Ал¬бан¬ци ма¬сов¬но од¬ла¬зе из сво¬је „др¬жа-ве”

[ANTIC.org-SNN]

politika.rs

Ал­бан­ци ма­сов­но од­ла­зе из сво­је „др­жа­ве”

Четвртак, 18.09.2025. у 20:15

3–4 minutes

---

Ка­да су 2008. го­ди­не Ал­бан­ци на КиМ про­гла­си­ли не­за­ви­сност би­ли су убе­ђе­ни да ће овом ју­жном срп­ском по­кра­ји­ном ( ко­ја је оста­ла са не­што ма­ње од сто хи­ља­да Ср­ба), по­те­ћи „мед и мле­ко” и да ће жи­ве­ти сло­бод­но, јер су се „осло­бо­ди­ли од срп­ског оку­па­то­ра”. Ме­ња­ло се ру­ко­вод­ство ове „др­жа­ве”, али жи­вот се ни­је про­ме­нио, јер се у њој да­нас жи­ви ве­о­ма те­шко. Број не­за­по­сле­них мла­дих љу­ди ра­сте из ме­се­ца у ме­сец. Ка­ко го­ди­не про­ла­зе, не­за­до­вољ­ство гра­ђа­на је све ве­ће, на­ро­чи­то ме­ђу мла­ђи­ма. За­то из го­ди­не у го­ди­ну ра­сте број оних ко­ји од­ла­зе из ове „др­жа­ве” о ко­јој су де­це­ни­ја­ма ма­шта­ли.

Ка­да сам не­дав­но бо­ра­вио у При­зре­ну, гра­ду у ко­јем сам жи­вео до ав­гу­ста 1999. го­ди­не, од свог до­брог при­ја­те­ља Ал­бан­ца са­знао сам да го­то­во сва­ке сед­ми­це по је­дан ауто­бус пун мла­дих у по­тра­зи за по­слом од­ла­зи из овог гра­да у зе­мље За­пад­не Евро­пе.

Ни ста­ри­ји ста­нов­ни­ци ове „др­жа­ве” ни­су за­до­вољ­ни жи­во­том у њој. Да не би до­шло до не­ми­ра због ло­ших жи­вот­них усло­ва, вла­да ове са­мо­зва­не ре­пу­бли­ке пре две де­це­ни­је до­не­ла је од­лу­ку да жи­те­љи­ма ста­ри­јим од 65 го­ди­на ко­ји ни­су оства­ри­ли пра­во на пен­зи­ју ис­пла­ћу­је по 120 евра ме­сеч­но ка­ко би пре­жи­ве­ли. Ни пен­зи­о­не­ри ни­су за­до­вољ­ни. На­и­ме, из­нос пен­зи­је не за­ви­си са­мо од го­ди­на ста­жа, већ и од школ­ске спре­ме. Та­ко, на при­мер, пен­зи­о­нер са пу­ним рад­ним ста­жом и за­вр­ше­ним фа­кул­те­том при­ма не­што ви­ше од 300 евра, а са за­вр­ше­ном сред­њом шко­лом 220 евра ме­сеч­но.

Због ло­ших усло­ва жи­во­та, ко­руп­ци­је и кри­ми­на­ла, Ал­бан­ци ма­сов­но од­ла­зе из сво­је „др­жа­ве” . Пре­ма не­ким по­да­ци­ма, да­нас у овој срп­ској по­кра­ји­ни жи­ви око 1.324.000 Ал­ба­на­ца. Њи­хов број сма­њу­је се из го­ди­не у го­ди­ну: са­мо у пе­ри­о­ду од 2018. до кра­ја 2024. ову са­мо­про­гла­ше­ну др­жа­ву на­пу­сти­ло је око 200.000 Ал­ба­на­ца, од ко­јих око 80.000 за­јед­но са сво­јим по­ро­ди­ца­ма.

На кра­ју ре­ци­мо и то да и пре­о­ста­ли срп­ски жи­ваљ у овој по­кра­ји­ни и да­ље од­ла­зи из ње. Са­мо у по­след­ње три го­ди­не, због те­ро­ра ал­бан­ске вла­сти на че­лу с та­ко­зва­ним пре­ми­је­ром Ал­би­ном Кур­ти­јем, по­кра­ји­ну је на­пу­сти­ло око два­де­сет од­сто Ср­ба. Исе­ља­ва­ње и да­ље тра­је, док се по­вра­так у за­ви­чај одав­но не по­ми­ње. Ме­ђу­тим, сто­ти­нак срп­ских душą ко­је жи­ве на се­ве­ру и они ју­жно од ре­ке Ибар и да­ље оп­ста­ју, иако жи­ве у сва­ко­днев­ном стра­ху и стреп­њи.

Ми­ро­слав То­до­ро­вић,

Бе­о­град/При­зрен