Međunarodni odnosi uporno ostaju geopolitički, a ne pravno ili ideološki uslovljeni. Tako je bilo i kroz sve prethodne
nama znane vekove, tako je ostalo i do današnjeg dana, a dolazak Donalda Trampa u Belu kuću je to samo ogolio
Akcija američkih oružanih snaga u Venecueli trećeg januara, Trampove otvorene pretenzije na Grenland i neizvesnost
oko moguće, štaviše sve verovatnije, vojne akcije protiv Irana, potvrđuju osnovni postulat teorije realizma: da je međunarodna politika definisana „nacionalnim interesom kao moći“.
[2]
Ukratko, države definišu svoje ciljeve kroz sticanje, održavanje ili širenje
moći, što će reći sposobnosti da nametnu svoju volju drugima, što je primarni i racionalni cilj spoljne politike. Stoga međunarodne pravne norme malo znače u hobsovskom svetu bez nadnacionalne vlasti koja bi uživala monopol nasilja. To je bio slučaj
vekovima pre nego što je Donald Tramp počeo svoj drugi mandat. To je izrazito bio slučaj tokom dominacije tzv. „na pravilima zasnovanog međunarodnog poretka“ (1991–2025).[3]
Lista prestupa tog „na prvilima zasnovanog poretka“ duga je, od NATO agresije protiv Srbije i ratova tzv. „Koalicije“
protiv Avganistana i Iraka do intervencija i operacija promena režima širom Bliskog istoka i istočne Evrope. Tvrditi – kao što sada tvrde neki saučesnici u NATO zločinačkom poduhvatu iz 1999. (npr. Danska) – da je Tramp tokom protekle godine grubo i kapriciozno
narušio jedan dobro uređen svet, zasnovan na poštovanju međunarodnih pravnih i moralnih normi, apsurdna je laž.
„Na pravilima zasnovan poredak“ vazda je implicirao pravo „Kolektivnog zapada“ da nameće selektivna, ad hok pravila,
pretvarajući se istovremeno da ona imaju univerzalnu primenu. To što evropski globalisti oplakuju propast ovog sistema odličan je znak.
[4]
Tramp se barem ne pravi da sledi neka uzvišena
pravila kada traži Grenland ili hapsi stranog šefa države zbog kršenja američkih zakona, iako se njegovo navodno kršenje tih zakona dogodilo van SAD. Time je prekršen član 2 (4) Povelje UN, zabrana upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili
nezavisnosti druge države. Ovo pitanje se pojavilo i pre 36 godina kada su Manuela Norijegu američke snage uhvatile u Panami i dovele na Floridu, gde je osuđen na 40 godina zatvora u kome je i umro.
Jači tlači
Legalnost Norijeginog hapšenja vlada Džordža Buša starijeg branila je tvrdnjom da međunarodno pravo dozvoljava državi
da goni krivce za dela počinjena van njene teritorije ako ona imaju značajne posledice po tu državu. Proces pred američkim sudovima može se nastaviti čak i ako su SAD pri hapšenju prekršile međunarodno pravo, usled
dualističkog pristupa po kome su međunarodno i domaće, američko pravo odvojeni i nezavisni sistemi na različitim ravnima.
Međunarodno pravo nema dejstvo unutar domaćeg pravnog sistema SAD. Ako SAD prekrše neki ugovor to može imati međunarodne
posledice (npr. nepovoljnu presudu Međunarodnog suda pravde) ali nema – barem
ne nužno – posledice u američkim sudovima.
Shodno dualizmu međunarodne ugovorne obaveze imaju snagu u domaćim sudovima samo ako ih SAD svojom voljom ugrade
u domaće pravosuđe kao samoizvršni ugovor.
[5] Član 2 (4) Povelje UN nije samoizvršne prirode. Američki sudovi stoga ne smatraju njegovo kršenje kao osnovu za obustavljanje postupka.
Vrhovni sud je u slučaju
SAD protiv Alvarez-Mašejna (1992) presudio da nezakonitost hapšenja optuženog prema međunarodnom pravu ne lišava američki sud nadležnosti.
[6] Međunarodno-pravne implikacije hapšenja i ovlašćenost američkih sudova da mu sude za kršenje američkih zakona su analitički razdvojeni. Krivično gonjenje Madura će se nastaviti u Bruklinu, baš kao i Norijege u Majamiju pre više od tri decenije.
