Четвртак, 18.09.2025. у 20:15
3–4 minutes
Када су 2008. године Албанци на КиМ прогласили независност били су убеђени да ће овом јужном српском покрајином ( која је остала са нешто мање од сто хиљада Срба), потећи „мед и млеко” и да ће живети слободно, јер су се „ослободили од српског окупатора”. Мењало се руководство ове „државе”, али живот се није променио, јер се у њој данас живи веома тешко. Број незапослених младих људи расте из месеца у месец. Како године пролазе, незадовољство грађана је све веће, нарочито међу млађима. Зато из године у годину расте број оних који одлазе из ове „државе” о којој су деценијама маштали.
Када сам недавно боравио у Призрену, граду у којем сам живео до августа 1999. године, од свог доброг пријатеља Албанца сазнао сам да готово сваке седмице по један аутобус пун младих у потрази за послом одлази из овог града у земље Западне Европе.
Ни старији становници ове „државе” нису задовољни животом у њој. Да не би дошло до немира због лоших животних услова, влада ове самозване републике пре две деценије донела је одлуку да житељима старијим од 65 година који нису остварили право на пензију исплаћује по 120 евра месечно како би преживели. Ни пензионери нису задовољни. Наиме, износ пензије не зависи само од година стажа, већ и од школске спреме. Тако, на пример, пензионер са пуним радним стажом и завршеним факултетом прима нешто више од 300 евра, а са завршеном средњом школом 220 евра месечно.
Због лоших услова живота, корупције и криминала, Албанци масовно одлазе из своје „државе” . Према неким подацима, данас у овој српској покрајини живи око 1.324.000 Албанаца. Њихов број смањује се из године у годину: само у периоду од 2018. до краја 2024. ову самопроглашену државу напустило је око 200.000 Албанаца, од којих око 80.000 заједно са својим породицама.
На крају рецимо и то да и преостали српски живаљ у овој покрајини и даље одлази из ње. Само у последње три године, због терора албанске власти на челу с такозваним премијером Албином Куртијем, покрајину је напустило око двадесет одсто Срба. Исељавање и даље траје, док се повратак у завичај одавно не помиње. Међутим, стотинак српских душą које живе на северу и они јужно од реке Ибар и даље опстају, иако живе у свакодневном страху и стрепњи.
Мирослав Тодоровић,
Београд/Призрен