Агресија на СРЈ увод у „Нови светски хаос”
ANTIC.org-SNN
Агресија на СРЈ увод у „Нови светски хаос”
Небојша Човић
9–11 minutes
Специјално за „Политику”
Небојша Човић
Последњих неколико недеља било је много коментара и текстова о Хенрију Кисинџеру и у нашим и у светским медијима. За многе је био контроверзна личност и није мали број оних који су сматрали да је требало да одговара због ратних злочина у Вијетнаму, Лаосу и Камбоџи, који су проистекли из политике коју је заступао – и креирао – док је био на највишим функцијама у америчкој администрацији. У историји ће остати запамћен као неко ко је осмислио хладноратовску спољну политику Вашингтона, једним од његових највећих успеха сматра се отварање САД према Кини и заступање идеје о спољној политици која је комбинација дипломатије и војне силе, с циљем стварања међународне стабилности кроз решења која уважавају интересе и осталих релевантних међународних чинилаца, што у тренутном геополитичком контексту звучи потпуно анахроно, нарочито из перспективе колективног запада.
Од тренутка када је стигла вест о Кисинџеровој смрти, покушавао сам да нађем интегрални текст његовог интервјуа који је објављен у часопису „Њузвик” у мају 1999. током агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију. У оштром и критичком тексту, који је објављен под насловом „Нови светски хаос”, што је била алузија на нови светски поредак креиран након завршетка хладног рата успостављањем америчке апсолутне глобалне хегемоније, Кисинџер је осудио одлуку Клинтонове администрације и НАТО-а и њихов „непромишљен рат на Косову”, указујући на потенцијалне последице по светски поредак, с посебним освртом на односе с Русијом и Кином. Необично за дигиталну еру у којој живимо, овај чланак у интегралној верзији било је немогуће наћи на интернет претраживачима.
Кад је говорио о реакцијама Кине и Русије на агресију НАТО-а на СРЈ у овом интервјуу, Кисинџер је закључио да лидери ових земаља тумаче одлуке о рату и миру из перспективе њиховог утицаја на безбедност и друге виталне интересе нација. Ако ово традиционално тумачење не може да се примени на понашање САД у глобалним односима, онда „амерички мотиви немају везе с алтруизмом, већ са скривеним намерама за доминацију светом”. С тим у вези, Кисинџер је упозорио да САД „не смеју да у Азији понове емотивну и непромишљену политику која је довела до трагедије на Балкану”, алудирајући на опасност од рата с Кином, која у последњих пет деценија никада није била акутнија него сада.
Говорећи тада о узроцима рата, Кисинџер се критички осврнуо и на званични став да је „СРЈ сама изазвала бомбардовање од стране НАТО-а када је одбила да потпише ’мировни споразум’ који су склопиле НАТО земље с ОВК у Рамбујеу”. Клинтон је више пута говорио о овим разговорима као о „искреном и хуманом покушају да се договори решење прихватљиво свим странама које желе мир”. Кисинџер каже: „Донето је неколико судбинских одлука у фебруару (1999), иако је постојало више других опција. Прва одлука је била захтев да 30.000 војника НАТО-а уђе у Југославију, земљу са којом НАТО није био у рату, да би управљали покрајином од великог емотивног значаја за Србе, који је сматрају колевком своје независности. Друга је била да се искористи очекивано одбијање овог плана као изговор за почетак бомбардовања”. С тим у вези, Кисинџер је закључио да „у Рамбујеу није било преговора” – како се тврди – „већ је циљ био да се СРЈ испоручи ултиматум”.
Кад је реч о мотивима агресије НАТО-а на нашу земљу, Кисинџер је 1999. скренуо пажњу на контрадикторности које поткопавају тврдње да се ради о „хуманитарном” рату, индиректно признајући да се иза наводних хуманитарних мотива „Милосрдног анђела” налази стратегија за постизање империјалистичке доминације. Он каже: „Ниједно питање не захтева виши степен промишљања него концепт хуманитарне интервенције који Клинтонова администрација намеће као нови приступ у спољној политици.
Ваздушним ратом за Косово САД успостављају принцип да међународна заједница, односно НАТО, имају право да кажњавају неприхватљиво понашање држава према свом становништву. Али то нисмо учинили у случају Алжира, Судана, Сијера Леонеа, Хрватске, Руанде, Кавказа, области насељених Курдима и многих других региона. Какав ћемо однос имати према етничким сукобима у Азији, на пример, у Индонезији и Филипинима? Чест је одговор да ћемо да интервенишемо тамо где то можемо да чинимо без непотребног ризика, а не свуда. Који су критеријуми за овакву процену? И какви су то хуманисти који нису вољни да поднесу војне жртве, док, с друге стране, уништавају цивилне инфраструктуре и економије својих непријатеља? Стратегија која доказује своја морална убеђења искључиво с висина већих од 5.000 метара – и током тог процеса уништава Србију, а Косово чини немогућим за живот – већ је довела до много већег броја избеглица и жртава него било која друга алтернативна комбинација силе и дипломатије. Она мора да буде доведена у питање и из политичких и из моралних разлога.”
