Колико је дубока политичка криза у Немачкој?
Miroslav Antic
Колико је дубока политичка криза у Немачкој?
Мало више од годину дана након избора на место канцелара, Мерцу је пошло за руком да, према истраживањима јавног мњења, постане најнеомиљенији шеф владе у историји СР Немачке. Осим тога, у паду је поверње у комплетну владајућу елиту
Не тако давно СР Немачка важила је за земљу која је оличење стабилности у Европи. Привреда је континуирано расла, животни стандард био је висок, а институције стабилне. У међувремену, ствари су се промениле. Последњих десет година Немци све чешће излазе на улице како би исказали своје незадовољство политичким и економским стањем у земљи. Такође, може се рећи да је број оних који губе поверење у владајућу елиту све већи. Истраживања показују да је тек нешто мало више од годину дана након избора на место канцелара Фридриху Мерцу (ЦДУ) пошло заруком да постане најнеомиљенији шеф владе у историји СР Немачке. То значи да је успео да у такмичењу у непопуларности претекне свог претходника, социјалдемократу Олафа Шолца, што није било лако.
Међутим, Шолцов лош учинак на месту канцелара и катастрофалан изборни резултат његових социјалдемократа нису представљали препреку да се ова странка поново нађе у влади, и то у коалицији са Мерцовим демохришћанима који су обећавали политику резова. Наравно, Мерц је могао да формира владу са Алтернативом за Немачку, али му је ипак било драже да настави политику померања ка левици. Тако је образована коалиција између две некада велике странке које ни саме нису сигурне којим путем би повеле земљу. Све је резултирало значајним падом поверења.
Пораст незадовољства
Према једној недавно објављеној анкети 55 одсто испитаника изјавило је да не верује да ће садашња коалиција дочекати крај мандата 2029. године. Према истој анкети тек 25 одсто Немаца верује да ће коалиција остати у седлу и да неће доћи до превремених избора. Друга анкета ИНСА института показала је још горе резултате по власт. Према том истраживању 59 одсто Немаца жели нове изборе, док је само 25 одсто против. Резултати анкете показују да опстанак владајуће коалиције нема подршку ни међу њиховим бирачима, односно да су и они испитаници који су се изјаснили да подржавају ЦДУ или СПД незадовољни радом коалиције. Резултати изгледају овако: 90 одсто бирача Алтернативе за Немачку жели превремене изборе, као и 69 одсто бирача Савеза Саре Вагенкнехт, 63 одсто Левице, 53 одсто који би гласали за либерале (ФДП) и, што је посебно занимљиво, 50 одсто бирача СПД-а. То значи да више социјалдемократа жели нове изборе него што им се надају бирачи опозиционих Зелених (44 одсто), односно да је гласачка база СПД-а више заинтересована за поновни излазак на биралишта, а мање за одржавање коалиције. Чак и 39 одсто гласача ЦДУ-а тражи нове изборе у односу на 51 одсто који су против такве идеје. Поједностављено речено, чак и бирачи ЦДУ-а и СПД-а губе поверење у владу и поручују да је бољи добар развод него лош брак.
На основу овог истраживања дало би се закључити да не само што ЦДУ и СПД једва одржавају своје бирачко тело, него и да што се више буде радило на вештачком одлагању избора незадовољство ће све више расти и популарност ових странка ће све више падати, чак и међу њиховим традиционалним бирачима.
Према једној недавно објављеној анкети 55 одсто испитаника изјавило је да не верује да ће садашња коалиција дочекати крај мандата 2029. године
Томе у прилог говоре и анкете са почетка овог месеца које показују да је Алтернатива за Немачку убедљиво прва странка по популарности са 27 одсто, што у односу на прошле изборе представља значајан раст од 6.2 одсто. Сасвим другачије стоји ствар са Мерцовом Хришћанско-демократском унијом која је изгубила 6.5 одсто бирача и пала на 22 одсто. Трећи по снази су Зелени са 16 одсто и растом од 4.4 одсто, док је СПД исто толико изгубила и пала на 12 одсто. Значајан раст од 2.2 одсто остварила би Левица и тиме дошла до 11 одсто подршке. Либерали са мањим падом од неких 0.2 одсто и даље остају са четири одсто подршке и тиме испод цензуса. Отуда следи да када би се сутра организовали избори уколико ЦДУ остане при политици санитарног кордона према десници, једина могућност за нову владу је да она буде састављена од ЦДУ, СПД и Зелених: дакле, садашња коалиција плус Зелени.
То, другим речима, значи да Мерц и ЦДУ својом тврдоглавом политиком отклона од Алтернативе доводе и себе и читаву земљу у све тежи положај. Било би занимљиво видети како би Фридрих Мерц водио трочлану коалицију када ни у садашњој не може да се снађе. Према речима професора Вернера Пацелта, од када је ЦДУ одлучила да може улазити у коалицију само са Зеленима и СПД-ом Немци више немају могућност избора између једне мало више леве и једне мало више десне политичке опције, него само између прилично леве и сасвим леве политике. Професору се може поставити питање када је то ЦДУ заиста водила принципијелну десну политику, али то сада није одлучујуће. Значајно је да ЦДУ на челу са Мерцом носи главну одговорност за стање у земљи и то се види и по анкетама које указују на њихово опадање.
Ови резултати показују да је садашња влада изгубила поверење грађана и да ни у збиру не може рачунати на довољну подршку Немаца. Заправо, за нешто више од годину дана колико је прошло од прошлих избора коалиционе странке су заједно изгубиле преко 10 одсто подршке. Штавише, може се рећи да њихови бивши гласачи сада подржавају Алтернативу која је убедљиво прва по популарности иако је ова странка више него дискриминисана и изложена најразличитијим притисцима. У питању нису тек субјективне оцене. Према подацима Савезне владе чланови и политичари АфД-а највише су изложени насиљу. Тако је прошле године забележен 121 случај насиља према Алтернативи, 16 према члановима и функционерима Левице, 13 Зелених, 12 ЦДУ, 12 СПД и девет ФДП. То значи да је насиље према Алтернативи чешће него према свим осталим странкама заједно.
Непромишљене реакције
Са друге стране, није у питању само отворено физичко насиље, већ и све чешћи позиви на укидање слободе говора који долазе из самог врха политике. Тако је бивша копредседница СПД Саскиа Ескен отворено позвала на „блеклистинг“ зато што је један подкаст начинио страшан грех објавивши четворочасовни интервју са популарним шефом АфД-а из Тирингије Бјерном Хекеом. Према њеним речима, Хеке је фашиста и свако ко му даје платформу и могућност да говори мора се суочити са последицама, те је у том смислу позвала фирме на бојкот споменутог подкаста. За политичаре који се не допадају социјалдемократама не важи слобода говора па ће чак и приватни медији који се усуде да прекрше овај табу бити изложени прогону. Остаје, наравно, питање каква је то демократија у којој политичари могу да одлучују шта може да дође на медије, а шта не, односно са ким медији уопште смеју да разговарају. Другим речима, мора се запитати ко Ескеновој даје право да одређује шта јавност може да чује и који подкаст сме финансијски да преживи? Напослетку, како ће бирачи знати да ли им се допада програм који нуде Хеке и његова странка ако немају могућност да га чују? Можда тако што ће им армија аналитичара идеолошки блиских власти преко неке немачке верзије Информера објаснити ко су „пристојни људи“, а ко „терористи“ или, како Ескен каже, „фашисти“.
Где год да се малерозни канцелар Мерц појави наилази на звиждуке из публике, чак и у оквиру догађаја које организује католичка омладина
Још бизарнији, али једнако илустративан пример долази из Линебурга где је управни суд донео одлуку у корист града Бухолца. Наиме, градске власти су штампале летке против АфД-а као позив за демонстрације под називом „Бранимо демократију – заједно против десног екстремизма“ које су организоване крајем 2024. године. На лецима се нашао и грб града, а у садржају је АфД изричито споменута. Конкретно, у летку је наведено: „Годинама се АфД радикализује пред очима јавности и расте у анкетама. У једном интервјуу, шеф Савезне канцеларије за заштиту устава Халденванг позива ‘тиху већину’ друштва да устане у одбрану демократије.“ АфД је градску подршку овим демонстрацијама и експлицитно помињање имена странке препознала као кршење принципа једнаких могућности и дужности државе на неутралност. Иако је суд признао „да подршка летку утиче на једнаке могућности АфД“, пресудио је да је то оправдано. „Одлучујући фактор у одлуци био је да се летак првенствено бавио посвећеношћу слободарском и демократском поретку, а страначка припадност је била од секундарног значаја“, стоји у образложењу суда. Иако према немачком уставу државне организације не могу бити активне у страначкој борби, ово правило више не важи када је Алтернатива за Немачку у питању.
Пресуда суда у Линебургу још није правоснажна, али би могла бити преседан у смислу да би се градови и општине још отвореније и још агресивније могли укључити у борбу против опозиције. У Србији под актуелном влашћу ипак није реткост да се јавна средства троше у политичким борбама, али се у Немачкој то до сада није дешавало.
