Ако свет трага за местом где ће се склопити мир, пронаћи ће га у Београду
ANTIC.org-SNN
Ако свет трага за местом где ће се склопити мир, пронаћи ће га у Београду
Александар Апостоловски
7–9 minutes
Ветрови са Запада и са Истока доносе мирис неизвесности, док кроз прозоре палате која је изненада постала дом за преговараче улази светлост која обећава, али и заводи. Ако нешто заиста у овом тренутку постоји, то је опасна илузија мира, која шкрипи под тежином кривице и ишчекивања. У тишини соба где се шушти само папирима, мапама и речима, постаје јасно – моћ више не станује у новцу и балистичким ракетама, већ у истини, без обзира на то колико је она тешко подношљива.
А истина говори само једно. Иако се чини да је мир у Украјини далеко, сви знају да ће без њега свет отићи у пакао. Рат или мир? Преговарачи знају само једно: са овог стола путеви ка миру обавијени су густом маглом, али се ка њему коначно мора кренути.
Да, тај дан ће ускоро доћи. И атмосфера ће изгледати као у фиктивној палати фиктивног града, где ће се сусрести дипломате Русије и Украјине. Само мир није фикција. Ако свет трага за местом где ће се одржати мировни преговори између Русије и Украјине, пронаћи ће га у Београду.
Ма како ова иницијатива на први поглед изгледала идеалистички, а није мало оних који ће рећи да је оптерећена класичним српским синдромом мегаломаније, она је у суштини дубоко прагматична, морална и етична, што је коктел аргумената толико потребан данашњем ирационално подељеном свету који лебди на ивици амбиса.
Иницијативу је покренуо проф. др Орхан Драгаш, директор Међународног института за безбедност, а медији који су објавили његов ауторски текст доказују да је треба што гласније истицати. Ево зашто. Овога пута чињенице су јаче од стереотипа које смо, по обичајном праву, наметнули самима себи.
– Покушајмо са Србијом – написао је Драгаш за украјински најутицајнији провладин лист „Кијев пост”, који је објављен под редакцијским насловом „Случај Србије као домаћина мировних преговора између Русије и Украјине”.
Драгаш пише да Србија већ плаћа политичку цену због своје политике блискости обема зараћеним странама. „За многе Европљане Србија је руски агент на вратима чланства у ЕУ. Исто тако, за Кремљ је неискрени савезник који шурује са Кијевом. Међутим, та позиција Србије – ма колико била изазовна – могла би бити кључна у отварању дијалога који би означио преокрет у европској историји. Печат на то ће ставити неки будући ’Београдски споразум’, као колоквијални назив за споразум који је донео мир Украјини, али и целој Европи. Србија има прилику да преузме улогу каква је ретко виђена у њеној историји – улогу катализатора мира у време када свет губи веру у могућност договора. А данашња Србија то може и хоће. Београдски споразум могао би постати симбол не само обнове Украјине, већ и обнове вере у дипломатију.”
Али много је крупних играча који би радо узели такав колач историје са послужавника. Имајући у виду утицај „Кијев поста”, може се протумачити како Володимир Зеленски и круг његових најближих људи прихвата предлог Драгаша као понуду која треба да изађе на кијевску светлост дана, а потом да се прошири и на шири круг веома педантних читача како на западној, тако и на источној хемисфери.
Традиционалне европске престонице за склапање мировних процеса и прекида крвавих сукоба широм света, као што су Хелсинки, Беч и Женева, сада су непожељне за Русију, јер момци из Кремља свакако неће желети да слете на аеродроме у земљама НАТО-а, ЕУ или некада строго неутралној Швајцарској, која је први пут јасно стала на украјинску страну. Украјинци, опет, неће прихватити онога ко није пружио макар морално опипљиву подршку њеном отпору Русији. Србија је то показала не само кроз хуманитарну помоћ коју шаље Украјини већ и кроз гласање у међународним телима где се инсистира на поштовању међународног права.
Ако је Турска у почетку рата посредовала у размени заробљеника, као и у извозу жита преко црноморских лука, питање је да ли Анкара поседује и данас такав домаћински капацитет, с обзиром на загонетан однос Путина и Ердогана. Турска је, уосталом и кључна земља НАТО-а, са регионалним амбицијама у Сирији, где своје интересе има и Москва, те је непознаница да ли се Анкара удаљава од места у којем би се удобно и поштовано осећале украјинске и руске дипломате.
Да би путања и значај овог текста били разумљивији за читаоца, потребно је нагласити како га је објавио и турски медиј близак АКП партији Реџепа Тајипа Ердогана, под насловом „Београдски споразум: Србија домаћин и прилика за мир у Украјини”. Тешко је поверовати да би уредник објавио текст који би нашкодио Ердогановој посредничкој амбицији између Кремља и Кијева.
Отуда се намеће логично питање: која земља је пожељна за Русију и Украјину, не као писац формуле мира већ као срдачни домаћин са добрим намерама. Који је град у Европи место где ће преговараче сачекати домаћин и свакоме од њих, без обзира на то да ли долази из Кијева и Москве, погледати без икакве гриже савести у очи?
Склапајући пазл спољне политике Србије, Александар Вучић свакако да није могао да очекује овако трагичан след догађаја у свету, али је држећи се повеље УН и националних интереса Србије, уз дистанцирање од сваког војног савеза, дошао у позицију јединственог европског случаја. Постао је лидер чија земља осуђује агресију Русије на Украјину, али се не одриче традиционално пријатељских односа са Москвом, одбијајући истовремено да Руској Федерацији уведе економске санкције. Ако је с правом таква политика наговештавала Вучићев политички суицид, садашњост показује да је био у праву.
Тешко је, скоро немогуће, пронаћи данас у свету место и људе који иду средином пута. Планета је поларизована до крајњих и запаљивих граница, а Србија је можда једина која корача по танкој жици на великим геополитичким надморским висинама, испод које не постоји заштитна мрежа.
С таквим улогом који је од хазардерског с временом постајао добитан, у Београду су већ обављани веома осетљиви дипломатски преговори, попут руских и америчких изасланика највишег нивоа који су разговарали на тајној локацији о имплементацији Минских споразума. Србија је препозната као европска екстериторија на којој се може расправљати о најосетљивијим питањима и где се могу правити озбиљни дилови. И гле чуда, у најобавештенијој чаршији на свету, што такође о себи радо мислимо, о детаљима таквих ћаскања није процурела ни реч, што додатно квалификује Србију за могућу локацију мира. Уосталом, моћни Израел управо је у Београд послао златно чедо свог спорта, кошаркаше Макабија који у Србији играју утакмице Евролиге. Израел безбедност својих спортиста ставља као један од приоритетних циљева националне безбедности и ако је Београд изабран као најсигурније место за Макаби, то се није догодило зато што их је Вучић позвао због раста свог рејтинга. Напротив, он готово да и то не помиње. Такви сигнали се не примећују у домаћој јавности, која такође није избегла хистеричну поларизацију, као симптом глобалне анксиозности. Али ће се свакако високо котирати међу великима када се буде доносила коначна одлука о мировној дестинацији.
Са прошлошћу која се крије иза сваког угла, Београд постаје много више од пуке територије за преговоре између Русије и Украјине. Београд је метафора града који је задржао своју истинску и трагичну лепоту много пута уништене и васкрсле балканске метрополе.
Зато послушајте глас мале земље која је често стварала много више историје него што јој је то било потребно. Бар ми знамо колико је једноставно, а чини се тако тешко остваривим: боље мир него рат!