Александар Вујовић: Колико кошта ћутање о Јасеновцу?

[Miroslav Antic]

iskra.co

Александар Вујовић: Колико кошта ћутање о Јасеновцу?

darkon

8–10 minutes

---

Александар Вујовић: Колико кошта ћутање о Јасеновцу?

01.12.2025. - 9:12

Вест која је 25. новембра пренета на сајту Документационо-информационог центра „Веритас” има призвук дистопијске фикције, будући да просечном Србину мора звучати готово невероватно.

Испод ћемо пренети кључне реченице:

У српском парламенту није било воље скупштинске већине да се на дневни ред стави Декларација о геноциду Независне Државе Хрватске (НДХ) над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата. 

На данашњем заседању Скупштине Србије, на предлог да се о овој декларацији расправља, “зелени” тастер стисло је само 13 посланика (“Ми – снага народа”, “Ми – глас из народа, Покрет социјалиста…), није гласало 166 посланика, док нико није био против, па је декларација одбачена.

(…)

Осуда геноцида у НДХ пред српским парламентом захтевана је и прошле године. Неславно је прошла и 2022. године када је 41 посланик гласао “за” да се резолуција уврсти на дневни ред, док је у првом покушају, за њу гласало свега 11 посланика.

(…)

Резолуције којима се осуђују злочини почињени над Србима прелазиле су последњих година пут од скупштинске процедуре до дневног реда српског парламента, али када би дошао ред на гласање – већина неопходна за стављање у расправу, не би стиснула тастер за гласање.

Дакле, да резимирамо прочитано: у скупштини коју називамо народном, људи које називамо народним посланицима су три пута одбили да усвоје резолуцију која потврђује да је над народом којег представљају извршен геноцид. Како је то уопште могуће?

Духовни нихилизам

Да ствар буде гора, они не нуде никакво објашњење због чега се резолуција не усваја, нити предлажу некакву своју, измењену резолуцију о геноциду у НДХ. Не, они просто и једноставно игноришу целу ствар, надајући се да ће сама од себе нестати у сливницима информационог метежа који производе домаћи медији.

Но ћутање посланика и политичара власти има и одређену логику, јер шта би уопште могли да кажу на ову тему? Који потенцијални разлог би, чак и у теорији, могли да наведу као довољно добро оправдање да не усвоје резолуцију о геноциду над сопственим народом?

Прича о притисцима са Запада, омиљени изговор сваког „признавача реалности“, пада у воду пред чињеницом да је сличну резолуцију усвојила Скупштина Црне Горе, државе која је чланица НАТО-а и која самим тим има неупоредиво мањи степен суверенитета од Србије. Улазак у некакав опасан клинч са Хрватима такође отпада као разлог, јер је Скупштина Републике Српске пре 10 година усвојила резолуцију о геноциду у НДХ, а Бањалука је у протеклој деценији имала далеко бољу комуникацију са званичним Загребом него Београд.

Нажалост, једино потенцијално објашњење овога што се дешава јесте да је режим са неким постигао договор да оваква резолуција неће бити усвојена, и то је оно што целом овом скандалу даје ноту запрепашћујућег духовног нихилизма. Јер духовно здрав појединац о неким стварима не преговара ни по коју цену. Уколико вас неко упита да му продате кућу у замену за новац или неку противуслугу, о томе може да се разговара, али уколико вас пита да му продате породичну гробницу, то питање представља увреду за вашу част.

Слично би требало да буде и кад су у питању кључне националне вредности, попут сећања на геноцид. О томе се једноставно не разговара ни са ким. Чињеница да је сасвим очигледно некоме обећано да нећемо усвајати резолуцију о геноциду над нашим народом; чињеница да је неко о томе уопште пристао да разговара – е то је нешто што духовно здрав човек не може урадити, каква год противуслуга била понуђена њему лично или његовој држави.

Где је јавност?

У том светлу је још сумњивије што је Музеј жртава геноцида годинама водио Дејан Ристић, историчар познат по критици „митова српске историје”. Да ли га квалификује то што је, како пише у његовој биографији, „похађао специјализоване едукације у Јерусалиму и Лондону из области државне управе и истраживања Холокауста”? Да ли је у питању логика према којој се Холокауст десио (и) у Србији, док се геноцид над српским народом одвијао у другој држави (НДХ), па према томе на челу Музеја жртава геноцида треба да буде стручњак за Холокауст? Ова логика је директно противна Члану 1 Устава Републике Србије, у којем пише да је Србија „држава српског народа”, па би самим тиме требало да је се тиче и тема геноцида извршеног над српским народом било где у свету, а камоли с друге стране Дрине и Саве.

Сагледавајући Ристићево постављeње на чело Музеја жртава геоцида у светлу троструког одбијања посланика власти да подрже поменуту резолуцију, не можемо да не поставимо питање да ли је и то био део богохулне „јасеновачке нагодбе”? Ко то у наше име тргује геноцидом и због чега? Представници власти и сви њихови браниоци дугују јасна објашњења у вези са овим питањима. У супротном ће и ћутање бити некакав одговор.

Ко то у наше име тргује геноцидом и због чега?

Оно што у целој причи истински боли је одсуство реакције јавности на овај скандал, што је изнова потврдило да српски национализам данас једноставно није жив, или је у толико дубоком сну да би се на њега могле применити Његошеве речи да „сном мртвијем спава”. Стиче се утисак да не би имао ко да се побуни ни кад би посланици једногласно усвојили резолуцију о томе да у НДХ није било геноцида, те да би се и то завршило на пар љутитих коментара на друштвеним мрежама.

А није одувек било тако. Пре доласка СНС-а на власт постојале су организације попут Образа, Наших, 1389, Заветника и осталих које су, у сагласју са навијачима и опозиционим странкама, могле да изведу респектабилан број људи на улице. То се нарочито видело кад су хапшени Радован Караџић и Ратко Младић, приликом „Параде поноса” у октобру 2010. године, као и током кризе на Јарињу и Брњаку 2011. године. У свим тим случајевима, режим предвођен ДС-ом је имао озбиљну друштвено-политичку кризу због потеза који су у већинском делу народа доживљени као штетни по националне интересе.

Међутим након успостављања власти СНС-а све те групе и покрети су маргинализовани, укинути или кооптирани у саму власт, па данас имамо ситуацију у којој се део њих налази у парку испред Скупштине, дефакто чувајући посланике који подривају усвајање резолуције о геноциду над њиховим народом.

Питања без одговора

Професор Брдар је једном рекао да је национализам имуни систем сваке државе. Ако је тако, наш државни организам је остао без икакве природне заштите. Не рачунајући студентски покрет који је по много чему специфичан, данас не постоји национално понижење које би могло извести хиљаде људи на улице. Једине теме које имају потенцијал да то ураде су корупција и клупски спорт (што је показао случај са Жељком Обрадовићем).

Не смемо и не можемо овај текст завршити а да не поменемо посланике владајуће коалиције који себе виде као патриоте и вернике. Шта је тачно ваше објашњење о неусвајању резолуције о геноциду у НДХ? Како објашњавате дијаболични карактер инструкције – коју сте сасвим извесно добили чак три пута – да не гласате за ту резолуцију? Не свиђа вам се ко предлаже резолуцију о геноциду? Зашто онда ви или ваша посланичка група не предложите бољу резолуцију на исту тему?

Ако понављате да просечан Србин не види добро све ризике са којима се наша државна политика суочава на темама као што су Косово, НИС, украјински рат или Република Српска, како објашњавате ово са резолуцијом о НДХ? Јесу ли вам са врха продали причу да ће нам Запад увести санкције ако гласате за резолуцију о геноциду? Да ли стварно у то верујете? Или више ништа и не питате, већ попут Павловљевих паса на команду реагујете инстинктивно, без размишљања?

Тешко је суочити се са чињеницом да и даље живимо у титоистичкој матрици која је релативизовала тему геноцида над Србима. Испоставило се да одговорност за такву културно-идентитетску политику не може да се припише само комунистима, већ да део кривице сносе и они који подржавају политичку котерију која наставља са сличним праксама. У нашем народу постоји изрека „Чувај се, па ће те и Бог чувати”. Уколико сами не будемо умели да институционално сачувамо сећање на стотине хиљада наших предака страдалих у геноциду, нисам сигуран да ће Бог имати кога да чува и коме да помогне.

standard.rs