Uhapšenog predsednika Venecuele Nikolasa Madura federalni agenti sprovode pred sud u Njujorku, 5. januar 2025. (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/
Inside Edition)
Šta je, dakle, novo? Ukratko, ništa. U čuvenom odlomku iz Tukididove
Istorije Peloponeskog rata poznatom kao „Melijski dijalog“, opisan je slučaj iz 416. godine p.n.e. kada je Atina zahtevala predaju neutralnog ostrva Melosa.
[7] Obećala je milosrđe za pokornost, ali je pretila uništenjem za neposlušnost. Atinjani su izjavili da pravda postoji samo između jednakih; u suprotnom, „jaki čine šta mogu, a slabi trpe šta moraju“. Pozivajući se na prirodno pravo (božansku pravdu) Melijci
su odbili predaju. Atina ih je napala, pobila sve odrasle muškarce, a žene i decu prodala u ropstvo.
Malo je verovatno da je Tramp upoznat sa Tukididovim opusom, ali on razume da
jači tlači. Ona je relevantna ne samo za Venecuelu danas ili za status Grenlanda sutra, već i za sukobe među državama u svim epohama, civilizacijama i geografskim širinama.
Međunarodni odnosi pronalaze svoj najopipljiviji izraz u težnji jakih država da nametnu svoju volju slabijima. Nasilje
je imanentno i čoveku i državi, što odražava nepromenljivost ljudske prirode, bez obzira na politički kontekst ili tehnološki razvoj.
[8] Nepostojanje zajednica i odnosa među njima bez sukoba i prisile, nasilja ili pretnje nasiljem, ukazuje da ono što nije u ljudskoj prirodi nije ni u skladu sa njom. Jaki rade šta mogu, a slabi trpe šta moraju.
Faktor Tramp
Da bismo razumeli šta se dogodilo u Karakasu 2026, ili Srbiji u proleće 1999, ili u Minhenu 1938… treba slediti
realizam kao koncept i analitički okvir. Realista je oslobođen kantovske vizije sveta kakav bi on trebalo da bude i od iluzije da je ljudska priroda podložna poboljšanju. Njegova vizija utemeljena je u istorijskom iskustvu sveta i čoveka kakvi oni jesu.
[9] On prihvata kao datost da je melijski dijalog odraz stvarnosti V veka p.n.e. jednako verno kao i stvarnosti našeg i bilo kog prethodnog vremena.
Tri decenije post-hladnoratovskog neokonzervativno-neoliberalnog diskursa, sa starom retorikom odbrane demokratije
i ljudskih prava, zaštite žrtava, sprečavanja genocida itd. kao opravdanja za intervencije, konačno je za nama. Takve racionalizacije su vazda bile licemerne i imale su destabilizujuće posledice.
Trampov međunarodni poredak zasnovan na jednom jedinom „pravilu“ – nacionalnom interesu SAD, kako ga on poima –
čini odnose sa drugim akterima, a pre svega velikim silama, predvidljivijim. Interesi i zone interesa mogu se sada definisati i o njima se može pregovarati. Ovo čini sistem racionalnijim, lakše proračunljivim, pa čak i moralno održivijim.
Što se tiče Trampove varijante Monroove doktrine, opet nema ničeg novog pod suncem. Geografija, u slučaju zapadne
hemisfere, zakonomerno određuje hegemonistički stav dominantne sile panregiona. To bi bio slučaj čak i kada hegemonija SAD ne bi bila formalno kodifikovana od 1823. godine.
[10] Iako je sporno da li postoje „zakoni“ u odnosima između država koji su primenjivi na različite epohe i prostore, težnja da se oni artikulišu je prirodna. Zakoni uspostavljaju i održavaju poredak, što je preduslov za sposobnost razumevanja istorije.
U haosu proizvoljne slučajnosti nema Logosa.
Politička
karikatura Luisa Dalrimpla o ekspanzionizmu Sjedinjenih Država; Ujka Sem stoji iznad Amerike dok drži veliki štap na kojem piše „Monroova doktrina 1824-1905” (Foto: Wikimedia commons/Louis
Dalrymple/Public domain)
Trampovi postupci nisu proizvoljni; u njegovom prividno haotičnom procesu odlučivanja i te kako ima sistema. Viđeni
kroz prizmu realizma i u svom geopolitičkom kontekstu, oni imaju daleko više smisla od širenja NATO na istok i upornog provociranja Rusije, što su godinama praktikovali njegovi prethodnici. Primera redi, Trampovo osnivanje
Odbora za mir nesumnjivo degradira autoritet UN, ali to i nije neka šteta jer ga samoslužeća birokratska mašina na Ist Riveru ionako nema već decenijama.
