Studentska lista i smisao izbora
ANTIC.org-SNN
Studentska lista i smisao izbora
Игор Ивановић
20–25 minutes
Nakon Petog oktobra, većinska Srbija je glasala za Koštunicu, a dobila je na vlasti NATO kursiste. Da bi studentska lista danas imala bilo kakav smisao, nju mora predvoditi Milo Lompar, uz sprečavanje da se posle izbora ponovi scenario od pre 25 godina
Alber Kami je u svom čuvenom eseju Mit o Sizifu, promišljajući o smislu života, postavio pitanje svih pitanja: ima li život uopšte smisla? Jer ako život nema smisla „sam po sebi“, čemu onda potraga za njegovim unutrašnjim smislom?! Sličnu analogiju bismo mogli izvesti i u vezi studentske liste i njihovih zahteva za prevremene izbore. Ako izbori na evropskom kontinentu više nemaju izvorni smisao, opet se postavlja prethodno pitanje: čemu onda izbori?
Samim tim, čemu onda studentska lista? Međutim, Kami je zaključio da je život vredan življenja uprkos činjenici da je apsurdan „kao takav“, odnosno da čovek mora prihvatiti apsurdnost svoga postojanja i da pobunjenički dejstvuje uprkos tome. Verovatno otuda i smisao studentske pobune svih ovih meseci koja treba da se nekako materijalizuje na izborima, iako je pronicljivijim posmatračima jasno da izbori suštinski više ne postoje.
Pre nego što se pozabavimo argumentima koji treba da učvrste stav da izbori na evropskom kontinentu „više ne postoje“, neophodno je na samom početku izneti aksiom smisla studentske liste. Ona ima smisla jedino i samo u slučaju da ovu listu predvodi dr Milo Lompar, kao i ukoliko ovaj profesor književnosti bude imao kontrolni paket u ovoj listi. Sve ostalo je besmislenije i od najvećeg apsurda: nije čak dostojno ni borbe.
Naravno, radi se o dosada ponuđenim kardovskim rešenjima u vezi studentske liste koja su nam prezentovana samo preko društvenih mreža ili preko „tradicionalno obaveštenih medija“, sve nekako nezvanično i zaobilazno, čak pomalo tajnovito.
Dakle, pitanje ishoda „slobodnih izbora“ u vazalnom zapadnom svetu u vlasništvu globalističke „Sekte bogataša“ koja bivstvuje u Briselu i zimuje u Davosu, u filosofskoj ravni isto je kao i pitanje svrhe Sizifovog guranja kamena uzbrdo, a u literalnom miljeu slično je jurišu Doh Kihota na vetrenjače. Deca bi rekla „džabe krečite“, a kockari da u ovom nadmetanju „jedino pobeđuje kazino, a kazino je u Briselu“. Ipak, život nas uči da borba može imati smisla, jer čak ni najmoćniji na svetu nisu u stanju da baš sve nameste. Čak i kladionica ponekad izgubi…
Krah demokratije
Ako bacimo pogled preko ramena u neposredan komšiluk – u Rumuniju i nešto dalje Moldaviju – videćemo kako izbori nemaju više nikakvog smisla. Očigledno je da je većina naroda u ove dve države protiv briselske politike i protiv eskalacije sukoba sa Rusijom. Uprkos ozbiljnoj cenzuri u „slobodnim“ medijima, uprkos radikalnoj ratnoj propagandi u tim istim medijima, kao i uprkos nepodnošljivom narativu rusofobije koji se nadvio nad medijskim etrom ovih država kao džinovska zloslutna ptica.
Kada je postalo očigledno da bi na izborima bila poražena briselska ratna politika, u pomoć su pozvani svi belosvetski šamani i vračevi. U Rumuniji su „pravnim“ putem zabranili kandidatu kojem se smešila pobeda da učestvuje na izborima, a u Moldaviji su čekali da izbroje koliki je zaostatak Maje Sandu da bi ga nadomestili u dijaspori „glasovima pristiglim iz Rožaja“.
Naravno, radi se o metafori koja je postala opštepoznata nakon višedecenijskih izbornih krađa režima Mila Đukanovića koji je realan izborni manjak uvek nadoknađivao nekim fantovskim glasovima, očekivanim da naknadno pristignu iz Rožaja.
U slučaju Maje Sandu stvari su još mnogo besprizornije: računali su se samo glasovi iz zapadne dijaspore, dok su glasovi iz ruske dijaspore unapred proglašeni nevažećim; čak nisu uzeti u obzir ni mnogi glasovi iz sopstvene države – iz proruskog Pridnjestrovlja.
Predsednca Moldavije Maja Sandu glasa na parlamentarnim izborima, Kišinjev, 28. septembar 2025. (Foto: Daniel Mihailescu/AFP)
U Bugarskoj je dvotrećinska većina glasača proruski orijentisana, ali izbornim inžinjeringom vladaju briselski vazali. Cinici bi rekli kako se radi o trećerazrednim evro-unijatskim državama – Rumuniji i Bugarskoj, a da je Moldavija ipak samo „banana-država“.
Međutim, Francuska je svakako uz Nemačku među dve najvažnije države u EU, i njena demokratija ne datira od juče. Tamo vlada Makron sa podrškom koja je jedva dvocifrena (upravo mu je po put pala vlada od 2024. godine, samo 14 sati nakon predstavljanja ministara), a u slučaju najobrazovanijeg i najpopularnijeg kandidata – Marin le Pen, ponovljen je „rumunski“ scenario: osuđena je na zatvorsku kaznu i zabranjeno joj je da se kandiduje!
U toku je sličan proces u Nemačkoj gde su u toku „legalni“ pokušaji eliminacije iz političkog života stranke sa najvišim rejtingom – „Alternative za Nemačku“. Medijska slika u ove dve noseće evrounijatske države je još crnja nego na ostatku kontinenta: satanizacija izbornih kandidata koji nisu pohađali kurseve Džordža Soroša se graniči sa mržnjom koju u Orvelovom romanu 1984 širi vlast prema svom arhineprijatelju Emanuelu Goldštajnu.
U skoro svim evropskim državama glasači mogu da biraju samo između soroševskih kursista, davoskih simpozista ili korporacijskih birokrata: dakle, izbori tamo suštinski ne postoje, jer se može izabrati jedino i samo isto. Ako neka država Kolektivnog zapada istupi iz ove matrice, onda se aktiviraju egzekutori, kao u slučaju Fica u Slovačkoj ili Šinzo Abea u Japanu. Uostalom, i u SAD kao vodećoj zapadnoj državi, pokušan je atentat na tadašnjeg kandidata a sadašnjeg predsednika, Donalda Trampa. Sigurno da nije bio u pitanju ljubomorni muž ili kockarski dug.
Priprema za rat
Sumrak besmislenosti izbora pritiska države Kolektivnog zapada, minirajući jedan od njihovih temelja: suvereno pravo građana da biraju i budu izabrani. Dok se zapadna arhitektura svakodnevno urušava pred našim očima, nekoliko desetina porodica iz „Sekte bogataša“ koje gospodare skoro čitavim zapadnim bogatstvom, trljaju ruke zbog blizine novog velikog rata.
U prethodna dva svetska rata izginulo je preko sto miliona nevinih, ali su ove porodice izašle kao mnogo bogatije i moćnije. Setimo se šta je svojevremeno, još davne 1993. godine, izjavio njihov javni zastupnik Džordž Soroš, obrazložeći zašto su im potrebni Istočni Evropljani: „Kombinacija ljudstva iz Istočne Evrope sa tehničkim mogućnostima NATO-a bi značajno poboljšala vojni potencijal Partnerstva jer bi smanjila rizik od vreća za leševe za zemlje NATO-a, što je glavno ograničenje njihove spremnosti da deluju“.
Jasno je zbog čega se prave izborne krađe u Rumuniji i Moldaviji, jer neko treba da gine za interese „višeg sveta“ u ratu protiv Rusije. Otuda i gruba demonstracija neslobode u Francuskoj i Nemačkoj, jer je njihovo zabijanje glave u pesak i dobrovoljno stavljanje poveza preko sopstvenih očiju, zamena je za obećanje da u vrećama neće biti njihovi leševi, već leševi Istočnih Evropljana.
