Капитал се лепи за екстремно имућне: Србија у европском врху по повећању јаза између богатих и сиромашних

[Miroslav Antic]

novosti.rs

Капитал се лепи за екстремно имућне: Србија у европском врху по повећању јаза између богатих и сиромашних

Борис Субашић

11–14 minutes

---

НАЈНОВИЈИ подаци Републичког завода за статистику (РЗС) показују да је јаз између богатих и сиромашних у Србији и даље међу највишима у Европи. Неједнакост расподеле дохотка у друштву мери се Џини коефицијентом на скали од 0 (потпуна једнакост) до 100 (потпуна неједнакост), а у Србији је у 2025. износио 32, што је значајно више него у земљама Европске уније.

Foto: PRUDENCIO ALVAREZ CARBALLO / Alamy / Profimedia

То значи да најбогатија петина грађана приходује око девет пута више него најсиромашнија петина, док је ова разлика у ЕУ око пет пута. Најновији подаци Народне банке Србије гласе да 78 одсто грађана има штедне улоге мање од 500 евра, а да просечна штедња износи око 4.100 евра. Просек увећавају велики улози на око 14.157 рачуна на којима су депоноване суме веће од 100.000 евра. Крупне штедише држе укупно 3,6 милијарди евра. Поредећи са ценама станова, види се да већина грађана нема уштеђеног новца ни за један просечан квадратни метар.

О јазу између богатих и сиромашних у нашем друштву и мерама за његово смањење недавно је говорио председник Вучић гостујући на РТС:

Drugi pišu

- Брине ме једна врста неједнакости и тога да постоји све већи број богатих, изразито богатих људи и да разлика између њих и оних сиромашнијих и најсиромашнијих постаје све већа. То је посебно видљиво у висини пензија и желим да се пронађе начин да се помогне онима са пензијама испод 45.000 динара. Да пробамо да ту разлику смањимо, да пробамо да свим људима дамо једнаку шансу, да пробамо да смањујемо ту врсту неједнакости, да не спречавамо људе да буду богати, да их подстичемо, али да пробамо да и овим другим људима дамо исту шансу.

КАКО РАСПОРЕДИТИ МИНИМАЛАЦ

ЗАПОСЛЕНИ са минималном зарадом од око 53.600 динара (2025/26) има фиксни трошак само за комуналије, а ако су оне око 12.000 динара, остаје му око 41.000 динара за храну и живот. Тај грађанин је на ивици сиромаштва, али има сигурност крова над главом, док радник подстанар за фиксни трошак има станарину од минимум 30.000 динара плус комуналије, па му остаје свега 11.000 динара за храну, што значи да је у стању апсолутног сиромаштва.

За разумевање процеса драстичног раслојавања треба посматрати Џини коефицијент од 2013. када је почео да се мери. Од тада је Србија прошла пут од екстремне неједнакости 2013-2015, са коефицијентом 38-38,2 до 32 у прошлој години. Резултати би били драстичнији да се коефицијент мерио од 2000. и почетка "дивље транзиције" када су носиоци политичке моћи и њима блиски директори приватизовали предузећа називајући то "демократизацијом" и "инвестирањем", иако правих страних инвестиција готово да није било.

Тада се одиграо суштински идеолошки заокрет од идеје солидарности из социјализма, где се сиромаштво сматрало друштвеним кваром који држава треба да поправи, ка неолибералној догми "свако за себе". Она је прогласила сиромаштво личном кривицом "неспособних за тржишну утакмицу" иако су богатства стечена зато што утакмице није било.

Тако су настале екстремне класе супербогаташа и грађана који балансирају на ивици потпуног сиромаштва. Ову другу непрестано попуњава отањена средња класа, која је то све више само по образовању и угледу. Социолошка истраживања указују да се јаз не огледа само у новцу већ и у животним шансама: само уска група коју чине веома богати данас има приступ врхунском приватном здравству и образовању у иностранству. Статистика показује да велики број запослених балансира на црти сиромаштва и спада у категорију која се назива "запослени сиромаси". То су често припадници некадашње средње класе код којих једна непримљена плата може да изазове крах економије домаћинства.

Зашто се провалија између богатих и сиромашних у Србији не смањује, иако према званичним подацима просечне зараде рекордно расту?

Кључни проблем, према мишљењу проф. др Михаила Арандаренка, са Економског факултета у Београду, једног од водећих стручњака за тржиште рада и социјалну политику, јесу порески систем и недовољни социјални трансфери. Он и проф. др Јелена Жарковић са Економског факултета, специјализована за јавне финансије и доходовну неједнакост, наглашавају да за разлику од већине европских земаља где они који више зарађују плаћају и сразмерно већи порез, Србија има готово "раван" модел од 10 одсто који не успева да изврши прерасподелу богатства. Када радник на минималцу и врхунски менаџер сносе сличан порески терет у односу на своја примања, то цементира постојећи јаз.

Др Слободан Цвејић, професор социологије на Филозофском факултету у Београду, констатује да се економске разлике претварају у трајне друштвене класе и маргинализују одређене групе. Он указује на опасан тренд губитка друштвене покретљивости, коју је раније омогућавала образовање као "сигурна карта" за прелазак у виши друштвени слој. Формално бесплатно образовање постаје све скупље и теже доступно деци из унутрашњости и сиромашних породица због скривених трошкова студирања, али и због важности "социјалног капитала", веза и познанстава која претварају друштво у систем у коме се статус, уместо знањем и радом, све чешће стиче наслеђивањем или политичким путем.

