Ако данас у Скупштини прођу амандмани на Закон о АНБ, Црна Гора неће добити „модернизовану службу“ – добиће систем у коме ће шпијуни и тајни сарадници постати исплативији него икад, са правима која се приближавају статусу запослених, уз проширена овлашћења и слабији спољни надзор. Држава тиме шаље јасну поруку: сарадња са тајном службом постаје не само безбједносно већ и материјално атрактивна категорија.
Историја нас учи да тамо гдје је шпијунажа профитабилна – она буја. У вријеме италијанске окупације Црне Горе било је толико сарадника да су окупационе власти морале одређивати посебне дане за рад са шпијунима. Када систем награђује дојаву, пријаву и „оперативни контакт“, он неминовно производи атмосферу сумње и подстиче тржиште информација.
Данас, под изговором усклађивања са европским стандардима, званична Подгорица прави корак у правцу институционализације таквог модела.
Суштински, пред нама су три паралелна процеса: материјална стимулација тајних сарадника, проширење оперативних овлашћења АНБ и релативизација или одлагање ефективног спољног и судског надзора. Управо у њиховом сабирању лежи тежина ове законске измјене.
Тајни сарадници постају буџетска категорија
Амандаманом 2 предвиђено је да тајни сарадници добију значајно шира права: осигурање, здравствено и ПИО покриће, па чак и једнократну новчану помоћ породици у случају смрти.
У тексту амандмана наводи се:
„Евидентирани тајни сарадник који се повриједи или оболи обављајући послове по налогу Агенције, а није осигуран по другом основу, има за вријеме лијечења права из здравственог осигурања као да је запослен у Агенцији. У случају инвалидности… има права из пензијског и инвалидског осигурања као да је запослен у Агенцији. У случају смрти тајног сарадника… његовој ужој породици… припада једнократна новчана помоћ.“
Ово није техничка измјена. Ово је статусна револуција.
Тајни сарадник више није искључиво анонимни извор – он постаје системски заштићен субјект, са правима која се финансирају из буџета. То значи да држава не само да легализује сарадничку мрежу, већ је и материјално стимулише.
Упоредна пракса развијених демократских држава инсистира на строгој контроли регрутовања и финансирања сарадника, управо зато да би се спријечила злоупотреба и производња „квантитета умјесто квалитета“. Када систем плаћа, осигурава и пензионише сараднике без снажног независног надзора, ризик од фабриковања пријетњи и злоупотребе информација драматично расте.
Измјеном члана 12 брише се досадашње рјешење по ком је полиција била посредник ако лице није дало сагласност за разговор.
Сада:
„Уводи се јасна и непосредна законска могућност да Агенција сама упути позив на разговор лицу за које постоји вјероватноћа да располаже подацима неопходним за вршење послова из њене надлежности, уз обавезну поуку да лице није дужно да даје податке.“
Формално – лице није дужно да говори.
<
Али суштинско питање гласи: ко утврђује ту „вјероватноћу“? По ком критеријуму? Постоји ли образложење и могућност накнадне контроле?
Тајна служба добија директан канал према грађанину, без институционалног филтера и без обавезе претходне судске одлуке. У демократским системима контакт обавјештајне службе са грађанином без судског налога представља изузетак, не правило. Уклањање посредничке улоге полиције смањује траг одговорности и отвара простор за притисак који је тешко доказив.
Специјална извјеститељка УН Ана Брајан Нугерес упозорила је да чланови 13, 15 и 18 дају АНБ „преширока овлашћења за надзор и прикупљање података без адекватног судског надзора, што може довести до повреда права на приватност и других људских права“, преносе подгоричке „Вијести“.
И поред амандмана, оцјена је да „и даље постоје одређени недостаци“ и да су потребне додатне измјене ради заштите права на приватност.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: