Шериф из Мар-а-Лага

[miro...@antic.org]

politika.rs

Шериф из Мар-а-Лага

Александар Апостоловски

9–11 minutes

---

Прашина се слегла, а на главној улици остао је да стоји само један човек, широких рамена и уског погледа, са значком која сија јаче од сунца над Аризоном. У овој уклетој прерији новог света, шериф Доналд Трамп носи црвену кравату уместо звезде и изазива дивљење, поштовање и језу.

То није нашминкана Америка какву познајемо са Си-Eн-Eна, већ Америка из митологије, она која верује да је свет бескрајна равница, а закон стиже као фијук метка. У овој причи која није фикција, већ стварност, Венецуела је салун на крају области, место где се точи лош виски и кују завере против америчког реда и поретка. У тој причи, Мадуро је локални газда који предуго држи кључеве препуне касе. А специјалне снаге? Оне су одреди јахача без имена, авантуристи што јашу на летећим коњима, с лицима прекривеним марамама, који су толико брзи, да мењају правац ветра.

У вестерну, затвор никада није тек само зграда. То је симбол. Њујорк није град, већ затвор континента, стена на којој се продужавају све ноћне море. Није важно шта се заиста десило, јер закон Дивљег запада је порука. А порука гласи: шериф је одлучио да поново успостави ред!

И док се на југу пале логорске ватре Латинске Америке, на северу се Гренланд појављује као још једна неосвојена територија. Ледени Запад је можда нова граница? Данска је, у тој симболици, стари власник земљишта на које је око бацио богати ранчер, док шериф гледа ка хоризонту и размишља колико злата има испод снега. Митологија је једноставна: свет је дивљи, само је никловани колт цивилизован!

У тој великој, раскошној фресци, Доналд Трамп није човек од крви и меса, већ слика са платна. Председник Америке је шериф, освајач и трговац судбинама. Није важно да ли пуца. Довољно је да стави руку близу футроле.

Јер у вестернима, као у геополитици, све се завршава истом реченицом: „Град је безбедан… Бар до следећег заласка сунца.”

Трамп је по други пут ушао у Белу кућу као човек који је свима нудио мир, али су га исмевали и потцењивали, сматрајући га пренашминканим и пресунчаним кловном. Онда је схватио. У оваквом свету, политика се не води законима. Води се сировом снагом, хеликоптерима и одлукама донесеним пре него што било ко други, нарочито Конгрес, стигне да их размотри.

Јер, док сунце залази над Атлантским океаном и сиви облаци заклањају Карибе, шериф из Мар-а-Лага поручује свету: Ово је сада моја прерија.

Кад коначно падне мрак над великим Атлантиком, прашина само мења облик злослутног духа и подиже се, овога пута, као таласи. А када се прича о Америци ових дана, као музичка подлога не чује се Мориконеова музика, већ се приповеда уз бубњеве морнаричких фока, Делта јединица, ратне морнарице и хука хеликоптера. Свет више није геополитичка мапа, већ салун на граници, а шериф са републиканском значком не зауставља се ту, где се Мексико види голим оком.

Доналд Трамп, дакле, не организује само вечере у Белој кући или на свом тајанственом имању у Палм Бичу. Он је тај који намерава да заузме све преостале путеве кроз које Русија и Кина могу да пролазе и плове без његовог одобрења и наплатне рампе.

Пре Доналда, амерички председници су говорили језиком људских права, док су у џеповима носили пиштоље и управљаче за далекометне ракете. Мантрали су о међународном праву, а затим су своју слаткоречивост закопавали у песку Ирака, Либије, Авганистана или светој српској земљи. Причали су с лажним осмехом, показујући порцеланске зубе, а ракетирали су суверене земље и звали су то моралом.

Трамп се не понаша тако. Он не тражи оправдање. Не позива се на међународно право да би га сутра погазио. Он само каже: свет је дивљи, а ја сам јачи. У интервјуу за њему неомиљени „Њујорк тајмс” рекао је да не мора поштовати међународно право и да је његов морал једино што држи његову моћ под контролом.

Зато Доналд Трамп није политички лицемер. Два пута су покушали да га убију током предизборне кампање, брисао је своју крв са лица и схватио да ће опстати само ако покаже исконску снагу.

Зато он не проучава закон, већ га носи на боку. Кад повуче револвер, нико не пита под којим чланом је пуцао. Трамп припада том архетипу. Није класични модел државника, нарочито не филозофа, већ је човек који мења границе. Он види планету као хаотичну територију, као земљу у којој су салуни подигнути пре него што је ико одлучио да има тапију на њу.

Венецуела. Руски танкери. Санкције. Затвори. Иран. То нису инциденти. То су поруке написане наливпером силе, јер Трамп верује само у ударац који се памти.