Njegov naizgled bizarni fokus na Grenland, koji je dodatno zaoštrio odnose SAD i evrokratskog establišmenta, podseća
nas da države uvek teže širenju kontrole nad prostorom: teritorija vazda ima prvenstvo u drami međunarodne politike. Uostalom, ni obala Grenlanda nije neka fiksna granica koja zauvek razdvaja suverenitete i pravne poretke, već je politički aranžman podložan
promenama.
Karl Haushofer je pre jednog veka ispravno ukazao da navodna prirodnost granica nije uslovljena pravom već sposobnošću
države da ih osvoji, zacrta i zadrži. [11] Istorijsko iskustvo ukazuje da se granice vekovima pomeraju u korist jačih i na račun slabijih, nezavisno od etničkih i istorijskih prava. Kroz prizmu prostora sa gledišta države, oblik i položaj granica nisu samo,
niti čak primarno, plod pravnog dogovora. One su pre svega plod trajnog dinamičkog procesa koji odražava sveukupni odnos snaga. Granica je odraz sposobnosti države da određene teritorije osvoji – ili nemoći da ih sačuva – a pravni i politički aranžmani tek
retroaktivno verifikuju dati ishod, kakav god on bio.
Moć geopolitike
Prostor je trajni faktor od koga zavisi moć nacije, u sprezi sa varijabilnim činiocima poput ljudskih emocija, ponosa
ili straha. Tukidid je tako otkrio suštinu Peloponeskih ratova: Atina je bila gordi izazivač, a Sparta zabrinuti branitelj postojećeg poretka. Regularnost pojave tzv. Tukididove zamke kroz stoleća ukazuje na zakonitosti odnosa među narodima koje su nepodložne
promenama.
[12]
Do druge opsade Beča, Turci su bili izazivač, a hrišćanski narodi Evrope branitelji poretka. U 19. veku, pak, balkanski
hrišćani su bili izazivači, a Otomansko carstvo branitelj statusa kvo. U 21. veku sukob Amerike i Kine biće verovatno podložan istoj matrici.
[13] Formula funkcioniše bez obzira na fraze briselskih birokrata i argumente pravnih eksperata iz Haga i Strazbura, jer su ključni faktori prostora i moći neumoljivo trajni a ljudska priroda uporno nepromenjiva.
Za posvećenike Kantovog i Vilsonovog progresivnog kreda, sve navedeno je čista jeres. Istorija je za njih linearni
put napretka. Tobože pesimistička paradigma realista ometa „čovečanstvo“ u njegovom napretku ka svetu bez sukoba. Pošto realisti vide sukob kao neizbežan, liberali ih optužuju da doprinose produženju tragedije konflikta i rata. Ta apsurdna optužba može se
uporediti sa tvrdnjom da medicina, sa svojim preteranim fokusom na bolesti, ometa ljudski napredak ka besmrtnosti.
Regularnost pojave tzv. Tukididove zamke kroz stoleća ukazuje na zakonitosti odnosa među narodima koje su nepodložne
promenama
Posebno ohrabruje Trampovo odbacivanje progresivističkog viđenja istorije. On se u tome razlikuje od čak sedmorice
svojih prethodnika (Bajden, Obama, Buš mlađi, Klinton, Buš stariji, Regan, Karter), koji su svi listom pozivali na svrstavanje „na pravu stranu istorije“. Verovanje u tu himeru podstiče megalomanske vizije i vodi do tragičnih ishoda.
[14]
Izraziti primer predstavlja komunizam kao ideologija i praksa. Lenjin, Staljin, Pol Pot, Mao, Tito… smatrali su
se ovlašćenim da ubiju svakoga koga svrstaju na pogrešnu stranu istorije – i ubili su desetine miliona ljudi. „Istorija je na našoj strani“ je samo varijanta krstaškog
Deus vult i nacističkog Gott ist mit Uns.
Malo je verovatno da je Tramp čitao klasike realizma međunarodnih odnosa – imena Džordž Kenan,
[15] Džon Meršajmer
[16] ili Kenet Volc
[17] teško da mu mnogo znače – ali iz njegovih poteza tokom protekle godine proizilazi da je on svejedno svestan da su međunarodni odnosi uslovljeni odnosima prostora i moći, a ne pravno ili ideološki. On možda taj stav ne bi umeo da elegantno artikuliše,
ali deluje shodno njemu. Primer pruža Strategija nacionalne bezbednosti objavljena decembra 2025, programatski dokument prvog reda koji postavlja dugoročne smernice i ideološku podlogu spoljne politike SAD.
