Јелена Милић: Кад „Вог” бира америчке председнике Јелена Милић
Miroslav Antic
Кад „Вог” бира америчке председнике
Пре десетак година слушала сам, тада пензионисаног, хашког тужиоца Џефрија Најса како кука да му је мука од ликова попут Џорџа Клунија, који „о међународном праву и сукобима не знају ништа и само отежавају посао професионалцима”. Мој омиљени побуњеник против политичке коректности, селебрити морализовања и перформативног активизма је Рики Џервејс, социолог и филозоф, који је смислио, за неке од нас култну, серију Би-Би-Сија „Канцеларија”. Сам појам политичка коректност није тачан, у њега се годинама, до апсурда, угурава некоректност према индивидуалним слободама. И мултикултурализам, још једна прогресивна холивудско-нетфликсовска воук помама, демократски је врло дефицитаран, а некад и суров. Како „поштовати” културу која успе да масакрира гениталије деведесет пет одсто сомалијских девојчица и жена? Упоредите колико пута се о томе причало на доделама „Златних глобуса” и Оскара, а колико пута о „геноциду” у Палестини. Клијентелистичко-помодарска, активистичка српска сцена држи се истог принципа непропорционално ретког указивања на српске жртве у односу на све друге у сукобима деведесетих. Етницитет тих жртава није „in donors vogue”, не доприноси остварењу унапред задатих циљева. Ја сам политичку коректност кенселовала одавно, пре него она мене.
На додели „Златног глобуса” 2020. године, Рики, који ради и као комичар и водитељ, говорио је о својој серији „Афтерлајф” (Загробни живот), у којој глуми човека који жели да се убије. На крају монолога распалио је по лицемерној елити холивудске индустрије: „Спојлер: друга сезона је на путу, тако да се он очигледно није убио на крају. Баш као Џефри Епстајн. Смирите се. Знам да вам је пријатељ, али свеједно ми је. Ако вечерас освојите награду, немојте је користити као платформу за политички говор, океј? Ви нисте у позицији да држите лекције јавности ни о чему. Не знате ништа о стварном свету.”
Овогодишња додела Оскара била је знатно мање засићена темом Газе него прошлогодишња. Водитељ Конан О’Брајан, за сваки случај, сугерисао је публици да ће политизације вероватно бити, али да има избор. „Ако вам тад не буде пријатно, постоје алтернативни Оскари, које води Кид Рок.” Хавијер Бардем није пропустио прилику. Док је уручивао награду за најбољи међународни филм, узвикивао је „Не рату, слобода Палестини” и добио бурне овације из дворане. Бардем, наравно, није искористио прилику да помене Џафара Панахира, редитеља чији је филм „Била је то само несрећа” био номинован за најбољи међународни филм и најбољи оригинални сценарио, кога су актуелне иранске власти више пута хапсиле, а недавно је и осуђен у одсуству због критике режима. Мехди Махмудијан, један од сценариста тог филма, ухапшен је у јануару због подршке протестима у Ирану. Селективни холивудско-УН активизам не сматра да њихова ситуација заслужује помињање током доделе награда. Нису се чули ни повици „Слобода Украјини” или „Слобода Ирану”. Стотине невиних младих израелских живота, побијених 2023. године на музичком фестивалу, Холивуд такође не помиње.
Френсис Форд, из двојца сјајног подкаста „Тригеронометрија”, још је један британски комичар и бољи политички аналитичар него пола вашингтонског блоба и целог београдског „Дорћол плаца”. Тамо је пре неки дан „гостовала” Франческа Албанезе, специјални известилац УН за „окупирану Палестинску територију”. Бије је глас да износи антисемитистичке ставове. Бил Махер, тренутно најутицајнији политички филозоф света, који такође повремено ради и као комичар на ХБО, тврди да су поједине агенције УН „опседнуте Израелом”. Волела бих да знам шта Албанезеова и њој слични мисле о 400 побијених у недавном пакистанском нападу на болницу у Кабулу, ако су уопште чули за ту вест. Неки утицајни медији и званичници, наиме, воде се максимом „no Jews – no news” (нема Јевреја – нема вести). Френсис је пре неки дан објавио урнебесан снимак у којем глуми „сваког холивудског глумца на доделама награда кад сазна за примирје у Гази”. Глас га пита о новом филму, а Френсис, умотан у кафију, моралише да је „непристојно причати о томе док се у Гази, коју су окупирали бели супрематисти, одвија геноцид”. Глас га затим пита да ли је чуо да је постигнуто примирје. Одмотавајући кафију и полако је скидајући, Френсис се одмах прешалтује на то како је свака додела награда прилика да се глумац повеже са својом публиком, бла-бла...
Ни мој „Вог” није имун на тренд промовисања дискриминисаних и маргинализованих жртва. Неки други посебно их потенцирају ако им то раде јудео-хришћанских колонизатори и поробљивачи. Сећам се дана кад сам у „Вогу” наишла на интервју с „првом америчком црном конгресменком с ампутираним удом”. Вог, иначе, има одличне приказе књига, филмова и других културних садржаја и есеје, на пример о томе како се носити с раком. Често, на пет, шест страница, са савршеним фотографијама, представља истакнуте америчке демократе. Прве даме демократа добијају и насловне стране, Хилари Клинтон једну, Џил Бајден две, а Мишел Обама чак три. Ко разуме схватиће, а ја сам те околности користила у својим предвиђањима исхода америчких избора и увек сам погађала. Ана Винтур, доскорашњи глодур америчког „Вога”, која још ведри и облачи светом моде, шоу-бизниса и политике, одбила је да исту част укаже првој дами Меланији Трамп, иако она изгледа и облачи се феноменално. Госпођа Трамп је, додуше, имала насловну страну у „Вогу” давне 2005. године, у „галијано”/„диор” венчаници када се удавала за Доналда Трампа, вероватно јер га је њујоршки џет-сет тада још сматрао демократом.
Бити плавуша у геополитици, која има скоро сва америчка и британска издања „Вога” од средине деведесетих наовамо, као што смо видели, има својих компаративних предности. Знала сам да су шансе Камале Харис да постане „прва црна жена председник САД”, а замислите колико је тек то насловних страна у „Вогу”, никакве, чим се закачила с Аном Винтур, када је 2021. године постала кандидаткиња за потпредседницу Америке. И поред наводног компромиса управо у вези са спорном насловом страном, у којој је у „конверсицама” уместо у плавом оделу, што је њен тим одобрио, те коректнијег третмана кад је била председнички кандидат, Харисовој би било боље да су јој иранске муле упутиле фатву него што је заратила с „Вогом”. На основу интервјуа гувернера Калифорније Гавина Њусама у недавном пролећном броју, рекла бих да је он известан демократски председнички кандидат.
Винтурова, непогрешива у уочавању трендова, такође се показала као бољи аналитичар од и даље блазираног Холивуда. Заједно с Ен Хатавеј, ове године уручила је Оскара за најбољи костим и за најбољу шминку и фризуру. Позорницу није користила да злоупотребљава побијену и унесрећену палестинску децу. Уместо тога, накратко је ушла у лик Миранде Пристли, коју у филму „Ђаво носи ’праду’” глуми Мерил Стрип и чији се наставак очекује ових дана. Миранда је, наравно, умногоме Анина филмска верзија. Ен, која такође глуми у филму, на позорници јој је поставила питање шта мисли о њеној хаљини те вечери. Не трепнувши, Винтурова је прескочила питање и почела да чита номиноване. Хаљина је, наравно, цветни „валентино”. Хладна Миранда за сличан избор у филму констатује: „Цвеће? За пролеће? Револуционарно.” Као и обично, Винтур-револуционарно, Хавијер Бардем и екипа још нису схватили да је „Вог” канселовао перформативни активизам.
Можда сам баш у „Вогу” наишла на размишљање колико је неправедна често коришћена фраза да „неко губи битку с раком”. То имплицира да дисциплина, снага и стратегија могу и да победе опаку болест, што, нажалост, често није случај. Боловати од рака није битка у којој бој бије срце у јунака, без обзира на све оружје савремене медицине. Ова колумна посвећена је др Тамари Лазић, ћерки мог друга Јадрана, која нас годинама инспирише и учи како се храбро, достојанствено и са стилом носити с болешћу. И сад, када је сва избодена цевчицама и уморна, зрачи као да је из „Вога” изашла.
*Политички аналитичар
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа