Данијела Ружичић: Србија у слепој улици
ANTIC.org-SNN
Данијела Ружичић: Србија у слепој улици
By РЕПОРТЕР on 5. јануар 2016.
Ниједна најављена реформа у претходном периоду није била усмерена ка стварном економском опоравку, већ је довела до још већег продубљивања кризе и потпуног колапса привреде. Данас, српска економија све више подсећа на период у време предратног стања деведесетих година, када се привреда уништавала на систематски начин. Случајност или не, али велики део тадашње и данашње политичке ”елите” чине баш ти самопрозвани стручњаци. Изгледа да из историје ништа нисмо научили.
Евидентно је да су нам ММФ, Светска банка и остали међународни финансијски експлоататори прислонили пиштољ на чело, где је у таквим околностима сасвим нормално да страни инвеститори у Србији своје профите остварене у динарима претворе у девизе и изнесу из земље.
Хоће ли Србија најзад заменити улоге и покретањем производње за извоз покушати да изађе из клуба земаља нето увозника и учланити се у клуб земаља нето извозника? Ништа лакше? Заправо, ништа теже од тога. Прелазак из једног у други клуб, осим Србије жели још преко 150 земаља на свету, а тамо би нас, у клубу земаља нето извозника, једва чекале Немачка, Аустрија, Кина, Јапан, итд.
Али, да би могли да се учланимо у клуб земаља извозника, прво би морали тај производ и направити. Предуслови за то су свакако постојање савремене технологије, енергената, ресурса (материјалних, финансијских, итд.). Међутим, како од тога скоро ништа немамо, извозни суфицит нећемо никада остварити. То и не би била таква трагедија кад бисмо већину битних производа производили сами, али не чинимо ни то! Први и основни разлог за то јесу аранжмани са ММФ-ом, где у таквом односу ‘’снага’’, Србија изгледа као ‘’заробљеник’’ и ‘’послушник’’, док су остали разлози у великој мери повезани са првим.
Економска политика Србије од ’95-е године, када је био почетак, а интензивно и од 2000. године темељи се на уништавању, распродаји стратешких ресурса и предузећа страним компанијама, уништавању домаћих банака, инсистирању на страним инвестиционим улагањима који су довели до преузимања домаћег тржишта од страних компанија и подстицању потражње за страним робама, тј. све већом потребом за увоз. Данас немамо више са чим, ни са ким, а ни како сервисирати дугове који нису уложени у производни део привреде, већ једнократно у куповину страних роба.
Зато је данас више него тужно у Србији говорити о некаквој штедњи, већ пре треба говорити о ударању главом од зид, како већ и заслужују они који су бахато пропуштали све своје шансе. Додуше, уз овакву политичку олигархију која је искључиви заштитник страних интереса у Србији, извесно је да ћемо остати без власништва над свим ресурсима, да ће се јаз између сиротиње и богатих слуга лоповског система драстично увећати и да ћемо као народ завршити као робови у сопственој земљи.
Интереси Немачке, Француске, и свих осталих старих чланица Европске уније нису и не могу истовремено бити и наши интереси! Они што би било адекватно решење за њих, никако не би било за нас. Србији не требају ратови по Блиском Истоку и осталим деловима света, Србији не треба изазивање рата било где у свету, нити је Србији потребно да пљачка туђе ресурсе како би преживела!
Будући да код нас никада није ни било некакве реалне политике штедње коју бисмо сад требали мало да попустимо, већ сасвим супротно, до пада потрошње (увозних роба кредитираним страним кредитима), која је у неколико претходних година генерисала привидни раст БДП-а, дошло је најпре због кумулативних задуживања и увећања јавног дуга. Другим речима, све је то довело до следећих последица: гашење и уништавање преостале производње, раст незапослености, одустајање становништва и привреде од додатног задуживања (подизања кредита) – чиме долази до мањка новца у оптицају, што са друге стране опет законито доводи до невраћања кредита, стечаја, банкрота, итд.
Из ове бесмислене слепе улице у којој се налазимо не можемо изаћи бирајући и даље исте неспособне политичке олигархије да нам воде државу, нити са оваквом погубном политиком. Из последњих 20 година требало би да се извуку јасне поуке и поруке. Јер, управо за тих 20 година постали смо јадна, осиромашена, колонијално – презадужена земља!
Мр Данијела Ружичић