Све у свему, АфД упркос свим притисцима и манипулацијама располаже са потенцијалом око нешто више од 30 одсто, а најновије анкете показују да већ сада странка може рачунати са око 28-29 одсто подршке. Штавише, Алис Вајдел је популарнија од своје странке и њу би на месту канцелара прихватило око 33 одсто Немаца. О таквој подршци Мерц може само да сања.
Још једно истраживање ИНСА института показује дубину политичке кризе. На питање за коју странку више никада не бисте гласали владајуће партије су на водећој позицији. За ЦДУ никада више не би гласало 20 одсто, а за СПД 19 одсто испитаника. Следе Зелени (12 одсто), ФДП (осам одсто), Левица (седам одсто) и АфД (пет одсто). Ови резултати показују да је велики број бивших бирача дефинитивно окренуо леђа владајућим странкама. У мери у којој политичари и министри коалиционе владе буду порицали реалност као што је то чинила Ескен изјавом да „миграција није проблем у школама“ или упркос свим проблемима тврдоглаво захтевали још већу имиграцију зарад „разноликости нашег друштва“, као министарка за рад и социјална питања и копредседница СПД-а Бербел Бас, проценат гласова за АфД ће наставити да расте. Критичари су се сложили да је Бас својом изјавом практично потврдила све оно што се до сада етикетирало као „теорија завере“ о замени становништва. То, наравно, није једина изјава левичарске министарке која је узбудила јавност. Наиме, она је недавно изјавила да нема усељавања у немачки социјални систем, иако више од 45 одсто оних који примају помоћ од државе нису држављани Немачке.
Имају ли се у виду овакве невероватне изјаве политичара из владе следи да се скок популарности Алтернативе може у првом реду приписати лошој политици власти. Прво, Мерц је врло брзо изневерио део својих предизборних обећања од којих више ништа није остало. Друго, критичари су обећане реформе означили као изузетно проблематичне тврдећи да оне не доносе ништа друго до више оптерећења за грађане. Према речима новинара Роланда Тихија онај ко ради и плаћа порезе кажњава се још већим издацима, лошим здравственим системом и малом пензијом, док они који не раде о свему томе не морају да се брину.
Нерасположење није тешко опазити. Где год да се малерозни канцелар Мерц појави наилази на звиждуке из публике, чак и у оквиру догађаја које организује католичка омладина. При томе треба имати на уму да је то миље из кога овај политичар долази. Исто се догодило и на конгресу Савеза немачких синдиката где је најавио реформу система пензионог осигурања. Све то указује и на велике пукотине и нестабилност у владајућој коалицији.
Реакције канцелара Мерца на ову дубоку кризу су у најмању руку непромишљене. Тако се овај политичар у интервјуу за недељник Шпигл жалио на нападе који долазе са левице и са деснице и, слично српском председнику, јадиковао због негативних коментара на друштвеним мрежама каквима, према његовим речима, још нико није био изложен у толикој мери. Оклевање и изостанак јасних потеза објашњавао је такође на прилично баналан начин указујући да демократија није „курирска служба“, те да коалиција једноставно није имала довољно времена да покрене неопходне „реформе“. Новинар је, ипак, заборавио да постави питање о каквим је то „реформама“ заправо реч и како за њих није било довољно времена, будући да је управо Мерцова ЦДУ у време Ангеле Меркел провела на власти пуних 16 година, да је део од тог времена чинила коалицију са истим социјалдемократама са којима и сада влада. Укратко, није дошло до неопходног дисконтинуитета, него се све време исте странке и исти политичари појављују на власти, да би се после жалили како није било довољно времена за „реформе“, које по логици ствари морају бити „болне“.
Оно што је, међутим, још занимљивије је Мерцов покушај скретања пажње са сопствене лоше политике и пребацивање фокуса на терен политичке коректности тиме што је садашњу коалицију означио „последњом шансом за политички центар“. Ово није први пут да је Мерц нагласио да коалиција коју предводи „нема алтернативу“. Такве неодговорне изјаве представљају покушај моралне уцене бирача: или ми, или владавина екстремиста. У овом случају то значи застрашивање бирача Алтернативом за Немачку и трансформацију опозиције у страшило. Међутим, та изјава је са још једне стране проблематична. Ко нема алтернативу тај нема избора, а демократија се, барем до сада, темељила на могућности избора између више различитих опција. Политичар који не признаје постојање алтернативе свом опстанку на власти упркос очигледном незадовољству показује да извор своје моћи не тражи међу својим народом. Ово важи у Немачкој, као и у Србији.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Насловна фотографија: hoch3fotografie on Unsplash
БОНУС ВИДЕО: