НАРОДНА ДОБРОДОШЛИЦА ПРЕДСЕДНИКУ РФ В. В. ПУТИНУ
ANTIC.org-SNN
НАРОДНА ДОБРОДОШЛИЦА ПРЕДСЕДНИКУ РФ В. В. ПУТИНУ
Шеснестог октобра 2014, у посету Београду стиже Председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин, да заједно прославимо две планетарне победе над агресорима у двадесетом веку - у Првом и Другом Светском рату. Ослобођење Београда је обављено 20.10.1944 - повод је за ову посету.
Верујући да изражавамо осећања и хтења васцелог народа, ми доле потписане непартијске организације истичемо, да је ова посета и симбол заједништва два блиска народа; у оба смо рата, бранећи себе, бранили и свет. Чињеница је, да смо у њима пролили потоке крви и ради ослобођења других, укључујући ту и оне који су били на противничкој страни.
У односу према Србима данас, на почетку XXI века, препорођена Русија, на одређени начин, наставља пут који је на почетку XX века, 1914, зацртао цар Николај Други Романов, који је тада ултимативно спречио намеру западних калкуланата да Србе, после тријумфалних победа на Церу и Колубари 1914, измучене током албанске голготе, препусте злој судбини. Наглашавамо, да се Србима данас понавља слична егзистенцијална ситуација, чак и као својеврсни историјски апсурд, јер српски непријатељи нису само бивши непријатељи, него и неки бивши савезници. Незахвални Запад, којег су Срби вековима бранили од исламско-фундаменталистички стуктурисаних Османлија, поново нас одбацује и убија; највише због нашег русофилства, иако је оно природна историјска и генетска тековина. Запад је, крајем прошлог и на почетку овог столећа, разбио српске земље, деловима српског народа је наметнуо нова национална имена, створио им нове (наводно несрпске) државе, чак и нове (наводно несрпске) вере.
Браћо и сестре, Срби и Српкиње, поздрављајући Владимира Владимировича, уверени смо да преко њега одајемо неизмерно поштовање и захвалност Русији. Знамо да наш драги гост добро зна ко су Срби, да зна да је наш народ вазда, и у добру и у невољи, био с Русима. И генерал Недић, колаборатер од велике невоље, је 1943. одбио Хитлерову понуду – да, следећи Хрвате, упути један српски одред на Источни фронт против Русије, уз обећање - да ће немачки оккупатор укинути цензус: за једног убијеног Немца, убија се сто Срба. Генерал је одговорио Фиреру: „Срби се никада неће борити против Руса“. За разлику од њих, хрватска „Црна легија“ под командом потпуковника Марка Месића, орно је кренула према Стаљинграду. На путу је Месић, да би потчињенима хрватским војницима показао како се треба односити према Русима, у Харкову је лично (ножем) убио два руска војника. Овај ће на крају рата, захваљујући Титу и Стаљину, бити постављен за команданта Југословенске интернационалне бригаде.
Драги Владимире Владимировичу, Ви добро знате - да су Срби, после 1917, страдали не само од Запада, него и од стаљинизма, као, уосталом, и Руси, да су на крају XX века страдали од западњачке јелциновске Русије. У доба совјетизма, Руси су веровали - да им нова држава доноси неки склад православно-словенске традиције и социјално-револуционарне идеологије. Следећи СССР, српски комунисти су се у рату 1941-1945 (као партизани), под руководством КПЈ, борили и у име совјетске Русије, да би на крају рата, заједно са Црвеном армијом, учествовали у ослобођењу Београда. Тада су, заједно са њима, учествовали и борци из редова неких несрпских народа, Југословени, верујући да се иза Тита крије неки руски човек, и да им Црвена армија доноси ново југословенско заједништво. Тек касније су препознали велико хрватско лице овог комаданта, иако је оно било видно и у току самог Другог светског рата - онда када је српске партизане употребљавао против српског покрета отпора југословенске орјентације (четничког), изазивајући међусрпски грађански рат и уништење великог дела горњег слоја српског друштва. На крају рата и после рата, показало се - да је тиме прокрчен пут сепаратистима, те су Други сватски рат наставили 1991. године.
Иза свега, стајала је и ватиканска прозелитска политика, која је после 1900. кренула у поход на православне Србе и на Србе римокатолике: Дубровника, Далмације, Славоније, Истре... На тој основи, она је између два сватска рата, уз помоћ хрватских комуниста сепаратиста, наметнула пројекције федерализације - оне које су разбијале српско етно-језичко биће и на тој основи стварале Велику Хрватску и разне друге националне сурогате.
Навели смо само нека изворишта југословенске деструкције, на којима је свој однос према Србима и Југославији изражавала и постстаљинистичка Русија. Овај идеолошки баласт је преживео и недржавотворног западњака Јељцина - чак је неколико година оптерећивао и политику Председника Путина, јер је овај руски лидер, првих година власти, био пометен београдским превратом из 2000. године, превратом који је доносио темељни неприродни дисконтинуитет у руско-српским односима. Русија се тада враћала себи, бежећи од ненаклоњеног јој и калкулантског Запада, а Србија је бежала од себе - мазохистички се окрећући Западу, иако је он више пута показао своје србофобско лице. То је показао и у грађанском рату у Босни и Херцеговини (БиХ) и у Хрватској. Тада је Запад раскомадао некада јединствену централну српску земљу БиХ (земља Срба три вероисповести), затим је НАТО-а уништио српски покрет отпора у Републици Српкој Крајини (Зони под заштитом УН) и Хрватској, па су хрватски сепаратисти католици добили државу - као и 1941. Овај пут то није добијено од Хитлера, него од Нове Немачке, која је Хрвате награђивала крајем 20. столећа - за верно служење у Трећем Рајху. Запад је протерао српски народ најправославније српске земље - Републике Српске Крајне (РСК). Прогнане су стотине хиљада Срба. Апсурдно београдско западњаштво, после 2000, прихватало је тај злочин геноцида над Србима Крајишницима, као и НАТО агресију 1999, када је од Срба очишћена Света српска и свеправославна земља Косово и Метохија (КиМ). Потом су нови српски западњаци прихватили пут "компромиса", којим су Албанцима омогућили да институционализују своју косовски-мафијашку државу.
Понављамо, у свим по Србе погубним догађајима, учествовала је и неостаљинистичка Русија, а то је разлог што Срби данас од лидера препорођене, смеле, достојанствене Русије очекују да данашња Русија уклони бар неке од промашаја својих предходних државника.
Истичемо необичну сличност оног што се дешавало између два сватска рата, током Другог светског рата и после овог рата са српским земљама, са оним што се данас дешава у Украјини (Малој Русији, Кијевској Ру6, Новорусији). Лењин, Стаљин и њихови следбеници су, у име пролетерског интернационализма, "света без граница", разбили јединствено руско етнојезичко и културно историјско биће. Иза свега се налазио и Ватикан, користећи руску идеолошку пометњу за настављање старе прозелитске политике: Галицијани су, као и Срби римокатолици, тзв. Хрвати, раније били убачени у противруски клерикалистички пројекат. У најновије доба је део Новоруских Православаца одвојен од Московског патријархата, као што је то урађено и у делу старе Србије и Македоније, а донекле и у Црног Гори. Познаваоцима ове проблематике је познато, да се прозелитизам највише остварује у доба великих друштвених пометњи и ратова. Анте Павелић, поглавник Независне Државе Хрватске, кланице преко милион Срба и више десетина хињада Јевреја и Цигана, је идеолошко-прозелитски брат Стјепана Бандере. Хрватски геноцидни убица је преосталим Србима (преживелим) у Независној Држави Хрватској (1942) наметнуо за патријарха украјинског монаха Гермогена, именујући га за поглавара "Хрватске православне цркве". После рата су се, међутим, судбине ове две прохитлеровске творевине разишле: Стаљин је онемогућио да Бандера свој ватикански пројекат заврши, али то се није десило са Србима, јер је Тито, уз манипулације, прво са Стаљином, а потом и са његовим наследницима успео да га оствари. На тој основи је Фрањо Туђман деведесетих година XX века, уз помоћ Запада и Јељцина, добио етнички чисту хрватску државу - од православаца очишћену. Ова творевина се већ у првим годинама свог функционисања окренула средњевековљу. Десетине хиљада српске деце је на перфидан начин покатоличено.
Све ове пројекције однарођавања и претварања су настављене и у (од руског стабла отргнутој) Украјини. Тамо где је био заустављен Бандера, наступали су: Турчинов, Јацењук, Парошенко. Овај последњи се, од московског патријархата, отргнутим сународницима обраћао као будућим "нововерујућим" Украјинцима, посматрајући их као ствараоце западњачке државе. Ови сепаратисти би свој наум и остварили - да им није стао на пут херојски народ Новорусије и да се на руском Небу није појавила сјајна звезда Владимира Владимировича.
*
Вратимо се нашем предстојећем госту, нашем брату, с уверењем да је његова мисија универзална - која ће окупити све оне који су спознали калкулантско лице запањачког глобализма. Верујемо да она Србима доноси ослобођење од старих и нових намета. Стога, налазимо за сходно да нашем госту поручимо - да он стиже на тло полуокупиране, или окупиране, српске земње, раскомадане, у црно завијене, изнутра расточене, у којој данас коло воде унутрашњи сепаратисти, који хоће да расточе и преостали нуклеус Српства. По српским развалинама, коло воде и разне ретроградне групације. Тамо где је била Република Српска Крајина, данас завијају гладни вукови, јер су православци протерани; тамо где је вековима туђинима пркосила српска Спарта (Црна Гора), данас коло воде неки "јевропејци",Хрвате који уводе санкције Матушки (Русији), која их је вековима хранила и бранила; тамо где је Цар Лазар 1389. бранио словенство и православље, следећи и Димитрија Донског и Сергеја Радоњешког, дивљају неки Арнаути; у Старој Србији (Македонији), огледају се секуларно конвертити који бежећи од своје српске матице упадају у чељусти албанских сепаратиста. Са српских згаришта и са српских духовних развалина се чује вапај великог Његоша: "Да ли има брата на свијету да пожали, када би помога", али и витешки поклич непобедивости "Нека буде што бити не може!"
Потписници ове добродошлице очекују од српских и других јавниг гласила: електронских, штампе, радија, телевизије да ову поруку објаве у целини или делимично. Народ ће препознати њен главни смисао, а он је: Европска Унија има алтернативе, а то је нова препорођена Русија. У датој српској ситуацији, Европска Унија представља својеврсни мазохизам; она значи срљање у чељусти аждаје - која нас је скоро прождрала.
Драги Владимире Владимировичу, сви Срби од Вас данас очекују спасење од страних и домаћих невоља; помозите нам, игноришући политичко-бирократска посредништва и препреке; чујте глас напаћеног српског народа, јер Ви добро знате да су га наши заједнички непријатељи вековима одбацивали и убијали и због тога што се узда у Бога и Русију.
У Београду, октобра 2014. године
Потписници ове поруке су:
- Друштво Српско-Руског пријатељства, Београд, ул. Маршала Бирјузова 3
- Свесрпски народни фронт, Београд, ул. Д. Јованивића 1
- Покрет за Србију, Београд, ул. Маглајска 27
- Слободна Србија, Београд, ул. Змај Јовина 15
- Српска народна одбрана, Београд, ул. Змај Јовима 15
- Српско национално веће за Косово и Метохију, Косовска Митровица
- Предсједништво Народне скупштине Републике Српске Крајне у избеглиштву, Београд, ул. Змај Јовина 15
- Матица српска у Дубровнику
- Срби на окупу у Македонији, Куманово
- Српска листа у Црној Гори, Подгорица - Цетиње
- Друштво српско-белоруског пријатељства, Београд, ул. Теразије 28
- Друштво српско-руског пријатељства Републике Српске, Бањалука, ул. Банскидвори
- Матица српска у Црној Гори