Shodno njoj SAD apriori odbacuju ma kakav nadnacionalni pravni ili politički autoritet.
[18] Ovo je savršeno logično u kontekstu MAGA paradigme. Nadnacionalne sudske institucije služe svojim političkim gospodarima, ma kakve novokomponovane toge ogrtali njihovi akteri.
Ovo važi za Evropski sud za ljudska prava (ECHR), za Sud pravde Evropske Unije (CJEU), za Međunarodni
krivični sud (ICC), naravno i za Haški tribunal (ICTY). Potkopavajući kredibilitet i moć tih monstruoznih institucija, Tramp čini uslugu ne samo SAD nego i ostalom svetu. Štaviše, SAD će se uzdržati od promocije u stranim zemljama „demokratskih
ili drugih društvenih promena koje se bitno razlikuju od njihovih tradicija i istorije“. Dakle, zbogom, zastavo duginih boja!
„Decenije
pax Americana završene su za nas u Evropi i Nemačkoj“, izjavio je kancelar Fridrih Merc sredinom decembra.
[19] Barem tom prilikom Merc je bio u pravu. Pomenutom Strategijom, objavljenom deset dana ranije, Tramp je kodifikovao radikalno novi pristup odnosima SAD sa Evropom. Po tom dokumentu Rusija ne predstavlja egzistencijalnu pretnju ni Americi ni Evropi.
Ovo je trezvena procena koja obećava da će, bez obzira na ratobornost evrokratije, između Vašingtona i Moskve doći do prekida kontinuiteta hladnog rata.
[20]
Trampu i njegovom timu jasno je da je EU oligarhijska tvorevina bez demokratskog legitimiteta: njihova
Strategija jasno upozorava da je EU pritom magnet za milione kulturno nekompatibilnih migranata koji bitno menjaju njen karakter i obećana zemlja za klimatske fanatike i cenzore koji diktiraju šta je dopušteno reći ili napisati.
[21]
Trampovi postupci nisu proizvoljni; u njegovom prividno haotičnom procesu odlučivanja i te kako ima sistema
Ma koliko to paradoksalno zvučalo, Tramp se sada pojavljuje u ulozi
de facto branitelja autentične Evrope. U interesu je opstanka ugroženih evropskih nacija i njihove ranjene civilizacije da ovakav briselski projekat, nedemokratski i suicidan, propadne što pre. Iracionalnost lidera bivših evropskih sila koji spremaju
novi Drang nach Osten protiv Rusije može ubrzati rasplet, ali po užasno visokoj ceni. U svakom slučaju tempo istorije se ubrzava i jednačina sada ima previše varijabili za manipulatore evropskih političkih procesa.
Kada se uruše ekonomski temelji briselske Evrope predvođene Nemačkom, što izgleda verovatnije danas nego ma kada
od potpisivanja Rimskog ugovora 1957, uslediće kolaps kredibiliteta čitavog EU aparata. Počeće da se budi otpor od strane mnogih žitelja EU koji su tolerisali bizarnu ideološku agendu vladajuće elite pod uslovom da njihov materijalni položaj i mehanizmi države
blagostanja nisu dovedeni u pitanje. Kada nastupi hronična kriza sistema, pokazaće se da još postoje milioni Evropljana neispranog mozga. Alternativa je večno
Sada neoliberalnog totalitarizma lišenog politike, sterilno i besmisleno.
Hobsovski svet
Na pragu drugog kvartala 21. veka jasno je da tri stvarne svetske sile, SAD, Kina i Rusija, ne dele distopijski
univerzalizam EU. Istorijski uslovljeni, krvlju i mitom negovani osećaj nacionalnog identiteta prevladaće nad globalizmom. Balansiranje stvarnih interesa u stvarnom svetu nadvladaće ideološki vođenu EU distopiju.
[22]
Što se sadašnje administracije u Vašingtonu tiče, Najdžel Faraž, Marin Le Pen i Alis Vajdel treba pomoći da preuzmu
vlast od Kira Starmera, Emanuela Makrona i Fridriha Merca, kako bi poveli Zapadnu Evropu od kursa samouništenja ka oporavku. Jasan nagoveštaj novog kursa dao je potpredsednik Vens još 14. februara 2025. godine u svom sada već čuvenom govoru na Bezbednosnoj
konferenciji u Minhenu.
[23]
Za predsedavajućeg tog skupa Kristofa Hojgzena, establišmentskog evrokratu, Vensov nastup je bio „evropski košmar“.
[24] Kraj košmara briselsko-davoske elite nije na pomolu: Tramp najavljuje da će pomoći suverenistima, kao što su SAD pomagale antikomunističke disidente tokom Hladnog rata. S obzirom na činjenicu da se EU bez skrupula mešala u izbore u Rumuniji i Moldaviji
da bi obezbedila pobedu svojih pulena, cinik bi zaključio da je red da Brisel sada prihvati legitimnost Trampove namere da pomogne strankama i liderima u EU koji se zalažu za opstanak svojih nacija.
Opasnost od nasilnih sukoba u hobsovskom svetu, bez nadnacionalnog autoriteta sa monopolom nasilja, naizgled paradoksalno
je manja sa povratkom SAD na pozicije realizma i eksplicitnim odbacivanjem težnje za globalnom hegemonijom.
[25] Ambiciju koja ne zna sopstvenu meru na kraju sustiže „osveta geografije“.
[26]
Američki potpredsednik Džej-Di Vens odgovara na pitanja Volfganga Išingera, u sklopu Minhenskog susreta lidera, u Vašingtonu, maj 2025. (Foto: Wikimedia commons/MSC/Kuhlmann/CC
BY-SA 4.0)
Kazna za ignorisanje prirodnih ograničenja je nemilosrdna, od Kserksa i Darija do Napoleona i Hitlera. Stubovi moći
u raznim epohama imaju različite pojavne oblike. Zajednički imenitelji ostaju im nepromenjeni. To su
vojna sila i spremnost na njenu upotrebu; ekonomska snaga neophodna za izgradnju vojne sile, njeno održavanje i projektovanje;
ideološka saglasnost donosilaca odluka o vrednosnim postavkama željenih ishoda; kao i postojanje funkcionalnog modela
unitarnog aktera u mehanizmu komande i kontrole nad državnim aparatom koji tu strategiju sprovodi u delo.
Sve navedeno važi od prve države u istoriji do danas. Moć se oduvek zasniva na snazi i volji, a plod je pretvaranja
resursa u sposobnosti. Spoznaja limita sopstvene moći jedina je moralna osnova za neintervenciju. Primer predstavlja odbijanje očeva-osnivača američke nacije da projektuju moć van granica mlade republike.
Preko dva veka je staro upozorenje šestog predsednika SAD Džona Kvinsija Adamsa da nije misija Amerike da „jezdi
svetom u potrazi za aždajama koje treba zaklati”. [27] To upozorenje je potom bivalo često i grubo kršeno, ali u najmanju ruku Tramp je nesklon manihejskoj ideologizaciji svakog sukoba i hitlerizaciji (reductio ad Hitlerum) svakog neprijatelja, što
je tako tipično za zapadne neoliberale.
Večni zakon
Na početku druge četvrtine XXI veka svedoci smo spontane težnje međunarodnog sistema ka policentričnosti. Unipolarnost
se pokazala kao netipičan i neprirodan trenutak svetske istorije. Uprkos hegemonističkoj retorici koja je težila da potisne geopolitičku stvarnost floskulama o „zajedničkim vrednostima”, prostorna dimenzija suparništava i dalje nam daje orijentire bez kojih
nije moguće adekvatno razumevanje dinamike konflikata. [28]
Bliski Istok, Ukrajina, Kavkaz, Južnokinesko more, Koreja i Balkan: svi nimalo slučajno pripadaju „Rimlendu” (Rimland)
koji okružuje Srce kopna (Heartland).
[29] Dinamika prostorno uslovljenih sukoba ključnih aktera nije bitno promenjena od Makindera i Spajkmana.
Međunarodni odnosi dakle uporno ostaju geopolitički, a ne pravno ili ideološki uslovljeni. Tako je bilo i kroz sve
prethodne nama znane vekove.
[30] Nema tog spontano nastajućeg ili pak svesno stvorenog pravnog sistema, niti nadnacionalnog ustrojstva, sposobnog da obuzda (a kamoli ukloni) težnju pre svega velikih sila da uspostave ili ojačaju svoju kontrolu nad prostorima, resursima u njima, i
pravcima pristupa tim prostorima i resursima. Suština nadmetanja ne menja se; menjaju se samo bitne tačke pritiska i propratni ideološki diskurs, uključujući ideološku apologetiku i njoj srodnu međunarodno-pravnu retoriku.
Moć se oduvek zasniva na snazi i volji, a plod je pretvaranja resursa u sposobnosti
Zakonitosti opstanka i interesa te samom sobom opravdane virtuelne osobe,
Države, nikad nisu bile podložne normativnim varijabilama, već počivaju na trajnim koordinatama prostora, moći i ljudske prirode. Plodovi dejstva tih koordinata u anarhičnom međunarodnom sistemu, ma koliko nekim bolećivim dušama mrski bili, legitimizovani
su vidnim debaklom liberalnih teorija na temeljima prirodnog prava i univerzalnih moralnih normi.
Uostalom, ni Grociju samome nije bila strana pomisao da sila Boga ne moli i da pravda primenu sile kada od nje ima
koristi za koju valja naći neko pravno utemeljenje. Njega najviše pamtimo po
De iure belli ac pacis (1625), ali njegov nastup na sceni međunarodnog prava, onakvog kako ga razumemo od Vestfalskog mira, počeo je tekstom
O plenu (De iure praedae) 20 godina ranije.[31]
U njemu je Grocije izneo pravno opravdanje za zaplenu portugalskog broda
Santa Katarina koji je prevozio svilu, porcelan i srebro od strane kapetana Holandske istočnoindijske kompanije Jakoba van Hemskerka, inače njegovog bliskog rođaka. Plen je vredeo neverovatna tri miliona guldena, ravno tadašnjim jednogodišnjim prihodima
engleske krune.
Ovo je bio čin pljačke neviđenih razmera koji je izazvao senzaciju u Evropi. U 15. poglavlju traktata o plenu,
Mare Liberum, Grocije tvrdi da otvoreno more treba smatrati slobodnom zonom u kojoj vlada pravo jačega i za države i za naoružane privatne kompanije. Njegov je rođak dakle bio u svojim pravima kada se ponašao kao pirat.
[32] Tako je Grocije pružio osnovu za holandski trgovački imperijalizam. Kada je počeo da piše svoj opšti traktat
O zakonu rata i mira dve decenije kasnije, međutim, Holanđani su se više interesovali za osvajanje kolonija na kopnu (Istočna Indija, Rt dobre nade itd).
Hugo Grocije (1583-1645), holandski pravnik (Foto: Wikimedia commons/Public domain)
U tom svom magnum opusu Grocije tvrdi da Evropljani mogu da ratuju protiv ma kog naroda čije običaje smatraju varvarskim,
shodno ius gladii, pravu mača: vladari „imaju pravo da zahtevaju kazne ne samo za povrede nanete njima samima ili njihovim podanicima, već i za one koje ih se posebno ne tiču, ali koja predstavljaju teška kršenja Zakona prirode ili naroda“. Grocije
tako pozivanjem na prirodno pravo nudi dubiozno opravdanje za osvajanje i ubijanje svakoga ko stane na put prekomorskoj ekspanziji. Tako se holandski pravnik pojavljuje u dva izdanja, poput doktora Džekila i mister Hajda.
Ovaj drugi, Grocije-apologeta imperijalne pljačke, teorijom legalne piraterije i
prava mača postaje partner Atinjana na Melosu i Trampa. Čovek je palo i opasno biće. Zlo još nije trijumfovalo u ovom svetu, ali je ishod neizvestan. Laž na kojoj počiva postmoderna liberalna utopija, poput briselskog EU Levijatana, jeste da čovek može
da razumom reši sva pitanja svog postojanja, da pronađe eshatološku prečicu do kraja istorije, po receptu Džona Lenona:
Imagine svet bez raja, bez pakla, bez nacija i bez religije, u kome svi žive samo za danas. Totalitarna
Woke levica drži se tog recepta. Liberalizam ne negira ljudsku prirodu, kako konzervativci tvrde. Naprotiv, on podstiče i slavi one najniže, prezira najdostojnije osobine čovekove.
Fenomen Tramp samo je nova potvrda da utemeljenje državnog razloga u moći opovrgava Grocijev stav da prirodna prava
dejstvuju pod ma kojim okolnostima i pod ma kojim pretpostavkama. Teza o primatu prirodnih prava nad državnim suverenitetom – koju je Grocije zastupao pre četiri veka u
De iure belli ac pacis – ostaje nepremostiva tačka spora između njegovih sledbenika kroz vekove i realista poput Trampa danas.
Spoznaja limita sopstvene moći jedina je moralna osnova za neintervenciju
Istorija jasno ukazuje da imperativ samoodržanja odnosi prevagu nad Grocijevom „društvenošću“ u međunarodnim odnosima.