Кисинџер је тада описао политику Клинтонове администрације на Балкану као „комбинацију политичког опортунизма, некомпетентности и неодговорности” и недостатак дугорочне стратегије, због чега су САД и НАТО склизнули у косовски конфликт без сагледавања свих последица – нарочито реакције осталих држава у свету против нове доктрине НАТО-а о „хуманитарним” интервенцијама. Како је нагласио, пре него што је почело бомбардовање, у Вашингтону су веровали да је инсистирање на историјском значају Косова за Србију претерано и да Слободан Милошевић тражи изговор да се ослободи косовског терета (звучи познато, зар не?), што је требало да се постигне после неколико дана бомбардовања Србије.
Али, истовремено, Кисинџер је скренуо пажњу на то да ником није пало на памет шта ће се десити ако Србија, земља која је ратовала против турског и аустроугарског царства и супротставила се Хитлеру и Стаљину на врхунцу њихове моћи, ипак пружи отпор и запитао колико далеко су САД спремне да иду у овом рату. Ипак, и поред критичког става, закључио је да, како би се очувао кредибилитет НАТО-а, мора да постоји спремност да се иде до краја, до употребе трупа, што је идеја која је изазивала снажан осећај нелагоде у већини чланица НАТО-а. До тог сценарија ипак није дошло, пре свега због срамне улоге коју су тада одиграли руски званичници, што је, с једне стране омогућило САД и НАТО-у да се прогласе победницима у овом рату, али и отворило Пандорину кутију читаве серије арбитрарних интервенција под лажним изговором о угрожености људских права како би се постигли амерички геополитички и економски интереси.
Готово 25 година после „успешне” агресије НАТО-а на СРЈ, низ „хуманитарних” интервенција довео је до губитка 800.000 живота, уништених некада просперитетних земаља, мигрантске кризе у Европи. Од Другог светског рата, који многи амерички и међународни стручњаци сматрају последњом истинском победом САД, па до данас, Вашингтон је иницирао 201 конфликт у свету. Иако амерички војни званичници тврде да су у три рата победили (Панама, Први заливски рат, агресија на СРЈ), а да су само један формално изгубили (Вијетнам), постоји општа сагласност да САД нису победиле ни у једном од сукоба или смена режима које су покренуле од 1945. до данас. У многим земљама у којима су САД војно интервенисале с циљем да на власт доведу своје послушнике бесни грађански рат или су легло тероризма. Тако да се с правом поставља питање због чега САД не могу да победе у својим ратовима, осим у оним пропагандним, који се снимају у Холивуду.
Недостатак дугорочне стратегије, склоност арогантној несразмерној употреби силе и интензиван, али кратак фокус, можда краткорочно могу да оставе утисак „победе”, али не могу да доведу до дугорочне стабилности региона у којима су САД интервенисале на овај или онај начин. Неретко се дешава да после великих инвестиција у неке од ових конфликата и државних удара, од новца, људства, угледа, САД једноставно одустану од својих циљева. Можда је најбољи новији пример хаотично повлачење из Авганистана, или пуштање несуђеног „председника” Венецуеле Хуана Гваида и неформално укидање санкција, како би се од Николаса Мадура купила венецуеланска нафта неопходна за америчку привреду након избијања конфликта у Украјини, који су само врх леденог брега.
Иако је украјинска криза краткорочно оснажила утицај агресивних неоконзервативаца на америчку спољну политику и консолидовала контролу САД над Европом кроз НАТО, ово стање тешко да је дугорочно одрживо. Тачно је да не можемо да очекујемо да ће САД у некој догледној будућности повући признање тзв. Косова, без обзира на то ко ће се после Бајдена уселити у Белу кућу, али су реални изгледи да ће биолошким одласком косовско-албанских лобиста из врхова америчке политике кренути да бледи значај Косова за америчку спољну политику. Отуда и осећај хитности и притисци, и директни и преко европских посредника, да се овај пројекат заокружи најкасније у првој половини 2024. На нама је да разумемо ову динамику, припремимо наш одговор на различите сценарије до којих може доћи и издржимо ове притиске без давања нових уступака, ма како неважни они можда били за неке наше политичаре.
Enclosures:
160z120_Nebojssa-Ccovich,-foto-licna-arhiva-2.jpg (7 KB) |