[Sim] Gde su danas lideri tzv. Narodnog pokreta OTPOR ?
Srpska Informativna Mreza
Gde su danas – Lideri Narodnog pokreta Otpor
Vreme 15.07.2010 08:52
Otpor kao glavna perjanica i simbol borbe protiv Miloševića pretvorio se u rasadnik mladih kadrova i državnih funkcionera. Deset godina nakon pada Miloševića, nije loše podsetiti se gde su i šta danas rade oni koji su tih dana smatrani uzdanicama i reprezentima svetle budućnosti koja stiže u Srbiju čim padne Sloba
Ovih dana i nedelja navršava se deset godina od najvećeg talasa hapšenja, privođenja i maltretiranja članova Narodnog pokreta Otpor u Srbiji. Sve je počelo tako što je na nekadašnji Dan bezbednosti, 13. maja 2000. godine, na Novosadskom sajmu ubijen predsednik Izvršnog veća Vojvodine i funkcioner Socijalističke partije Srbije Boško Perošević. Na njega je pucao izvesni Milivoj Gutović, Peroševićev prvi komšija iz sela Ratkova, navodno zbog sukoba oko nekakve međe. Režim, već nervozan zbog sve veće popularnosti pokreta koji je počeo kao studentski, a onda prerastao u "narodni", koji se nije zalagao da dođe na vlast, već je samo želeo da stara ode, pokušao je da "nakači" Otporu krivicu za pripremanje i organizaciju ovog ubistva. U Gutovićevoj kući, navodno, pronađeni su plakati i drugi propagandni materijal Otpora, a MUP je dan nakon ubistva izdao saopštenje u kom je rečeno da je "nesumnjivo" i "prema sopstvenoj izjavi" Gutović bio "aktivista organizacije Otpor i Srpskog pokreta obnove i da je bio u bliskim odnosima sa nekim njihovim članovima i simpatizerima za koje se raspolaže podacima da su bili podstrekači i inspiratori ovog zločina", te da je utvrđeno da je on "boravio u inostranstvu i da je održavao kontakte sa stranim državljanima". Deset godina kasnije, teško je prisetiti se ondašnje svakodnevice i ondašnjeg jezika kojim su se služili mediji i državni zvaničnici. Tek, u ono vreme i na onom jeziku "strani državljanin" po značenju je bio ekvivalent samom đavolu. Za ubistvo Boška Peroševića optuženi su aktivisti novosadskog Otpora Stanko Lazendić i Miloš Gagić, koji su neposredno pre toga napustili zemlju, zbog ranijih pretnji koje su dobijali. Sklonili su se u Mrkonjić Grad u Republici Srpskoj, ali su 14. septembra odlučili da se vrate i pojave na zakazanom ročištu. Odmah su uhapšeni i pretučeni. Ubistvo Boška Peroševića, dakle, bilo je izgovor koji je režim jedva dočekao, ne bi li se obračunao sa onim što nije razumeo. Oni koji su imali priliku da celu stvar posmatraju iznutra, znaju da je za većinu otporaša ona bila dečja igra, dobar kanal za pubertetski i adolescentski bunt.
VRHUNAC OTPORA: Peti oktobar 2000.
Prema evidenciji Komiteta pravnika za ljudska prava, kroz policijsku proceduru u periodu od maja do septembra 2000. godine prošlo je 2400 članova Otpora širom Srbije. Svakome od njih, između ostalog, policija je postavila identično pitanje: "Ko je ubio Boška Peroševića?" Počelo je krajem maja, a završilo se tek nakon saveznih i lokalnih izbora održanih 24. septembra 2000, nakon kojih je usledio 5. oktobar i sve što je išlo uz njega. Suština Otpora iz 2000. godine, koja se bitno razlikuje od onoga u šta se pretvorio u naredne četiri godine svog postojanja (2004, nakon transformacije u političku stranku i neuspeha na izborima, kolektivno se "utopio" u Demokratskoj stranci), mogla bi se sažeti u tri reči: mladost, originalnost i energičnost. Da nije bilo tako, teško da bi se ovaj pokret toliko "primio" u narodu i dobio toliko pristalica. Ono što je začeto tokom studentskih protesta 1991. godine i razvijalo se tokom protesta 1996/97, kulminiralo je 2000. godine sa Otporom: mladi u politici dobili su status "svete krave" antimiloševićevskog bloka, savršenstva u koje se ne dira, čija se uloga nikada kritički ne preispituje i koji nikada ni za šta nisu krivi. Na stranu to što u privatnim razgovorima mnogi političari i predstavnici nevladinog sektora i danas škrguću zubima kad se sete da im je baš Otpor preoteo nekog važnog finansijera ili što se ne zna koliko su puta pojedini novinari skakali iz kreveta i trčali da budu prisutni jer je neko od mladih otporaša upravo "pouzdano" saznao da će im noćas policija upasti u prostorije. U javnom govoru, ipak, niko od njih neće progovoriti nijednu makar i kritičku reč za njih.
Dejan Ranđić
K’O VELIKI: U leto 2000. godine, Otpor se Srbijom, najviše među studentima i srednjoškolcima, proširio poput virusa. Za većinu, sve što se događalo bila je igra koju su voleli da nazivaju "borbom" ili "revolucijom", a u stvari je bila dobar način za kanalisanje adolescentskog i pubertetskog bunta. Umesto svađa i sukoba sa roditeljima i ostalim autoritetima, tu je bio univerzalni neprijatelj: režim Slobodana Miloševića, protiv kog se može boriti pisanjem grafita, deljenjem letaka, odlikovanjem ćurki i sličnim performans-akcijama. Verovatno bi se sve završilo na tome da upravo režim, sa svojom histeričnom reakcijom, hapšenjima, maltretiranjima i batinanjem nije "ispao glup u društvu" i bezazlene male konspirante učinio žrtvama. Tako je sve prestalo da bude igra, Otpor je dobio društvenu težinu, a njegovi aktivisti od razbarušenih dečaka i devojčica postali deo političkog establišmenta. Oni koji su od 1998. kada je Otpor osnovan do 2000. kada su ispunili misiju sažetu u sloganu "Gotov je!", gradili imidž mladih, energičnih, za vlast nezainteresovanih, nepotkupljivih, nezavisnih od političkih partija i bilo koje druge strukture, vrlo brzo nakon 5. oktobra pogazili su te principe. Počelo je već 2001. godine, kada su troje viđenijih otporaša, Miljana Jovanović, Dejan Ranđić i Ivan Andrić, ušli u sastav Upravnog odbora Doma omladine u Beogradu. Nastavilo se krajem 2001. kada su otporaši, u želji da se od protivnika prethodnog režima transformišu u čuvara savesti novog, organizovali akciju "Mnogo ste isti", koja iz današnje perspektive, imajući u vidu funkcije koje zauzima većina osnivača pokreta, deluje krajnje licemerno. Konačan kraj Otpora obeležio je debakl na parlamentarnim izborima 2003. godine. Već tokom kampanje videlo se da je malo ostalo od mladalačkog poleta i originalnosti: snažne i efektne crno-bele letke i plakate zamenili su neubedljivi slogani na nebeskoplavoj podlozi, sličnoj onoj koju koristi Srpska radikalna stranka. Godinu dana kasnije, Otpor se kolektivno učlanio u Demokratsku stranku, sa izuzetkom dela svojih čelnika koji su se priklonili Libelarno demokratskoj partiji.
Glavna perjanica i simbol borbe protiv Miloševića pretvorila se u rasadnik mladih kadrova i državnih funkcionera.