"Вердис": Илузија државности у срцу српско-хрватског граничног спора
ANTIC.org-SNN
"Вердис": Илузија државности у срцу српско-хрватског граничног спора
Владимир Вуковић
~4 minutes
БЕОГРАД – У региону познатом као „џеп три“, који се налази на обали Дунава између Србије и Хрватске, појавила се необична иницијатива: двадесетогодишњи Британац Данјел Џексон прогласио је 2019. године оснивање тзв. Слободне Републике Вердис – самопроглашене „државе“ на ничијој земљи, како је називају неки медији, која обухвата мање од 50 хектара.
Иако је овај потез, наизглед, плод младалачке маште и дигиталног авантуризма – будући да Џексон званично живи од креирања виртуелних светова на платформи Roblox – цела прича добија и шири политички и безбедносни контекст, посебно када се има у виду да је ово подручје предмет нерешеног граничног питања између Србије и Хрватске.
Самозвани председник и "влада у егзилу"
Џексон, који себе назива председником Вердиса, тврди да је већ изградио „функционалну владу“, дизајнирао заставу и усвојио законе. Званични језици ове "државе" су, како сам истиче, српски, хрватски и енглески, а валута је евро. Сваком од 400 наводних "грађана" издају се пасоши, мада је Џексон јавно упозорио да их не користе за реална међународна путовања.
Упркос томе, неки су, како сам признаје, покушали да са тим пасошем уђу у друге земље. „Морамо бити веома опрезни ко може да уђе у земљу. Тражимо људе са потребним вештинама – у медицини или полицији“, рекао је Џексон за SWNS.
Након што су у октобру 2023. године хрватске власти привеле Џексона и групу његових „грађана“, он је депортован из Хрватске уз доживотну забрану уласка. Тврди да је сада на челу „владе у егзилу“, која често борави у Београду, где, како каже, наилази на „много пријемчивији однос званичника“ него у Хрватској.
Српски интереси и територијални суверенитет
Иако читава иницијатива на први поглед делује као неозбиљна дигитална егзибиција, она ипак захтева озбиљан институционални одговор. Подручје на којем се Вердис налази налази се унутар територије коју Република Србија доследно сматра својом, што потврђују и међународне карте на којима је граница дефинисана током правног наслеђа некадашње СФРЈ.
Овакве једностране иницијативе, посебно када долазе уз медијску помпу и уз покушаје стварања „симбола државности“, могу да послуже као инструмент политичког притиска или манипулације у сложеним билатералним односима. Уколико хрватске власти, као што се наводи, блокирају приступ овом подручју из правца Србије, то представља и нарушавање слободе кретања на територији која, у духу правних аката, није под једностраним хрватским суверенитетом.
Београд као елемент равнотеже
Џексонови наводи да у Београду налази „пријатељскије разумевање“ треба сагледати у ширем контексту српске државне политике која се залаже за мирно решавање свих граничних питања са суседима, али и за заштиту територијалног интегритета. Република Србија није и не треба бити актер у подстицању парадржавних структура, али има и одговорност да спречи да се на њеној територији успостављају структуре које могу довести до нарушавања уставног поретка.
Иако је „Вердис“ данас пре свега медијски феномен, овакви случајеви морају бити третирани као упозорење да се правна празнина у погледу делова границе са Хрватском мора решавати институционално и у складу са српским националним интересима – уз активно присуство државе на сваком педљу своје територије.