Bellum omnium contra omnes tiče se naravno geneze države kao takve, ali Hobsova antropologija – razrađena u „domaćem“ kontekstu – jeste i operativni princip svetske politike.
Međunarodno pravo verovatno će i ubuduće opstati, ali samo kao pomoćno oruđe politike moći, ne kao neutralni arbitar
„pravde“. Vizija globalnog poretka zasnovanog na voljnom sveopštem prihvatanju i poštovanju univerzalnih normi ostaje puka maštarija. U nama znanoj istoriji nije se dogodilo, niti će se dogoditi, da apel na razum i prirodni moralni osećaj obuzdaju, a kamoli
uklone, primat hobsovskog egzistencijalnog realizma. Premoć nesvetog trojstva
Prostora, Moći i Državnog razloga ostaje neprikosnovena.
[33]
Svi sistemi verovanja, poput
ius gentium, na kraju se oslanjaju na iskustvo verodostojnosti za svoj autoritet. Bez te iskustvene potvrde međunarodno zakonodavstvo može do mile volje nastaviti da se donosi, slučajevi mogu nastaviti da se pretresaju i presuđuju, kao i da se u stručnim
časopisima i disertacijama potom analiziraju, ali… Stvarnost će se sve više udaljavati od fiktivnog poretka – imaginarnog sveta koji neki posvećenici liberalizma još uvek, sa miksom patosa i tragikomike, pretenduju da treba i mogu da regulišu. Da li je to
„dobro“ ili „loše“ savršeno je nebitno, jer je tako.
Tako je bilo, tako je danas, tako će biti do kraja istorije, do sudnjeg dana kada ovaj pali svet voljom Gospodnjom
pređe iz vremena u večnost.
Referat održan na Pravnom fakultetu u Banjaluci, 5. februara 2026.
[5] Videti:
John F. Murphy, The United States and the Rule of Law in International Affairs, poglavlje 2, “The status of international law under US law” (str. 74-115). Cambridge University Press, 2004. SAD mogu da budu prekršilac u inostranstvu a da to ne budu kod
kuće još od vremena predsednika Vrhovnog suda Džona Maršala (1755-1835).
[7] Tukidid,
Peloponeski rat. Knjiga 5, odeljci 85-114. Beograd: Ukronija, 2022.
[8] Videti:
Srdja Trifkovic, “Geopolitics Redeemed: Enhancing the Realist Discourse”. Defence Review: The Central Journal of the Hungarian Defence Forces, I, Budapest, 2016, str. 117-129.
[11] Karl
Haushofer (urednik), Bausteine zur Geopolitik. Berlin-Grunewald: Kurt Vowinckel Verlag, 1928. Problem u tretmanu pojma granice predstavlja činjenica da srpski jezik koristi istu reč za dva srodna pojma koji svejedno nisu sinonimni: na engleskom to su
frontier i border. Prvi termin podrazumeva konfliktnu zona razdvajanja, teritorijalni pojas oko linije „fronta“; isti koren i značenje imaju
frontière na francuskom, frontiera na italijanskom, frontera na španskom itd. Ta je reč nastala u kontekstu dinamičkog, krvavo fluidnog prostora koji je razdvajao muslimane i hrišćane u srednjem veku. Reč
border, pak, odražava koncept jasno definisane granice između svog i tuđeg.
Regere fines – nesporna crta, isprva u vidu Romulove zaorane brazde, koja deli
nas od drugih – činila je okosnicu rimskog shvatanja sveta od najranijih vremena, deobu svetog i profanog, odraz kosmičkog poretka na Zemlji.
[13] Za
Tukididovu zamku u kontekstu rivalstva SAD i Kine, videti: Graham T. Allison,
Destined for War: Can America and China Escape Thucydides’s Trap? Boston: Mariner Books, 2018.
[14]
Primer je pružio tadašnji američki ambasador u Beogradu Kajl Skot kada je 19. februara 2019. rekao da je “Srbija na pogrešnoj strani istorije” jer nije priznala Huana Gvaida za predsednika Venecuele.
[23]
J. D. Vance, “Remarks by the Vice President at the Munich Security Conference,” American Presidency Project, February 14, 2025 <https://www.presidency.ucsb.edu/node/376339>
pristupljeno 29.12.2025.
[24] “Ein
europäischer Albtraum!” zdfheute <https://www.zdf.de/nachrichten/politik/ausland/muenchner-sicherheitskonferenz-heusgen-usa–europa-ukraine-fazit-100.html> 16. februar 2025.