Rumunski političar i pobednik prvog kruga poništenih predsedničkih izbora u Rumuniji, 2024. (Foto: Tanjug/AP Photo/Vadim Ghirda)
Bar u prvo vreme. Otuda i postojanje jedino vazalnih korporacijskih kandidata na izbornim listama u skoro svim evropskim državama, bilo da su članice EU, bilo da su kandidati za prijem. Jedni će pripremati svoj narod za uzaludnu masivnu pogibiju kao Maja Sandu u Moldaviji, Tusk u Poljskoj ili Boložan u Rumuniji, dok će drugi u prvo vreme pripremati svoj narod na sramno ćutanje i bolesnu rusofobiju kao, recimo, Starmer u Britaniji, Mate Frederiksen u Danskoj ili Kristersen u Švedskoj.
Zanimljiva je podudarnost današnje ratnohuškačke evropske poltičke elite sa njihovim ideološkim precima u vatrenoj podršci koju su nekada davali Adolfu Hitleru: isti rečnik, isti pokliči, ista pamet, ista mržnja. Od istih naroda se očekuje da postanu topovsko meso na Istočnom frontu. I opet u slavu evropskog jedinstva! Kako se samo istorija cinično, periodično i brutalno reciklira.
Ako bi se izbornom voljom danas očigledne većine u mnogim državama Kolektivnog zapada narušila jednovekovna arhitektura „Sekte bogataša“, ili ako bi se ona opstruirala u drugim zapadnim državama zbog postojanja značajne organizovane manjine – jasno je da bi „Sekta bogataša“ morala da prestane sa snovima o ratnim profitima ili o pljački sibirskih stepa. Samim tim bi splasnula i rusofobija u njihovim medijima.
Studentski izbor
U našem, srpskom slučaju, postavlja se pitanje: da li je moguće pobediti na izborima ako se pre toga ne otputuje u Brisel i sve ne dogovori sa njima? Slučaj aktuelne naprednjačke vlasti pokazuje da je odgovor na ovo pitanje odričan: izgleda da nije moguće. Isto nam pokazuje i primer prethodne „žute“ vlasti, zato i toliki transfer njenih kadrova u ovu vlast. A otuda i politički kontinuitet ove dve vlasti, kao da je jedna frakcija iste partije zamenila drugu frakciju u vršenju vlasti. Kako je svojevremeno rekao predsednik SNS Tomislav Nikolić na pitanje kako će vršiti vlast kada je osvoje: „Isto kao Boris Tadić, samo bolje“.
Bez obzira na odumiranje poštenih izbornih uslova u Kolektivnom zapadu, kao i na činjenicu da je briselska birokratija glavni grobar izbornog smisla zbog prakse da podržavaju samo njihove vazale, studenti imaju veliku odgovornost da ponude najoptimalniju listu za izborni uspeh. A takva lista – ponavljamo – ima smisla samo ako je na njenom čelu profesor Milo Lompar. Naravno, pod uslovom da njegovo ime na vrhu liste ne bude paravan iza koga će se sakriti većinska gomila „žutih“ građanista.
Čak i da ova lista ne ostvari pobedu, čak i ako joj Brisel okrene leđa i ponovo podrži svoje naprednjačke klijente, veoma je bitna poruka koju novi studentski naraštaji šalju kroz etar budućih vremena. Poruka koja govori o tome kakvu oni Srbiju žele i koje ljude vide na njenom čelu. Pored profesora Lompara, kao kandidat na čelu liste pominje se i rektor Đokić, koji je znatno slabiji kandidat od Lompara. U političkom i šire-intelektualnom smislu, Đokić je za našu javnost nepoznata osoba. Kod Lompara imamo trodecenijsku javnu prepoznatljivost i doslednost. Rektor Đokić je cenjeni arhitekta-urbanista, dakle osoba znatno uže stručnosti od Lompara i sa mnogo manje opštosti u svojim stavovima.
