Расплет око Украјине увод у нови поредак
ANTIC.org-SNN
Расплет око Украјине увод у нови поредак
Др Зоран Миливојевић*
5–6 minutes
Победом на изборима нови амерички председник Трамп увео је и нову стратешко-политичку тему за свет и колективни Запад – мир с намером да предузме кораке за окончање украјинског рата, што види као важан циљ у кратком року. Тиме суштински отвара и тему расплета с глобалним ефектима, уз поруку да разуме да се свет мења у корист мултиполарности. Такође да очување положаја САД с ауторитетом и механизмима и даље водеће глобалне силе жели да оствари дипломатским и економско-политичким мерама и акцијама на прагматичан начин. Отпор одлазеће администрације с покушајем да га потезима у интерегнуму обавеже на наставак политике даље милитаризације и опције са силом, може да утиче само на темпо и садржај конкретних акција, али знајући карактер и одлучност председника Трампа, не и на суштину. Отуда тврдо милитаристичко северноевропско језгро уз подршку француско-британске нуклеарне коалиције тешко може да доведе у питање Трампове циљеве. Аргумент за то представљају већ присутне поделе у ЕУ и НАТО око наставка политике према украјинском рату.
Уосталом, успешан наставак подршке Украјини на начин како се то чини, ни даља пројекција употребе силе у текућем сукобу, без САД једноставно нису могући. Више је питање самог темпа и садржаја због обавеза које Трамп има на унутрашњој сцени (подељено друштво и дубока држава, имиграција, социјално-економске тензије, идеолошко-политички и идентитетски изазови), с једне, и позиционирања САД на укупном глобалном плану (Кина, ратови, БИ, економија, долар), с друге стране, имајући у виду најтежу оставштину коју наслеђује један председник САД од Другог светског рата. Најављени ангажман Трампа за окончање рата у Украјини је и формално-политички увод у расплет, те почетак и дефинисања елемената новог поретка. Он у овом случају подразумева обавезан дијалог с Москвом и на крају тему за релацију Вашингтон–Москва. Нажалост, Украјина је од почетка била и остаће до краја инструмент надметања великих у новој глобалној прерасподели водећих нуклеарних сила ради нове равнотеже снага и безбедносне архитектуре, као кључних гаранција за одвраћање од глобалне катастрофе.
За Русију је прва претпоставка за дијалог о расплету пуно запоседање територија које је уградила у Устав, дакле „истеривање” Украјине из Курске и четири области (Доњецк, Луганск, Запорожје, Херсон). Отуда и појачана динамика на фронту који Русији суштински дефинише преговарачку позицију. Гаранције безбедности и остало могу бити само нова равнотежа снага и безбедносна архитектура, верификовано фактичким стањем у реалном времену. Све друго је политички ризик за останак власти у Москви и глобални геополитички положај руске државе. За САД је у питању стратешки циљ да заустави глобални пад и сачува ауторитет и идеолошко-политичке и економске инструменте с атрибутима водеће светске силе за даље деловање на глобалној сцени. За Европу је расплет око Украјине који следи тест с приликом да редефинише сопствени идентитет, место и улогу на глобалној сцени, у чему посебно место има ЕУ с пројекцијом сопствене будућности преко функционалне одрживости и идеолошко-политичке доследности.
Украјински расплет, кад год и какав год био, не може да заобиђе наш регион нити Србију због позиције од геополитичког значаја. Колективни Запад од почетка овог века смешта регион у свој утицајни простор и будућу геополитичку институционализовану структуру преко НАТО-а и ЕУ. Коначно заокружење ове структуре добија на динамици у складу с високо појачаним деловањем око расплета, а у оперативном смислу то подразумева притиске, мере и акције у региону, али и ван њега (Грузија, Молдавија, Јерменија). Треба, међутим, обавезно нагласити да реализација овог стратешког циља Запада према региону подразумева и нове границе на Балкану које укључују Србију без Косова и Метохије, дакле, с потврђеном државношћу „Косова”. Отпор Србије у овом контексту да жртвује сопствену самобитност (непризнавање „Косова”, независност, војна неутралност, неувођење санкција Русији) добија на тежини, а интерес да се на отпор утиче на интензитету. Ваља рећи да би евентуално укључење нове администрације САД у наш регионални расплет (КиМ, БиХ) било директно на основу (врховног) ауторитета САД у простору западних интереса, по угледу на Дејтон или праксу из претходног мандата председника Трампа.
Међутим, одлучност и принципијелност у отпору на спољном плану ојачали су виталност и унапредили међународни положај Србије. Отуда је то и главни аргумент за оцену да је такав приступ најпродуктивнија заштита националних и државних интереса у процесу праћења и прилагођавања Србије променама поводом предстојећег расплета око Украјине.
*Дипломата у пензији