Od Jalte preko Abu Dabija - novi svetski poredak i Kosovo kao interes velikih sila
Miroslav Antic
Od Jalte preko Abu Dabija - novi svetski poredak i Kosovo kao interes velikih sila
Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn
Povod za ovo razmatranje predstavlja 81. godišnjica Jalte (4. februar 1945), konferencije koja je simbolično označila uspostavljanje posleratnog svetskog poretka i podelu sfera uticaja između velikih sila. Više od osam decenija kasnije, svet se ponovo nalazi u fazi duboke geopolitičke tranzicije, u kojoj se temelji tog poretka ubrzano urušavaju. Pitanje novog svetskog poretka danas više nije teorijska rasprava, već proces u toku, čije se konture sve jasnije oblikuju van tradicionalnih centara moći.
Savremeni međunarodni sistem pokazuje znake strateškog zamora. Unipolarni model, uspostavljen nakon Hladnog rata, gubi sposobnost da proizvodi stabilnost, dok globalne institucije slabe, a konflikti se produžavaju. U takvom okruženju, realistička škola međunarodnih odnosa ponovo dobija na značaju. Henri Kisindžer upozoravao je da svet ulazi u period trajne nestabilnosti jer više ne postoji zajedničko razumevanje legitimnog međunarodnog poretka, već suprotstavljeni narativi bez jasnih granica moći.
Ovu dijagnozu dodatno produbljuje Džon Miršajmer, koji tvrdi da je širenje Natoa predstavljalo kršenje osnovnih principa ravnoteže moći. Velike sile, kako ističe, ne prihvataju vojne saveze u svom neposrednom okruženju, a ignorisanje te realnosti dovelo je do konflikata čije posledice danas najviše oseća Evropa.
Evropska unija se u tom procesu pokazala kao politički i strateški ograničen akter. Decenijama oslonjena na američki bezbednosni kišobran, EU danas nema ni jedinstvenu viziju ni stvarnu autonomiju. Njena politika prema ratu u Ukrajini i Volodimiru Zelenskom sve manje je rezultat samostalnog odlučivanja, a sve više refleks transatlantske discipline. Nato, umesto stabilizujućeg faktora, postaje instrument produžavanja konflikta bez jasnog političkog izlaza.
Francuski istoričar i demograf Emanuel Tod ocenjuje da Zapad ulazi u fazu strukturalnog opadanja. Prema njegovom mišljenju, savremeni sukobi razotkrivaju duboke demografske, industrijske i kulturne slabosti zapadnih društava, koja više ne proizvode stabilnost, već zavisnost - vojnu, političku i ekonomsku.
Kada je reč o Balkanu, „jaltski poredak“ je faktički potvrdio podelu uticaja dogovorenu još u jesen 1944. godine između Vinstona Čerčila i Josifa Staljina, u takozvanom „sporazumu o procentima“. Prema toj podeli, Jugoslavija je bila predviđena kao prostor ravnoteže - 50 odsto sovjetskog i 50 odsto zapadnog uticaja, Grčka gotovo u potpunosti u zapadnoj sferi (oko 90 odsto), dok su Bugarska i Rumunija bile pod dominantnim sovjetskim uticajem (75–90 odsto). Albanija je takođe pripala istočnom bloku, dok je Turska ostala čvrsto vezana za zapadni bezbednosni okvir. Ova procentualna podela pokazuje da Balkan nije bio oblikovan principima, već dogovorima velikih sila.
Ta logika nije nestala sa formalnim krajem „jaltskog poretka“, već je transformisana i preneta u savremeni bezbednosni okvir. Današnja dominacija Natoa na Balkanu predstavlja nastavak iste matrice upravljanja prostorom kroz spoljašnji nadzor, a ne kroz unutrašnju ravnotežu. U tom kontinuitetu, Kosovo i Metohija se pojavljuju ne kao izuzetak, već kao posledica dugotrajnog procesa u kome se regionalna pitanja rešavaju prema interesima velikih sila, a ne prema principima međunarodnog prava ili volji lokalnog stanovništva.
U takvom globalnom okruženju pojavljuju se novi centri balansa. Abu Dabi se nameće kao primer aktera koji razume logiku sveta u tranziciji. Održavajući odnose sa vodećim silama i državama globalnog juga, on ne bira strane, već upravlja interesima, oslanjajući se na pragmatizam i dugoročno strateško pozicioniranje.
„Jalta“ na Balkanu nikada nije završena - ona je samo promenila oblik. Nato je preuzeo ulogu spoljnog arbitra, dok Kosovo i Metohija predstavljaju najvidljiviji izraz kontinuiteta politike u kojoj se teritorije, uticaji i suvereniteti i dalje tretiraju kao deo geopolitičke raspodele, a ne kao pitanje prava.
Ako je Teheran 1943. bio uvod, a Jalta potvrda jednog poretka, Abu Dabi danas postaje trasa njegovog naslednika.