У његовом свету Бог види све, а правда је реч коју користе само они који имају снагу да је спроведу. Управо ту лежи његов континуитет са америчком митологијом вестерна: он није изузетак, он је повратак изворном коду. Пре декларација и пре конвенција. И пре илузије да је сила културна работа! Разлика је само у димензијама. Некада су то били делови Америке. Данас је то читава планета.

Владимир Путин то разуме. Си Ђинпинг, такође. Они не разговарају са Трампом као са моралним ауторитетом, већ као са моћнијим предатором. И то је једини језик који у оваквој цивилизацији још увек функционише: вештачка интелигенција, избезумљени људи и закон колта. Зато је нова Јалта са Путином договорена на Аљасци, хладној земљи где ветар не дозвољава да се ишта чује и где није било Черчила с томпусом и Стаљина с брковима. Са Сијем у Јужној Кореји дилови су потврђени. И то нису споразуми о миру. Склопљени су дилови о зонама насиља. Где ће се пуцати отворено, а где с пригушивачем. Где ће се царства сударати, а где ће се мимоилазити револвераши који су проценили да се данас не исплати борити.

Путин сада стоји на истоку Европе и северу Азије, ћутљив, са лицем које изгледа као да је исклесано из камена и погледом који као да крије тајне Сибира и санктпетербуршких тајних ходника, где је припреман за цара Русије. Си стоји још даље, још дубље у времену, са стрпљењем које долази из хиљадугодшње историје источњачког царства.

Трамп, Путин и Си су три начина да се каже исто: свет је плен, само дај да поделимо његове делове. Зато Путин ћути када му Американци заробе два танкера у међународним водама. Договорено! Зато Кинези ћуте јер су Американци однели Мадура са собом, свега неколико часова пре него што је са председником Венецуеле разговарао Сијев изасланик за Латинску Америку. Понижење је било трамповско, али је демарш Кине био нешто дискретнији од подизања обрве. Вероватно договорено!

Шта за то време раде Европљани? Гледају са стране, као уморни старци који су некада диктирали правила игре, а данас читају сопствена саопштења, која мењају из дана у дан. Седе за дугачким столовима, под светлима која су преслаба да сакрију њихов умор. Европа више нема шерифе, већ комесаре.

Доналд Трамп је, у пејзажу света чије обрисе тек назиремо, фрајер који одбија да носи маску универзалних вредности. Не заклања се иза међународних судова које не признаје. Не говори о међународном праву док му рука већ није на обарачу. У томе нема уметничког дојма, али има сурове истине. И то је оно што Европа не може да поднесе, али мора да трпи.

Зато је Трамп оно што европски политички језик не подноси, човек који не глуми морал док користи силу. Не обећава рај и не нуди искупљење. Нуди ред, груб и многима непријатан, као у граду после жестоке пуцњаве. Зато поређење Трампа са Џоном Вејном новог света није само питање жанра. Вејн никада није играо човека система. Вејн није био закон, већ његова претходница.

Отуда је Трамп политички Џон Вејн епохе у којој се границе опет цртају санкцијама, бродовима, тржиштима и крвљу. Доналд Трамп се не пита у себи да ли има мандат, већ да ли има довољну моћ.

Иронија епохе је у томе што Трамп, тај наводни варварин, око себе окупља презрене холивудске отпаднике, изван система, као што је био и он: Мела Гибсона, Џона Војта, Силвестера Сталонеа, Чарлија Шина. Људе који су избачени из свечаног салона, али никада из мита. То нису дворјани, то су фаце у којој је јунак увек проблематичан, налокан вискијем, груб, често морално сумњив, али победник.

Мејнстрим Холивуд воли хероје без прљавштине, попут Роберта де Нира. Вестерн воли хероје са блатом на чизмама.

Трамп припада том другом соју, симболично наравно, јер с блатом се не одлази на терене за голф. И свет, колико год да се згражавао, прилагођава се тој чињеници брже него што Европа успева да напише протестно писмо.

Зато ово није прича о добру и злу. Ово је прича о повратку архетипа. О томе да се није догодио крај историје, већ долазак новог главног јунака са суперегом великим попут Стеновитих планина. Трамп не јаше коња и не нестаје на хоризонту, док жене пуштају сузу за њим, већ је оседлао тржишта, носаче авиона, гасоводе, нафтна поља и сателите. Али правило је исто: увек потежи први.

Ако је Џон Вејн био мит Америке у успону, Трамп је мит Америке која се враћа себи. Тај свет и та Америка нису ни лепши ни праведнији. Али су искренији у својој бруталности снаге која долази по своје, без белих рукавица и смокинга.

Да ли свет ипак треба да страхује од револвераша из Мар-а-Лага или да само разуме и прилагоди се исконским правилима игре: у салун, где опасни типови пију виски и играју покер, никада не улази да би делио карте или очекивао добитак, већ чекај ко ће изаћи напоље са осмехом на лицу? Јер никад не знаш ко је твој ранч, односно твоју земљу, добио за столом! И увек је био тако. Трамп је само скинуо маску и рекао: Ово је стварност. Све остало је илузија.