Dana 17. jula, ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić i državni sekretar SAD Marko Rubio zvanično su pokrenuli strateški dijalog između dve zemlje. Na ovoj inicijativi radi se više od godinu dana, a iako detalji i dalje nisu poznati, njen potencijalni značaj za Trampovu administraciju je veliki – iz najmanje četiri razloga, piše Forbs.
Prvi razlog je energetska bezbednost. Trampova administracija s pravom je diverzifikaciju energetskih izvora na Zapadnom Balkanu postavila kao prioritet.
Nastavljajući aktivnosti nakon prošlogodišnjeg Ministarskog sastanka Partnerstva za transatlantsku energetsku saradnju u Atini, SAD su se pridružile Bugarskoj, Grčkoj, Moldaviji, Rumuniji i Ukrajini u razvoju Vertikalnog gasnog koridora – pravca sever–jug osmišljenog da dovede američki LNG i gas iz Azerbejdžana u Centralnu i Istočnu Evropu i na Balkan, čime bi se smanjila dugotrajna zavisnost kontinenta od ruske energije.
Srbija ima važnu ulogu u ovim planovima jer se nalazi na toj trasi i već poseduje infrastrukturu da postane ključno tranzitno čvorište za energente. Pored toga, Beograd trenutno gradi gasne interkonektore ka Rumuniji i Severnoj Makedoniji, što će omogućiti veći uvoz energenata koji nisu iz Rusije.
To je izuzetno značajno, jer ruski državni energetski konglomerat Gasprom trenutno ima kontrolni udeo u NIS-u, nacionalnoj naftnoj kompaniji Srbije. Poslednjih godina Rusija je koristila NIS kao geopolitičko sredstvo za finansiranje različitih operacija malignog uticaja u Srbiji, od podsticanja protesta do širenja antiameričke propagande.
U okviru širih mera usmerenih na ruski energetski sektor, Trampova administracija uvela je sankcije NIS-u prošlog oktobra, a taj pritisak je dao rezultate: u januaru je mađarska energetska kompanija MOL uskočila i potpisala sporazum o kupovini ruskog udela, iako je realizacija tog posla od tada odložena. Ipak, čini se da je srpska vlada ozbiljna u nameri da prekine ovu zavisnost; budžet za 2026. godinu, usvojen još u decembru, predviđa 164 milijarde dinara (oko 1,6 milijardi dolara) za energetsku bezbednost – sredstva koja bi mogla da budu iskorišćena za nacionalizaciju NIS-a ukoliko Rusi na kraju odbiju da prodaju svoj udeo.
Intenzivniji strateški dijalog sa Vašingtonom može pomoći da se ovaj proces ubrza i da se Srbija čvršće uključi u američke i zapadne lance snabdevanja energentima, čime bi Moskva ostala bez jednog od svojih najefikasnijih preostalih geopolitičkih instrumenata na Balkanu.
Drugi razlog su strateški minerali. Iako to nije široko poznato, Srbija poseduje najveće rezerve litijuma u Evropi. Ležište Jadar u zapadnoj Srbiji, na primer, spada među najznačajnija u svetu i procenjuje se da bi moglo da zadovolji čak 90 odsto trenutnih evropskih potreba za litijumom.
Srbija se obavezala da će ove rezerve razvijati sa Evropom, a ne sa Kinom, formalizujući strateško partnerstvo sa Evropskom unijom u oblasti sirovina i lanca vrednosti baterija 2024. godine, nakon čega je Jadar uvršten među ključne lokacije u okviru Akta EU o kritičnim sirovinama.
Ovi koraci predstavljaju promišljene odluke srpske vlade da svoj najvredniji strateški resurs veže za zapadni lanac snabdevanja, a ne za kineski. To je trend koji treba podsticati, jer Vašington ima direktan interes da globalno snabdevanje litijumom bude manje zavisno od Pekinga.
75 milijardi evra razmene
Ukupna spoljnotrgovinska robna razmena Srbije za period januar-decembar 2025. godine iznosila je 74,9 milijardi evra što predstavlja rast od 7,7 odsto u odnosu na isti period prethodne godine, objavio je Republički zavod za statistiku.
21:08
19.7.2026.
1 d
Treći razlog je modernizacija odbrane. Srbija aktivno modernizuje svoju vojsku, nabavljajući borbene avione iz Francuske, transportne avione iz Španije, helikoptere iz Nemačke i niz sistema iz Izraela. Ipak, uzastopne administracije u Vašingtonu istorijski su bile oprezne kada je reč o prodaji američkog naoružanja Beogradu, delom zbog protivljenja susednih zemalja.
Međutim, takav oprez sve više postaje kontraproduktivan, jer bi srpska vojska opremljena američkim sistemima bila interoperabilnija sa NATO-om, transparentnija i više usmerena ka zapadnim, umesto ruskim standardima.
Na kraju, tu je i sve veći značaj Srbije kao partnera na Bliskom istoku. Beograd se pokazao kao pouzdan prijatelj dva ključna američka saveznika – Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Srbija je bila jedna od retkih evropskih zemalja koja je pružila Izraelu značajnu vojnu podršku nakon 7. oktobra 2023. godine, a ta politika je nastavljena uprkos pritiscima drugih evropskih država.
Kao rezultat toga, odnosi dve zemlje značajno su ojačali, uz konkretne koristi za obe strane. Na primer, izraelska odbrambena kompanija Elbit Systems trenutno gradi fabriku za proizvodnju dronova u Srbiji vrednu dve milijarde dolara – jednu od retkih takvih fabrika van Izraela.
U međuvremenu, Ujedinjeni Arapski Emirati postali su jedan od najvažnijih partnera Srbije van Evrope. Tokom proteklih petnaest godina uložili su značajna sredstva u zemlju, pokrenuvši projekte od obnovljivih izvora energije do digitalne infrastrukture. Ova saradnja donela je jasne koristi Beogradu, dok je Abu Dabiju omogućila strateško uporište na Balkanu radi efikasnijeg suprotstavljanja regionalnim rivalima, poput Turske.
Sve to Srbiju čini korisnim faktorom za jačanje američkih prioriteta na Bliskom istoku u trenutku kada Trampova administracija aktivno preispituje posvećenost mnogih svojih drugih partnera na evropskom kontinentu.
Prošlonedeljno pokretanje strateškog dijaloga između Vašingtona i Beograda doprinosi napretku na sva četiri fronta. Ono što sledi, u vidu konkretnih rezultata u oblasti energetike, strateških minerala, odbrane i regionalnih partnerstava, odrediće da li će se ovo trenutno otvaranje pretvoriti u trajne strateške dobitke za Sjedinjene Američke Države na Zapadnom Balkanu.