Сарита Брадаш, истраживач у Центру за достојанствен рад, наглашава феномен категорије "запослених сиромаха" чија примања једва покривају минималну потрошачку корпу, указујући да номинална повећања плата практично поништава утицај "инфлације хране". Наиме, цене хране, на коју сиромашни троше око половине прихода, константно расту брже од опште инфлације.

Јаз између богатих и сиромашних у Србији може се посматрати и путем имовинског критеријума. Већина грађана има имовину искључиво у облику некретнине (често наслеђене из социјализма), док су уштеђевине минималне или непостојеће. Просечан грађанин поседује стан, или део стана, у вредности од око 50.000-70.000 евра, што је просек за Србију ван центра Београда.

СУБВЕНЦИЈЕ ПОМАЖУ МЛАДИМА

ЗА стан од 100.000 евра, уз каматну стопу од 5 одсто, рата кредита износила је око 600 евра, што је изнад просечних могућности. Тако је дошло до феномена гентрификације, да станове купује узак слој богатих који концентрише власништво истискујући сиромашније из централних делова градова. Као одговор државе председник Александар Вучић је крајем 2024. представио програм субвенционисања кредита за куповине прве некретнине за младе од 20 до 35 година. До почетка 2026. по овом програму купљено је 5.500 станова, а пошто је продужен и на ову годину очекује се да ће 7.500 младих решити стамбени проблем.

Исподпросечан грађанин често нема ни некретнину на своје име, живи као подстанар или у заједници, а уштеђевину замењују дугови, дозвољени минус, кредити. Када се то упореди с конзервативном проценом имовине једног од најбогатијих људи у Србији, од око 200 милиона евра у некретнинама, фирмама и рачунима, он вреди колико и 3.000 до 4.000 просечних грађана.

Логично је упитати се ко онда купује станове у све бројнијим новоградњама? Према подацима Републичког геодетског завода (РГЗ) и анализама економиста попут др Арандаренка, купци се деле у три специфичне групе које не представљају "просечног грађанина". Најзначајнији су "кеш купци" који инвестирају у некретнине уместо штедње. По извештајима РГЗ више од 80 одсто станова у Србији купује се за готовину, а не на кредит. Због ниских каматних стопа на штедњу и неповерења у берзу, имућнији слој грађана вишак капитала претвара у станове, али не да би у њима живели, већ да би их издавали. Тако се капитал додатно концентрише: онај ко већ има новац купује некретнину, а затим је изнајмљује ономе ко нема довољно за учешће за кредит.

Друга група купаца су дијаспора и регионални капитал. Људи који раде у иностранству деценијама улажу у некретнине у домовини као вид пензионог осигурања, а Београд је постао регионални центар где некретнине купују и имућни људи из околних држава, пре свега БиХ и Црне Горе. У трећу групу стручњаци сврставају власнике новца из сиве зоне. Четврта група су руска и украјинска емиграција, велики број платежно способних странаца који су последњих година значајно подигли цене некретнина и ренти.

Стручњаци указују да је повећање јаза између богатих и сиромашних планетарни феномен и да се раслојавање друштава одвија брже него икада. Према подацима Оксфама 12 најбогатијих људи на свету поседује више новца него скоро четири милијарде људи заједно. На светском нивоу одиграва се средњовековна концентрација поседа: као што је минорни проценат племства држао сву земљу, данас минорни постотак "кеш купаца" и инвеститора држи лавовску масу имовине.

То се посебно добро види у транзиционим државама које су постале полигони за неолиберални експеримент у коме су срушени мостови старе државе благостања, а нови, европски механизми социјалне заштите никада нису истински изграђени. Овај цивилизацијски лом економски теоретичари сматрају почетком поретка "неофеудализма", новог феудализма.

Америчка теоретичарка Џоди Дин у књизи "Гроб капитала" тврди да капитализам више не функционише на бази производње, већ се трансформише у систем ренти и потчињавања. Као четири карактеристике новог феудализма неводи: распарчани суверенитет где корпорације преузимају улогу државе, нове односе "господара и кметова" и "хинтерландизацију" - стварање напуштених периферија и општу катастрофичну тескобу. Јанис Варуфакис, бивши грчки министар финансија и економиста, у књизи "Технофеудализам: Шта је убило капитализам" указује да класична тржишта више не постоје и да информатички гиганти нису обичне фирме, већ дигитални поседи (феуди), а потрошачи више нису само купци, већ "дигитални кметови" који бесплатно одржавају те поседе, док власници платформи наплаћују ренту свакоме ко жели да тргује на њиховој територији.

Џоел Коткин у књизи "Долазак неофеудализма" упозорава на пропаст глобалне средње класе, правећи паралелу са средњовековним сталежима: на врху је нова "техно-олигархија" (власници капитала), испод њих је "клерисија" (интелектуална елита која оправдава систем), док је на дну огромна маса народа без имовине која живи од ренте и услуга. Стручњаци пројекта "Попребел" анализирају како се у бившим социјалистичким земљама клијентелизам и партијска контрола над ресурсима претварају у модерни феудализам. По њима, прелазак са идеала државе благостања на неолиберални модел није довео до слободног тржишта, већ до концентрације поседа и моћи која подсећа на предмодерна времена.

Препоручујемо

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације