Владимир Ђукановић
4–5 minutes

Увек су, чак и у Брозово време, студенти наводно били авангарда, носиоци промена, памет која надире, они на којима држава опстаје… Голобради, без искуства, пребијани су испод подвожњака ’68. „љубили су” полицијске пендреке и чизме и за време Милошевића, померана су им ребра и у Тадићево време, али увек су им сви, па чак и они који су их пребијали, говорили да су у праву. Суштина је у томе да је студентска популација апсолутно најподложнија манипулацији. Бунтовни какви јесу, пуни снаге, сматрају да могу да мењају свет, да од њих све зависи и да су баш они носиоци промене система.
Млади људи у револуционарном заносу. Они који су и после студија остали у том истом заносу „поједени су”, а они трезвенији, ако су хтели да наставе са политичком активношћу, обично су се учлањавали у одређене политичке организације и на тај начин су градили своје политичке каријере. Гро њих ипак је нашао добар посао, формирао породице, покренуо сопствени бизнис и са сетом се присећају дана када су сматрали да је свет њихов док су са конзервом или флашом пива лудовали по протестима.
Најбитније од свега, они су увек били нечије оружје у политичким препуцавањима и борбама. Отуда, док сам и сам студирао, увек сам се некако гадио свих тих силних студентских организација, јер су то углавном биле омладинске страначке организације, а неретко је добар део њихових чланова помало радио и за службу, па ме тај вид организовања никада није занимао. Уосталом, факултет сам схватао као место где сам дошао да се образујем, а не да спроводим политику. Свакако, политички сам био активан, али у оквиру тадашње Српске радикалне странке, што је свакако била моја приватна ствар ван студија и факултета. Ипак, с обзиром на то да сам имао огроман број познаника у бројним студентским организацијама, научио сам да препознам ко је у студентску организацију ушао из идеала верујући да тако поправља услове студирања, а ко из чистог политичког интереса. Такође, научио сам и да препознам ко јесте студент, а ко је ту дошао са стране да би правио параполитичку организацију.
Све је то исто и данас, а биће и у будуће. Гледам неке смешне младе људе, са све марамама по главама као да се спремају у ратни сукоб, који вриште на улици због изборних резултата, а које поједини медији означавају као студенте. Да све буде трагичније, неки од њих на својим инстаграм и икс профилима сами кажу да нису студенти, али нема везе. Битно је тако их обележити, јер медијски добро дође да се лаже како је младост наводно устала у борбу против неке имагинарне изборне крађе. То је та одвратна манипулација студентима и коришћење студентске популације у прљаве политичке сврхе. Дакле, никакви студенти нису устали, нити су на улицама, већ се ради о екстремно левим политичким организацијама које свакако имају и одређене студенте као чланове, али оне имају јасне политичке циљеве. Нешто слично предратним комунистима, чак се и тако понашају.
Можда ће неко од њих у неком будућем животу ако спроведу револуцију бити неки нови Александар Ранковић или ако се образује можда и Коча Поповић, али за сада је то на нивоу циркуса. Посебно су комична излагања тих дечака и девојчица који ваљда сматрају да је држава њихова приватна прћија па веле како они не желе Вучића за председника, чак и ако га је народ изабрао, те сходно томе имају право да га смене. Рецимо, то му дође ниво детета коме је неко одузео играчку, па оно у бесу вришти и буни се. Дакле, потребно је одрастање. Страшно је то што у том одрастању сви ти млади људи морају да прођу кроз нечије злоупотребе.
Елем, драга децо, студирајте. Спремајте испите и маните се да вас неко користи као оружје. Избори су готови, резултат је више него јасан, а јануарски испитни рок куца на врата.
Народни посланик
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa