Неусаглашеност циљева УН и НАТО-а на Космету
ANTIC.org-SNN
Неусаглашеност циљева УН и НАТО-а на Космету
Политика онлајн
5–7 minutes
Пут Космета у оквиру Републике Србије од 1945. до 2008. године врло јасно осликава геополитичке тежње косовских Албанаца, ништа мање и геополитичке тежње Албанаца из Албаније, ка проширењу националних граница до пројектоване велике Албаније.
После угушења контрареволуције у Дреници (1945), уз више хиљада изгинулих балиста с једне и нешто мање изгинулих партизана на другој страни, створена је Аутономна Косовско-метохијска Област (АКМО). Како је време одмицало, велико М у акрониму губило је значај. Већ у следећем кораку (1963) Област је прерасла у Покрајину (Аутономна Покрајина Косово и Метохија (АПКМ). Велико М нестало је из назива Покрајине 1968. године, САПК без М (Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово), да би већ 1974. године САПК и САПВ стекле статус конститутивног елемента СФРЈ, равноправно с републикама, и то с правом на отцепљење. Дакле, постигнут је циљ да се наруши целовитост Републике Србије изазивањем унутрашњих сукоба. То су иницирале и здушно помагале Република Хрватска и Словенија, гурајући две покрајине испред као иницијалне каписле за разбијање СФРЈ. То је приоритетно подразумевало прерастање република (за велико чудо, покрајина) у независне државе.
Зашто је назив Метохија избрисан из пуног назива аутономне области? Одговор је врло једноставан. Метохија се састоји од манастирских поседа уписаних у даровницама (повељама, хрисовуљама) српских средњевековних владара: Прва (1219), Друга (1224–1227) и Трећа (1228) Жичка даровница Стефана Првовенчаног; Светостефанска даровница краља Милутина (1314–1316) и Дечанска даровница краља Стефана Уроша Трећег Дечанског издата у три верзије (1330–1345) с изузетно прецизно омеђеним поседима и обавезама властеле и нижих сталежа.
Када се избрише Метохија из назива Аутономне покрајине, брише се и велики део наследног историјског права Републике Србије. Косово је, за необавештени Запад, само звучно име попришта Косовске битке против Турака, коју је Србија војно изгубила. Тиме се само привидно, али Албанцима корисно, неутралише државни историјско-правни наследни основ, иако су се манастирски поседи, метоси, простирали и на Косову, па и у данашњој Црној Гори и Албанији. Албанцима је тежи пут обједињавања циљаног простора с Метохијом у имену. Отуда нервозан приступ Донике Гервала Шварц, представнице Приштине, на седници Савета безбедности УН (21. 10. 2025), при помену Косова и Метохије и улоге Унмика у овој покрајини. Метохија постоји као историографски појам на западу ове Аутономне Покрајине, као што и Косово постоји као њен источни део. Јединствени назив је Космет – без потирања.
Госпођи из Приштине смета графит „Кад се војска на Косово врати”, а не сметају јој скоро свакодневна обележја UQK на зидовима српских кућа, лепршања црноглавог орла укрштеним шакама на бројним манифестацијама, забрана протока робе из Србије на Космет, брисање ћириличних обележја места на Космету, хапшења и прогањања Срба, укидање српских установа, малтретирање српске омладине због обележја на одећи, покушаји киднаповања српске девојчице, бројне манипулације на изборима, укидање динара као платежног средства запосленима у школама, здравству и социјалним установама. Не смета јој када пуцају у српску децу и убијају их, када кордон војних возила КВС „промаши” уцртан пут кретања па се „заглави” међу српске куће... И све то снаге НАТО-а на Космету виде и толеришу. Истрајавају у промовисању непризнате „државе Косово” у УН. Зато Куртијеви Албанци подржавају неограничени мандат НАТО-у, а смета им Унмик, па би да га укину.
Циљ НАТО-а правно се не може разликовати од циљева Унмика. Иако је, поред снага НАТО-а, допринос Унмика стабилизацији прилика на Космету минимизован, сам помен њиховог присуства на Космету омогућава да се о Космету расправља у УН и оставља неку наду за праведно решење. Ако администрације актуелног председника САД и ЕУ уистину желе да постигну праведан мир на Космету, морају објективно мерити свој допринос насилно промењеној демографско-административној структури и територијалној припадности Космета од 1999. године и усагласити деловање с УН. Свака верификација онога што је насиљем постигнуто, с прећутним одобравањем деструктивног, једнонационалног деловања Приштине, води у нова ратна дивљања уместо у цивилизацију. Мир се може градити и уз уважавање неинвазивног фактора бројности Албанаца, али не и њиховог насилног деловања у залеђини НАТО-а.
Чини се да је краљ Стефан Дечански из прве половине 14. века далеко разумније поимао градњу и разарање по даровним метосима у Метохији од политичара с краја 20. и почетка 21. века, када се на крају обраћао „богољубивим чедима”: „Потрудите се не само да се не разори или не одузме што од мога прилога и дара овоме храму (манастиру Дечани), него штавише да надопуните оно што недостаје, јер сви који живимо на земљи, када помремо, гробу ћемо предати своја тела.” Дакле, омеђено државно, а не лично власништво.
И „богољубиви” Албанци донедавно су се провлачили испод саркофага Дечанског, управо у Метохији, да би разрешили чворишта зла интимне и социјалне природе, бездетности, крвне освете, почињеног греха и томе слично. Не знамо да ли и данас то кришом раде као некад.
Миодраг Србљак,
Краљево