[25] Za
kritiku globalnog hegemonizma videti: F. William Engdahl, Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order. Edition Engdahl, 2009. Takođe: Christopher Lasch,
The Revolt of the Elites and the Betrayal of Democracy. New York: W.W. Norton & Co, 1996.
[26] Termin
pozajmljen iz naslova bestselera R. Kaplana: Robert D. Kaplan. The Revenge of Geography: What the Map Tells Us About Coming Conflicts and the Battle Against Fate. New York: Random House, 2012.
[27] Integralni
tekst: John Quincy Adams. Warning Against the Search for “Monsters to Destroy” (1821). <https://www.mtholyoke.edu/acad/intrel/jqadams.htm> pristupljeno 4. oktobra 2025.
[28]
Kako se izrazio ser Halford Makinder, prostorna vizija moći „obezbeđuje nam kamene blokove potrebne za zidanje palate”. Citirano u: Geoffrey Parker,
Western Geopolitical Thought in the Twentieth Century. New York: St. Martin’s Press 1985, str. 120.
[31] H.
Grotius, De Jure Praedae Commentarius, ed. H. G. Hamaker, The Hague: Nijhoff, 1868. Hugo Grotius,
Commentary on the Law of Prize and Booty, ed. M.J. van Ittersum, Indianapolis: Liberty Fund, 2006.
[32] Engleski
prevod latinskog originala: The Freedom Of The Seas, or The Right Which Belongs to the Dutch to Take Part in The East Indian Trade. A Dissertation by Hugo Grotius. Translated with a revision of the Latin text of 1688 by Ralph van Deman Magoffin, Ph.D.
Oxford University Press, 1916. Za uvodni sažetak videti Vikipedija tekst na engleskom: <https://en.wikipedia.org/wiki/Mare_Liberum> pristupljeno 4.1.2026.
[33] Ovde
smatramo uputnim da ne pominjemo zlosrećnog Kanta i njegov Večni mir, u kome veliki filozof iz Kenigsberga ne dopušta pukoj stvarnosti da stane na put njegovoj razigrano optimističkoj viziji.
LITERATURA:
Graham T. Allison,
Destined for War: Can America and China Escape Thucydides’s Trap? Boston: Mariner Books, 2018.
Robert Art and Robert Jervis, “Kenneth Waltz and His Legacy”.
Foreign Affairs, 23. maj 2013.
2009. William Engdahl,
Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order. Edition Engdahl, 2009.
2009. Grotius,
De Jure Praedae Commentarius, ed. H. G. Hamaker, The Hague: Nijhoff, 1868.
Hugo Grotius,
Commentary on the Law of Prize and Booty. Indianapolis: Liberty Fund, 2006.
Karl Haushofer (urednik),
Bausteine zur Geopolitik. Berlin-Grunewald: Kurt Vowinckel Verlag, 1928.
Robert D. Kaplan.
The Revenge of Geography: What the Map Tells Us About Coming Conflicts and the Battle Against Fate. New York: Random House, 2012.
Christopher Lasch,
The Revolt of the Elites and the Betrayal of Democracy. New York: Norton & Co, 1996.
Džon Miršajmer,
Tragedija politike velikih sila. Beograd: Udruženje za studije SAD, 2009.
Hans J. Morgenthau.
Politics among Nations: The Struggle for Power and Peace. New York: Knopf 1948.
John F. Murphy,
The United States and the Rule of Law in International Affairs, poglavlje 2, “The status of international law under US law” (str. 74-115). Cambridge University Press, 2004.
National Security Strategy of the United States of America. Washington DC: The White House, 2025.
Geoffrey Parker,
Western Geopolitical Thought in the Twentieth Century. New York: St. Martin’s Press 1985.
Tukidid,
Peloponeski rat. Knjiga 5, odeljci 85-114. Beograd: Ukronija, 2022.
Srdja Trifkovic, “Geopolitics Redeemed: Enhancing the Realist Discourse”.
Defence Review: The Central Journal of the Hungarian Defence Forces, I, Budapest, 2016.
Srđa Trifković,
Kontinuitet hladnog rata. Beograd: Geopolitika, 2017.
Marc Trachtenberg, “The Rules-Based International Order: A Historical Analysis”.
International Security, Vol. 50, No. 2 (2025).
U.S. Department of State, “Announcement of Actions to Combat the Global Censorship-Industrial Complex”. December
23, 2025.
D. Vance, “Remarks by the Vice President at the Munich Security Conference,” American Presidency Project, February
14, 2025.
