Јанис Варуфакис: Пет западних обмана о кинеској економији
Miroslav Antic
Пет западних обмана о кинеској економији
Чињеница је да западне корпорације нису поражене од Кине; саме су јој се продале. Пребациле су у Кину производна радна места, уништиле синдикате и одрекле се интелектуалне својине због брзе зараде. Данас санкције не могу да надоместе лошу индустријску политику
Док ракете, бомбе и дронови прелећу Персијски залив, на Пацифику јачају изгледи за избијање једног још разорнијег сукоба. Зато се деескалација новог хладног рата између Сједињених Држава и Кине мора поставити као водећи планетарни приоритет. У то име треба разбити дубоко укорењени мит који избијање овог рата чини још вероватнијим: то је идеја да је Кина данашњи ниво просперитета достигла служећи се разним подвалама.
Истина је да кинеска економија доприноси озбиљним глобалним макроекономским неравнотежама. То је проблем који се мора решавати. Али то је нешто сасвим различито од пригодне фикције западних елита које, прикривајући сопствене неуспехе, тврде да успон Кине почива на дволичности, непоштеним радњама и превари. Та фикција није само користан параван. У мери у којој западно јавно мњење припрема за рат, она је и опасна.
Мит о непоштеној Кини почива на пет лажних оптужби. Прва гласи да је Кина „украла“ интелектуалну имовину западних компанија. Истина је да су се западне мултинационалне компаније деценијама надметале да Кини понуде своју интелектуалну имовину у замену за приступ огромном кинеском тржишту. Кинеске власти, које планове праве на временском хоризонту од 50 година, узвратиле су им неодољивом понудом: можете ући на наша тржишта под условом да научите наше људе како се производи ваша роба. Западни пословни лидери, који размишљају у кварталима и евентуално на средњи рок, пристали су без размишљања.
Лажне тезе
Друга оптужба гласи да Кина вештачки одржава потцењеност своје валуте. То подразумева да постоји неки „исправан“ курс и да кинеске власти срачунато држе јуан испод тог нивоа. У теорији, исправан курс је онај којим се биланс неке земље одржава у равнотежи. У пракси, то значи да је долар високо прецењен, о чему сведочи огроман дефицит Сједињених Држава.
Укратко, оптужба да Кина вештачки одржава низак курс своје валуте само је друга страна оптужбе да Сједињене Државе финансирају своје дефиците привлачењем туђег капитала. У том смислу, Запад, који се ослања на прецењени долар, живи у кући од стакла. Зато бацање камења није мудра политика.
Трећа оптужба тиче се кинеске контроле кретања капитала, што се приказује као још један облик подвале. Да ли смо заборавили да је златно доба капитализма, епоха Бретон Вудса 50-их и 60-их година прошлог века, подразумевало контролу капитала у Сједињеним Државама, Европи и Јапану? Образложење је било једноставно: ниједна држава није ни законски дужна ни морално обавезна да финансијерима допушта да је преплаве нестрпљивим „врућим“ новцем или да тај новац преко ноћи повуку из неке земље.
Четврти стуб мита – наводно огроман вишак капацитета кинеске индустрије – оповргавају расположиви подаци: искоришћеност капацитета у Кини је нешто испод 75 одсто, што је испод њеног нивоа у Сједињеним Државама. Залихе су стабилне. Профит кинеских извозника порастао је за више од 10 одсто. Дакле, вишкова капацитета нема.
Та оптужба је заправо покушај одбране од нечега што заиста боли конкуренцију на Западу: то је хипер-конкурентност коју је Кина достигла одличним планирањем и улагањем у врхунско јефтино образовање и обуку. Када видимо како компаније у Шенжену развијају четири различита прототипа за делић трошкова и времена који би били потребни компанији у Штутгарту или Илиноису да развије само један прототип, не можемо озбиљно тврдити да је конкурентност кинеских компанија резултат дампинга. Али западним лидерима је такво тумачење политички прихватљивије од објашњавања бирачима да је Кина успешно развила јединствену дистрибутивну неуронску мрежу производне интелигенције.
Западне грешке
Пета оптужба, можда и најчешћа, гласи да кинески радници недовољно троше и да нису довољно плаћени. Можда је тако. Али у односу на кога? Потрошња у Кини расла је много брже него у азијским производним силама повезаним са Западом, од Јапана и Јужне Кореје до Индонезије и Малезије. Када су њихова економска чуда достигла упоредиве нивое развоја, ове земље су доживеле нагло успоравање раста масовне потрошње, што се у Кини није догодило.
Западне мултинационалне компаније деценијама су се надметале да Кини понуде своју интелектуалну имовину
Такође, кинеске наднице су драматично порасле. Пре само две деценије, кинески производни трошкови по сату рада били су нижи од оних у Индији. Од тада је тај трошак у Кини порастао осам пута, док се у Индији само удвостручио. Дакле, плате у Кини су данас веће него у било којој од азијских земаља у развоју.
Ове заблуде изазивају нелагоду у западним центрима моћи. Некада непобедиве западне корпорације кинеску технолошку предност доживљавају као претњу. Када им је потребна поузданија, квалитетнија и јефтинија роба, земље у развоју окрећу се Кини. Зато је прибегавање оптужбама донекле разумљиво. Али сада би сви на Западу морали да застану и да се замисле, јер суочавање са истином о кинеском развоју служи очувању глобалног мира.
Чињеница је да западне корпорације нису поражене од Кине; саме су јој се продале. Пребациле су у Кину производна радна места, уништиле синдикате и одрекле се интелектуалне својине због брзе зараде. Док су Сједињене Државе, Велика Британија и Европска унија спасавале криминалце из банкарског сектора и започињале нелегитимне ратове, Кина је улагала у образовање, железничку мрежу, функционални здравствени систем, зелену енергију, паметне дистрибутивне мреже и производне центре способне да организују истраживање и развој и да уведу иновације на нивоу који већина западних земаља може само да сања.
Време је да Запад одустане од оптужби против Кине због одлука које су доносили пословни лидери западног света, Волстрит и купљени политичари. Санкције против Кине не могу надоместити наше лоше индустријске политике. Још горе је то што нам исти људи који су произвели ноћну мору у Персијском заливу сада сервирају јефтину синофобију и припремају терен за још суманутију војну конфронтацију на Пацифику.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Project Syndicate
Превод: Пешчаник/Ђорђе Томић
Насловна фотографија: Wikimedia commons/James
Smythe/CC BY-SA 3.0
БОНУС ВИДЕО: