бити привлачење десничарских гласова овом „дисидентском” центру моћи, који је несумњиво део СНС-а...
Напредњачка олигархија је тако, водећи се страначком себичношћу, претходних седмица жртвовала две нашем народу потенцијално изузетно вредне политичке особе и чак установе.
Пре две године чудили смо се како Томислав Николић и Ивица Дачић журе да организују државну сахрану краљу Петру Другом и осталим изгнаним Карађорђевићима. Испоставило се да су разлози били сасвим приземни. У то време власт је склопила Бриселски споразум којим је север Косова укључила у другу албанску државу и било је потребно да нечим успоставе баланс народне пажње и националног поноса. Посебно након што је Вучић нудио српску полицију НАТО-у да „за 45 минута заведе ред у Митровици”... Пре месец дана Краљевском двору на Дедињу искључена је струја. Тиме је започет процес исељавања српског престолонаследника из дома његовог деде. Годинама већ траје кампања против принца Александра. Њему није враћено власништво над дворским комплексом, Двор је отворен за туристе и на располагању држави која приходује од њега. Двор је и један велики београдски музеј. Притом, новац који је држава давала за његово одржавање прошле године је био неколико пута мањи него 2005. Узалуд сви аргументи, од престолонаследникових личних инвестиција везаних за двор чији није власник, преко 14 милиона евра које је краљевски хуманитарни фонд донео Србији (које је, за разлику од председниковице, привукао из иностранства), до веза с владарима и државницима из света... Све је то неважно пред људима који су већ више пута променили уверења, политику и идеологију у слепој верности себи самима и свом властохлепљу.
Слично је и с Вуком Јеремићем. Наш суграђанин има шансу да постане први човек УН-а. Каква неслагања с Николићем око Унеска? Па Емирати Вучићевог „брата и пријатеља” предводили су кампању за чланство Косова. Србија је допустила да Косово уђе у МОК, а могла је то да спречи једним писмом. Николић је 2010, као опозиционар, повукао ногу управо против тог Јеремића како би предали Европској унији питање решавања наших односа с Косовом.
Сада каже како је говорио (Вучићу, странци, нама...) у вези са ЕУ... Знао је да хоће да нас преваре кад су оно слали чиновника у недељу поподне да му честита победу док су избори били у току и неодлучни или кад му је Филе био једини иоле познат страни гост на инаугурацији... А оном Карађорђевићу, што ни српски не зна да говори, по три шефа државе дођу на рођендан... СРАМОТА.
* Напредни клуб