Lomparu će biti teže da ovlada kadrovskim kapacitetom na studentskoj listi, nego da postigne dobar rezultat na izborima
Ključna Lomparova prednost leži u činjenici da on oduvek važi za osobu snažnih patriotskih uverenja, dok je kod rektora Đokića još uvek nepoznato njegovo opredeljenje po ovom pitanju. Nažalost, kao i po ostalim krucijalnim temama: status Republike Srpske, aparthejd prema Srbima na Kosmetu i status ove srpske pokrajine, klasifikacija zločina u Srebrenici, rusko pitanje i zapadna rusofobija, evropske integracije, ratnohuškačka politika iz Brisela, ravnogorsko pitanje i status Broza, transdženderizam i vouk-kultura…
Kod Lompara je pogled na sve ove teme kristalno jasan. Ako neko želi da snažno uzdrma naprednjačku vlast – onda mora da je napadne sa patriotskih pozicija u srpskom glasačkom telu. Dakle, Lompar. Ako neko ovaj put želi samo simulakrum borbe protiv naprednjaka – onda sledi napad sa građanističkih pozicija. U tom slučaju, Zdenko Tomanović, Boža Prelević i verovatno rektor Đokić, pošto za sada još uvek ne poznajemo njegove stavove. Bez obzira što su ova trojica personalno iskreni protivnici aktuelnog režima, opseg njihovog zahvata u glasačkom telu se prostire pretežno kroz građanističke slojeve, što je svakako nedovoljno za kritičnu masu srpskih glasova.
Kontrolni paket
Međutim, poznajući avnojevsku dušu građanističkih intelektualaca koji pokazuju jasne namere da pokupe izborni kajmak studetskih protesta, Lomparu će biti teže da ovlada kadrovskim kapacitetom na studentskoj listi, nego da postigne dobar rezultat na izborima. Dakle, Lompar mora da bude na čelu liste, uz mogućnost da kontroliše barem polovinu kandidata za poslaničke pozicije, a po mogućstvu i dve trećine njenog sastava.
Naš transdženderski izborni zakon, nadahnut u prethodnoj naprednjačkoj vladi pigmejskom vizijom ministarke Gordane Čomić, nalaže pravilo da prva tri mesta na listi budu muškarci (pripadnici većinskog pola) a za njima druga dva žene (pripadnice manjinskog pola), pa onda tako redom do kraja liste. Lompar bi trebao da uslovi da stavljanje njegovog imena na čelo liste prati pravilo „dvojica patriota, pa onda jedan građanista“, i tako redom. U protivnom, Lompar bi postao samo pontonski most neuspešnim i frustriranim građanistima da se dokopaju vlasti.
Ovaj manevar kojim bi se izigrala izborna volja glasača, a kojim bi građanisti bili pijavica na studentskom organizmu, umnogome bi podsećao na postizbornu praksu u Srbiji nakon Petog oktobra. Tada je većinska patriotska Srbija glasala za Vojislava Koštunicu, a sličnim političkim marifetlukom dobila je na vlasti zapadne vazale iz DOS-a i NATO kursiste. Tako se na krvotok Srbije prikačila „žuta“ pijavica.
Protest studenata u blokadi i građana na trgu Slavija u Beogradu, 28. jun 2025. (Foto: protesti.pics)
Treba podsetiti da je tada Koštunica iza sebe imao ozbiljnu stranku sa desetogodišnjim stažom (DSS), organizaciju sa preko 70 odbora po Srbiji, stranku sa mnogo ideološki prosvećenih kadrova svuda po državi i sa lokalnim političarima velikog iskustva na terenu, kao i da je imao do detalja profilisan politiki program. Dakle, imao je mnogo veći štit od vazalne vesternizacije nego što bi Lompar mogao da ima čak i u slučaju najefikasnijeg izbornog ishoda.
Zato će se mnogi građanisti (drugosrbijanci i slično) pritajiti i prepodobiti, menjajući poput kameleona svoj kostim za ovu izbornu noć, u nameri da se okite tuđim perjem. Očigledan je njihov cilj: iskoristiti Lompara kao fikus i ispuniti iza njegovog imena listu sa većinskim „žutim“ kadrovima. Kao najidealniji scenario po njih, pominju Lomparovo povlačenje iz politike nakon dobrog izbornog rezultata, što je taktika u kojoj bi drugosrbijanci od parazita postali predatori.
Ovu lešinarsku praksu je najtransparentnije iznela u besramnoj izjavi komesarka Ivanka Popović kada se zahvalila studentima na dotadašnjem angažmanu, poručujući im da se uklone i da prepuste „Proglasu“ vodeću ulogu. Međutim, ukoliko bi Lompar došao na čelo studentske izborne liste, sačekali bi ga pored narečenog problema u izboru njenog kadrovskog sastava, i mnogi drugi neraspetljani čvorovi prepuni unutrašnjih protivrečnosti.
Terenski rad
Prethodno pitanje pre formiranja studentske liste glasi: ko su studenti? Nakon široke opijenosti srpskog društva ovim mladim i hrabrim vizionarima koji su rešili da preuzmu „stvar u svoje ruke“ videvši da je generacija njihovih roditelja korumpirana i nesposobna, nastupila je era postepenog trežnjenja koja je iznedrila razmišljanje o studentskoj duši.
Da li njihova duša putuje prema Briselu poput pešačko-biciklističke kolone studenata u nameri da kod evro-unijatskih političara potraže pravdu oko poštenih izbornih uslova u Srbiji, onih istih koji stoje iza svih izbornih krađa i nepravdi na kontinentu „stare dame“? Ili se njihova duša prostire kroz nevidljive dimenzije na hodočašću prema Hilandaru, kojim je tiho i bez ikakve medijske pompe krenula pešice druga grupa studenata?
Kao najidealniji scenario, drugosrbijanski krugovi pominju Lomparovo povlačenje iz politike nakon dobrog izbornog rezultata, što je taktika u kojoj bi oni od parazita postali predatori
Ako se ova protivrečnost nekako složi pod pritiskom brzine političkog života, ostaju još mnoge druge. Zašto po svemu sudeći na studenskoj listi neće biti studenata – dakle onih koji su kao generacija proizveli opšte dobro, nego će listu popuniti generacija onih zbog kojih su studenti morali da krenu u pobunu? Nije li ovo prikrivena pobeda komesarke Ivanke Popović? Zašto će listu najverovatnije činiti imena bez ikakve političke volje ili prakse, osobe sa stručnim kvalifikacijama, ali bez praktičnog iskustva na terenu?
Da se razumemo: praktični rad na terenu nije nikakva nauka, za razliku od ekspertskog znanja mnogih učesnika na budućoj studetskoj listi koje jeste nauka. Ali bez višegodišnjeg iskustva „od krvi i mesa“ na asfaltu, u blatu i prašini Srbije, nekako bi bio neugodan i nepristojan osećaj ispuniti listu kadrovima koji intimno preziru baš ovakvu trotoarsku, blatnjavu i prašinarsku Srbiju i na sve to još očekivati izbornu pobedu.
Grupa studenata u blokadi u sedištu Evropskog parlamenta u Strazburu, 16. april 2025. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/Al Jazeera Balkans)
Hermetična beogradska i urbano-srpska akademska zajednica smatra da je politika u osnovi javni nastup, bilo u medijima bilo za govornicama. Ko je bar godinu dana proveo u praktičnoj stranačkoj politici, dobro mu je poznato saznanje da ovakvo poimanje politike pod „svetlima pozornice“ čini najviše pet odsto njenog sadržaja, dok je preostalih 95 procenata nevidljivo za akademsku zajednicu i locirano je po mračnom i sumornom terenu.
Ovakvo iskustvo definitivno potvrđuje iskaz da politika suštinski nije znanje, nego volja. Volja da se godinama šparta širom Srbije u komunikaciji sa narodom, da se zađe u svako selo u potrazi za pravim čovekom, da se ohrabri svaki istomišljenik u svakoj palanci i da mu se pomogne da formira odbor, da se u hladnim i zadimljenim prostorijama obavi hiljade uskostranačkih razgovora u cilju ohrabrivanja svojih ljudi na lokalu.
Ponavljamo da nije reč o velikoj nauci, ali jeste reč o gvozdenoj volji i naporu čiji rezultati su uvek neizvesni. Svako ko se ozbiljno bavi politikom mora biti spreman na apsurdni ishod u sopstvenoj karijeri: realno saznanje da je prosuo decenije sopstvenog života bez konkretne participacije u zakonodavnoj ili izvršnoj vlasti. Da li će kadrovi sa studentske liste kojima studenti donose na tacnu mandate bez njihovih preteranih zasluga umeti da budu samokritični i da realno sagledaju ličnu dobit koju ostvaruju preko tuđih, dečijih leđa? „Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“?
Još jedna kolona
Na kraju, pored svih nedoumica i protivrečnosti, Lompar se odvažio da skoči u hladnu vodu, i sad će morati da pliva prema cilju. Studenska lista sa njim na čelu i sa njegovom selekcijom kritične mase kandidata na listi, sigurno bi bila najbolji ishod sa Srbiju. Najzad bi Srbija dobila značajan broj patriotskih poslanika u Narodnoj skupštini, čime bi bar donekle bila smanjena nepodnošljiva disproprcija između broja patriotskih glasova i njihove zastupljenosti u skupštinskim klupama.
Međutim, da li sve prethodno uzrokuje da bi studentska lista trebala da bude jedina lista sa opozicione strane koja bi se suprotstavila aktuelnim vlastima? Realan politički odgovor na ovo pitanje je negativan, pošto je čak neizvesno da li će postojati jedinstvena studentska lista ili će se podeliti u dve kolone – patriotsku i građanističku.
Studentska lista sa Lomparom na čelu bi naterala patriotsko-suverenističke snage na zajednički izborni nastup, jer bi u suprotnome cenzus svakome od njih bio krajnje neizvestan
Sasvim je realno i produktivno da pored jedinstvene studentske liste postoje još dve zbirne programske liste na izborima, koje bi formirale opozicione stranke. Prva bi bila lista prozapadnih, pro-NATO ili briselskih stranaka, poput Zeleno-levog fronta, Đilasove stranke „Slobode i pravde“, Ponoševe stranke „Srbija centar“ i slično. Druga bi bila zbirna lista patriotskih, proruskih ili suverenističkih organizacija kao što su stranka „Novi DSS“, pokret „Mi – snaga naroda“, „POKS“, „Dveri“, kao i mnoge GG poput onih koje predstavljaju Danica Grujičić, Vladan Glišić ili Nemanja Šarović (sigurno je da su mnogi nepravedno izostavljeni u nabrajanju, zbog prevashodne namere da se ukaže na neophodnost sabornog nastupa na patriotskoj strani).
Najozbiljnija boljka svih patritoskih organizacija na dosadašnjim izborima je bio nedostatak političke volje za zajedničkim izbornim nastupom. Zbog toga su najviše patili patriotski glasači svesni činjenice da ne postoji snaga u srpskom parlamentu koja odražava njihovu realnu političku moć i brojnost. Ako ni zbog čega drugog, studentska lista sa Lomparom na čelu bi naterala patriotsko-suverenističke snage na zajednički izborni nastup, jer bi u suprotnome cenzus svakome od njih bio krajnje neizvestan.
Profesor Milo Lompar (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/NOVA S)
Narod kaže da se po cičoj zimi radi preživljavanja sjedinjuju i pas i mačka. Tako bismo dobili znatno veći broj patriotskih poslanika u Narodnoj Skupštini, bilo iz patriotsko-suverenističke koalicije, bilo sa studentske liste. U slučaju izborne pobede ili rezultata kojim se nagoveštava skoriji kraj SNS, ovim poslanicima bi se priključio i jedan broj „naprednjačkih“ poslanika nesumnjivo patriotske orijentacije.
Tako bi konačno otpočela demontaža aktuelnog režima u Srbiji, ali se ne bi odvijala pod briselskom dirigentskom palicom. Samo ovakav ishod bi sačuvao srpski narod od scenarija direktnog učešća na Istočnom frontu, za koji bi postojala realna opasnost da nam se dogodi ako vlast preuzme koalicija prozapadnih snaga, većinskih građanista sa studetske liste i „žutih“ naprednjačkih poslanika.
Samo što ovoga puta ne bi postojali političari poput generala Milana Nedića koji je, i pored činjenice da je vodio kolaboracionističku vladu, rezolutno odbio mogućnost da pošalje i jednog jedinog vojnika da na Istočnom frontu ratuje protiv ruske vojske! Kakav bi bio odgovor u današnje vreme pred ovim izazovom ako bi odlučivali, recimo, Dragan Šutanovac, Marinika Tepić, Borko Stefanović ili Radomir Lazović? Ne treba vam kladioničarsko iskustvo da predvidite odgovor. Tek tada bismo razumeli Kamija, ali nam ne bi mnogo vredelo…
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Protiv avnojevskog sveta”. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Strahinja Aćimović
BONUS VIDEO: