Mojkovac
ANTIC.org-SNN
Komentar: Mojkovac
Milan Babović
| 06. januar 2016. 08:55 |
NEMOJTE se bojati junaci, ako budu krvavi badnjaci. Tako je Janko Vukotić, pre tačno sto godina, hrabrio svoje sokolove, koji su u izbušenim kaputima i opancima zadržali austrijsku aždaju.
Ne znamo koga se, čitav vek posle neugaslog podviga mojkovačkih vitezova, boje ovde u Beogradu? Zašto je sećanje na neumrle junake pretvoreno u očajničko "žicanje" nekolicine zanesenjaka, potpomognutih Crkvom, koji su se obratili na čak 51 adresu, uključujući i državne institucije, ne bi li upriličili jubilarnu ceremoniju dostojnu velikog datuma.
- Kakve veze ima Srbija sa tim - osorno im je odgovorio jedan funkcioner kada su ga pre neki dan zamolili za pomoć.
Zaista nema nikakve, osim što su operaciju tog januara 1916. zajedno vodili srpski i crnogorski štab. I što su Jankovi spartanci, zadržavši crno-žute falange, sačuvali odstupnicu izmučenoj srpskoj vojsci i svojim kostima sazidali večni spomenik bratskoj ljubavi.
I taj gordi badnjak zajedništva nikada neće moći da sruše ni Milove montenegrinske drvoseče, ni ovdašnji tupavi pragmatičari i tajkunski piljari, spremni da prodaju i ime i spomenice za olizane inostrane vanglice.
Zato naši entuzijasti veruju da će svečanosti ipak biti 18. januara. Oni svoju mojkovačku bitku svakodnevno vode. Mole. Čuju zov hrabrih pradedova u gudurama iznad Tare. Žele i da tada ulaz u Sava centar bude besplatan i da se, pre svega, mladi nadahnu delom slavnih predaka.
A do tada neka zvoni u ušima i ministrima i partijskim telalima i novim kapitalistima i medijskim alama:
- Da ne beše krvavog Božića na Mojkovcu, ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu.